Крвави трагови језивог „културолошког геноцида“ на Западу излазе на видело

категорија Мишљења / дана 04/06/2021 у 8:52 часова /

215 dece kanada

Канада је крајем 19. и почетком 20. века имала ужасан програм асимилације урођеника. Европљани су, као „просветитељска“ култура, сматрали својом обавезом да „донесу“ културу тим „безбожним“ и „паганским” народима и како је Европа са њима долазила у контакт у различитим периодима, тако је, по правилу, остављала крваве трагове.

Овако филозоф Никола Танасић гледа на проналазак остатака тела 215 деце, од којих су нека имала свега три године, на месту некадашње резиденцијалне школе за домородачку децу у Канади. Како се наводи, ова деца су била ученици индијанске школе Кемлупс у покрајини Британска Колумбија, која је радила од 1890. до 1969. године, када ју је канадска влада преузела од Римокатоличке цркве, а затворила ју је 1978. године.

Крвави трагови колонијализма

„Подразумевало се да Европљани у Канаду долазе као ’просветитељска‘ култура, док је култура локалних Индијанаца била за њих нешто што је ’демонско‘, ’безбожно‘ и ’паганско‘. Тако су Европљани када су били на врхунцу тог расистичког ’трипа‘, по коме су они врхунац еволуције људског друштва, проглашавали својом обавезом да ’донесу‘ културу тим несретним народима који су са њима долазили у контакт. И како је Европа са њима долазила у контакт у различитим периодима, тако је, по правилу, остављала крваве трагове, било да говоримо о шпанској конквисти Латинске Америке, која је на моменте преузимала облике геноцида, било да је реч о чувеној подели Африке у другој половини 19. века, где је неколико различитих европских држава учествовало у уништавању локалног становништва, што је касније и међународно признато као геноцид. Најпознатији је геноцид који су Белгијанци спровели у Белгијском Конгу“, подсећа Танасић.

Како наводи, међу најопакије и најозлоглашеније колонијалне праксе спадале су асимилационе политике према Абориџинима у Аустралији и америчким урођеницима у Канади.

„То је подразумевало одвајање домородачке деце од породица, присилно образовање у интернатским школама, насилну христијанизацију и покрштавање, један изразито агресиван и насилан метод асимилације и, по правилу, њихово убацивање у најниже класне слојеве колонијалног друштва. Они су, дакле, напуштали тај ’дивљачки‘ начин живота и попримали ’цивилизован‘ начин живота, што је значило да морају радити најбедније послове у друштву које их је тако „великодушно“ прихватило и васпитало. То је пракса која је јако дуго трајала и данас спада у пакет колонијалних и агресивних пракси које се обично убацују у геноцид, дакле, затирање културе, затирање способности друштва на самообнављање и томе слично“, наводи Танасић.

Не само „културолошки“, већ суштински геноцид

Писац и преводилац Горан Скробоња за Спутњик каже да га од открића у Канадивише чуди то што је до њега тек сада дошло, јер је таквих примера, како додаје, било свуда где су биле британске империјалне власти.

„Није ни Британска Колумбија изузетак у том смислу, а опет ни Велика Британија, од тих империјалних сила, није ту сама. И друге велике силе радиле су сличну ствар, односно покушавале да културолошки асимилују домороце тамо где су они сметали, у земљама Новог света. Ту превасходно, поред Британаца, мислим на Шпанце који су то радили у Централној и Јужној Америци, као и на Белгијанце који су то радили у Конгу. Знамо да је и у 20. веку добрано постојао тај став европских великих сила, по којима су домороци са тих освојених територија заправо ’дивљаци‘ који немају статус људског бића, па је онда сасвим нормално да може доћи до геноцида“, указује Скробоња.

Он, међутим, оцењује да у овом случају није реч само о „културолошком геноциду“, како га је у свом извештају окарактерисала канадска Комисија за истину и помирење, већ о правом, суштинском геноциду. Низ сличних ситуација се, додаје, у том периоду дешавао током формирања држава, превасходно на Северноамеричком континенту.

„Знамо да су у Америци домородачка племена Команча, Сијукса, Апача и осталих једноставно били друга цивилизација која је сметала западној цивилизацији да ’заокружи‘ државу, да заокружи оно што су сада Сједињене Америчке Државе. Према њима није било милости и они су смештани у резервате, иако су сви знали да тај потез представља њихов сигуран крај“, објашњава Скробоња.

