Ђурђица Драгаш: Мирисало је Дивосело на јутарњу росу, на јабуке и покошену траву

Силно се намучих пре пар дана покушавајући да, на Гугл мапи, пронађем, бар приближно, место где је некад била наша породична кућа у Дивоселу. Kажем место зато што од куће, после неколико напада хрватске војске почетком 90-их, није остао ни “камен на камену”.

Kад у претраживач упишете Дивосело, једино што добијете као резултат је велика зелена пустош. Нема кућа, нема пута, нема ораница… Само зелено “море” које гута све пред собом. Тражила сам, увећавала, покушавала да пронађем неки траг живота према којем би се оријентисала…

После много муке, успела сам (бар тако мислим) да некако лоцирам парче зеленог прекривача испод којег би требало да су остаци наше куће. Успут сам видела само два црвена крова, два знака да су куће обновљене. Један од тих слабашних путоказа довео ме је и до моје дедовине. Тренутак радости који осетите увек када урадите оно што сте наумили, у овом случају је трајао веома кратко. Избрисала га је туга, неки неизрециви осећај немоћи пред оним што је остало од села које је блистало, мамило, опијало лепотом.

“Пребирала” сам по сећањима, по једином што ми је од Дивосела остало. Возила сам бицикл са другарицама крај уредних, травнатих дворишта, хладила чело водом са Ока, радовала се нежним брезама и скривеним шумским јагодама. Дивосело је мирисало на јутарњу росу, на јабуке и покошену траву. Мировало је, питомо, готово дечје невино… ушушкано испод Велебита који је чувао његове мрачне тајне.
Опростили су Дивосељани неопростиво, надживели незамисливо, наставили покидано…

Сахранили су дечје осмехе, девојачке плетенице и момачке кршне руке… Дигли су се из пепела и на згариштима старих, изградили нова огњишта. Веровали су, лудо и наивно, да је њихов опроштај довољан, да је зло заувек згажено, да се комшије никада више неће претворити у звери жедне њихове крви.

Узалуд!!!

Пола века мира, купљеног праштањем и заборавом, нестало је у трену. Дивосело је опет крварило, страшно и неповратно. Само што је овај пут пресуда била коначна! Живот је збрисан, протеран, згажен…

У селу у којем је пре Другог светског рата живело више од две хиљаде људи, већ скоро тридесет година, нема никога. Зарасли су путеви, а из давно порушених кућа изникло високо дрвеће које као да пркоси годинама и забораву. Спавало је Дивосело тако, у свом зеленом ковчегу, до недавно.

И, иако звучи чудно, некако смо сви ми, који га носимо у срцу, то прихватили као пресуду, као сурову судбину.
Kад већ у њему нема живота, нека бар мирује испод свог зеленог и мирисног прекривача. Али…. нема спокоја за наше намучено село.

Они који су до јуче убијали, палили, рушили, сад су решили да униште и природу… Да од зеленог, шумовитог и водом богатог Дивосела направе пустињу. Под лажним изговором да рашчишћавају, већ месецима уствари уништавају све што стигну. Шуму секу редом и читави делови села су сада потпуно пусти и непрепознатљиви. Машинама, тракторима и камионима уништавају и оно мало пута који је употребљив, а фотографије, које ретки посетиоци објављују на друштвеним мрежама, сведоче о њиховој безобзирности и решености да се још једном “обрачунају” са Дивоселом.

Питам се, гледајући те тужне слике, шта смо им згрешили да нас толико мрзе. Зашто им сметамо и мртви, преклани, бачени у велебитске бездане, протерани, разбацани по свету, далеко од нашег лепог села?!

Зашто нам сад краду и то једино што је остало?! Наше брезе, јасенове, борове, храстове, нашу воду са Ока, нашу земљу натопљену нашом крвљу?!

Има ли краја, бездушници?!

Хоће ли вам сада, кад сте сами открили трагове вашег крвавог, рушилачког пира, пасти нешто ново на памет?! Можда ћете нам ускоро, баш као и Србима из Госпића, послати захтеве да сами рашчистимо остатке кућа које сте ви палили и уништавали. Kад то не учинимо, слаћете нам казне и претње…тражити да платимо…

Па зар вам нисмо већ “платили”, зар нисте узели све?! Ми немамо више ништа осим сећања, али вама је изгледа и то много!!!

Запитајте се, ипак, док затирете наше трагове, какви ће иза вас остати и ко ће по њима газити!

Извор:
ЈАДОВНО