На питање зашто је Канади толико времена требало да открије и призна ове злочине, наш саговорник каже да је свакој влади и сваком режиму та тема доста непријатна.

„Интересантно је да се такве државе сусрећу са непријатном прошлошћу тек онда када они који су жртве више не чине никакав фактор, када су већ избрисани и када је на њима културолошки и сваки други геноцид већ почињен. Оправдања нема, поготово када се ради о деци. Геноцид је геноцид и то треба рећи, али се треба и суочити са тим. Канада је ево то урадила сада, Британци су то урадили када је реч о Аустралији и њиховом понашању према Абориџинима које су истребљивали и чију су децу из веза са белцима отимали и на силу одгајали као белце. Све су то те државе такозваног просвећеног, цивилизованог Запада чиниле без трунке обзира или кајања, док није дошло до велике промене у генералном дискурсу савремене цивилизације и појаве такозваних људских права, која бацају потпуно ново светло на све те догађаје и омогућавају нам да их осуђујемо са безбедне историјске дистанце“, наводи Скробоња.

„Крокодилске“ сузе над злочинима предака

Никола Танасић примећује да се и Канађани, баш као и Американци, данас „посипају пепелом“ и имају та „ритуална самоочишћења“ због ових делова своје прошлости.

„Али, штета је начињена и они, наравно, данас немају претерано много склоности да модификују своје неоколонијалне праксе на другим меридијанима, већ више за своју домаћу публику тако воле да мало лију ’крокодилске‘ сузе над злочинима које су њихови родитељи починили под њиховом заставом и у име њихове државе. Нама је, као народу који се непрекидно налази под политичким притисцима да злочин који се догодио у Сребреници призна као злочин са геноцидном намером, та врста лицемерја јако добро позната, поготово када су у питању европске земље. Ту говоримо о Немачкој која је, практично, брендирала геноцид као историјску појаву током Холокауста, као и о већ поменутој Белгији, али и свим колонијалним силама Западне Европе чије су праксе на Афричком континенту, Индијском потконтиненту и у источној Азији биле изразито бруталне, нехумане и веома налик на праксе и расне законе које су нацисти касније спроводили у Европи“, указује Танасић.

Морал политичка категорија

Међутим, додаје он, данас живимо у свету у коме је морал политичка категорија, па лицемерје никога претерано ни не занима.

„Нити су културе које данас прозивају Кину за геноцид над Ујгурима или Србе за геноцид над сребреничким муслиманима претерано везане за народ који страда, нити су претерано саосећајни са народом који је страдао од њихове сопствене државе. То је за њих искључиво инструмент моћи, један начин да своју државу, културу и политичке полуге представљају као нешто што је у моралном смислу надређено људима којима покушавају да наметну своју политику, циљеве и економске моделе“, оцењује Никола Танасић.

Горан Скробоња сматра да је све ово нешто са чим морамо да се суочимо на начин на који то треба чинити у 21. веку.

„То се све дешавало у време тог великог замаха империјализма, у 19. и почетком 20. века, а од тада су се прилике промениле, па мислим да сада не треба упадати у замку којом бисмо некако процењивали данашње државе и данашње стање човечанства на основу онога што се дешавало пре сто година. И државе еволуирају као и људи, с тим што неке то раде брже, а неке спорије. Треба да схватимо како је то изгледало у 19. и 20. веку, али да се понашамо у складу са модерним добом, јер једино на тај начин можемо, можда, да се искупимо за грехе предака“, закључује Горан Скробоња за Спутњик.

Од краја 19. века до 1970-их више од 150.000 индијанске деце морало је да иде у хришћанске школе које је финансирала држава, у склопу програма асимилације домородачке деце у канадско друштво. Деца су присилно превођена у хришћанство и нису смела да говоре своје матерње језике, а многа од њих су пребијана и злостављана. Наведено је да је најмање 3.200 деце умрло у таквим установама услед злостављања и занемаривања, а да је само у школи Кемлупс од 1915. до 1963. године умрло 51 дете. Канадска влада се 2008. званично извинила и признала да је у тим школама било учесталог физичког и сексуалног злостављања.

На ову тему погледајте и емисију Николе Врзића „Нови Спутњик поредак“:

Извор:
СПУТЊИК