Косово и Метохија је без државне заштите

Интервју који следи дао сам новинару Euronews-a Александру Тодоровићу на његову молбу 5. маја ове године. Редакција овог портала није га објавила до данас, дакле ни месец дана пошто је интервју обављен. Не улазећи у разлоге овог непрофесионалног чина (нисам ни обавештен о разлозима), осећам се слободним да интервју без икаквих измена објавим на овом блогу. Наслов интервјуа је мој.

Шта би по вашем мишљењу било да је Слободан Милошевић прихватио предлог Добрице Ћосића да се Косово подели?

• Предлог Добрице Ћосића био је прилично апстрактан, не само почетком деведесетих година прошлог века, него и после 2000. године када је наставио да на њему инсистира без икакве конкретизације. Питање без одговора је било: како? Треба, међутим, подсетити да је на Ћосићев предлог архитекта Бранислав Крстић, један од бољих познавалаца питања Косова и Метохије, објавио 1992. године, наглашавам – у сопственом издању, књигу Косово између етничког и историјског права. Та књига била је прихватана као конкретизација Ћосићевих идеја о подели, али тај утисак био је крајње површан. Иако по струци архитекта, Крстић је био јако опрезан у погледу државноправних последица идеје о подели Покрајине, те је свој пројекат назвао предлогом за унутрашњу територијалну редефиницију Косова и Метохије. Укратко, он је заиста минуциозо пројектовао максимално могуће раздвајање Срба и Албанаца у Покрајини и на тој основи мирну коегзистенцију, не доводећи у питање државне границе. Та књига била је готово прећутана у тадашњој српској јавности, а могла је да представља извор једног другачијег политичког расположења и решења у односу на Милошевићеву политику. Укратко, у светлости ове идеје, које су изложене на више од триста страна те књиге, и Милошевићева политика и Ћосићев став о подели били су дубоко погрешни.

 Зашто модел Хонгконга није могао да се примени за решење статуса Косова?

• Косово јесте био специфичан проблем али није био случај sui generis како су тврдили западни политичари. Ако ћемо тако, сваки конфликт националне мањине и државе у којој живи, јесте специфичан, али европско искуство решавања тих сукоба створило је мноштво процедура и конкретних идеја о решењима која не доводе у питање територијални интегритет државе. Ту је за питање Космета искуство Хонг Конга мање занимљиво од европских искустава – рецимо Јужног Тирола, Оландских острва, Северне Ирске или Каталоније, премда се и из искуства данашњег Хонг Конга и Кине има шта научити. Рецимо из примера његове економске аутономије у односу на Кину. У сваком случају, овде није реч о преузимању модела, него о учењу из других искустава како би се домаћи проблем решавао на најбољи начин. У време Коштуничине владе тако се поступало. Данас се та искуства игноришу и практикује политика која води ка de iure признању независности тзв. Косова.

Да ли би данас био примењив план покојног Зорана Ђинђића да се на Косово врате Срби а не Србија?

• Зоран Ђинђић је тек пред крај живота почео да дубље и реалније размишља о овом питању. Нажалост, стигао је да напише само један нацрт који није довољан да се разуме суштина његових замисли. Оно што је било много јасније, јесте заокрет ка озбиљном третману питања о односи на његову дотадашњу политику. Али, све што је ту речено јесте недоречено, и пример који ви наводите и паралела са Републиком Српском и опаска о опортунитичкој атмосфери у Влади тим поводом и др. Из онога што је ту било написано, једино сам сигуран да Ђинђић не би себи допустио да уђе у воде предаје Покрајине зарад задобијања и одржања личне власти као што је то данас случај.

Преговори у Рамбујеу су пропали после 17 дана,  шта би било да је постигнут договор?

• Да је постигнут договор на основу тог документа, цела Србија би била полуокупирана земља од стране НАТО савеза. О томе сведочи чувени анекс Б убачен у документ када је постојала опасност да се направи какав-такав споразум. Тим поводом довољно је цитирати Кисинџера – на то не би пристала ниједна влада.

Шта би се десило да Русија није уложила вето на Ахтисаријев план?

• Да будемо прецизни, Русија је само запретила да ће уложити вето на покушај да се Резолуција 1244 замени Ахтисаријевим планом. Данас, реагујући на некакав non-paper Вучић афирмише Ахтисаријев план за надгледану независност тзв. Косова, што аутоматски значи негирање Резолуције 1244. Дакле и онда (2007) и данас важи став да прихватање овог проалбанског документа значи признање независности “Косова”. Али, и више од тога, значи да су границе државе Србије трајно незаштићене, да међународноправне гаранције за њих не важе, и да ће Србија довека имати ту врсту проблема због чега никада неће имати стабилнан положај нити демократску владу.

Да ли је пропала Резолуција 1244?

• Ова Резолуција Савета безбедности УН може да “пропадне” само ако је се власт Србије одрекне. Она и данас има изузетно јако упориште у Савету безбедносту УН, а ако треба и у Генералној скупштини УН. Сасвим је видљиво да су последњих осам година – од потписивања Бриселског споразума – овдашњи властодршци покушали да Резолуцији  умање значај непомињањем или експлицитним омаловажавањем. Тај став сасвим је у складу са настојањима западних политичара да се Србија одрекне овог најбољег међународног оруђа у борби за очување Косова и Метохије. Колики је зачај и снага ове Резолуције говори чињеница да је данас, као и раније, практично од јуна 1999. године, одлука о судбини Косова и Метохије у рукама Србије. Али, од тада до данас само се постојећа гарнитура на власти, практично од почетка њеног мандата 2012. године, одриче сопствене обавезе да чувајући Резолуцију 1244 чува територијслни интегритет земље. Сви знају да су окупација једног дела државе и правно обавезујеће признање да то више није део Србије, две сасвим различите ствари.

Зашто је Влада Србије у априлу 2013. уз одобрење Народне скупштине прихватила Бриселски споразум ако у њему стоји да се његовим усвајањем мења граница државе?

• Истини за вољу, у Бриселском споразуму нема експлицитног помињања граница, али постоји одредба да ће се он спровести у режиму тзв. косовског законодавста, што јесте одрицање од ефективних служби и послова Србије на простору Покрајине. Друго је питање, зашто је Влада то прихватила. Коме није било јасно одмах по потписивању, постало му је јасно током наредних година. Вучић је постојано заводио поредак личне власти а да је запад на то упадљиво ћутао. Зашто? Зато што се Вучић обавезао на кораке који ће исходоти дефенитивним признањем “Косова”. Дакле, на делу је била нека врста размене (трговине): ви мени подршку, ја вама Косово. То ће убрзо постати јасно. Већ јануара 2014. године Влада Србије прихватила је Преговарачку позицију ЕУ поводом отварања преговора о приступању Србије. У члану 23 тог документа стоји фамозни став о обавези Србије и Косова (без звездице) да потпишу обавезујући правни споразум о свеобухватној нормлизација односа. Ја сам већ тада у својим текстовима настоја да алармирам јавност Србије да је реч о акту (de iure) признања. Вучић је тек новембра 2017. јавно рекао да постоји та обавеза, али да не значи признање. Данас, после јасних изјава Џоа Бајдена и Ангеле Меркел о томе да је реч управо о међусобном признању, то нико ни у владином естаблишменту више не негира.

Које од досадашњих понуђених решења би, по вашем мишљењу било најбоље за решење статуса Косова?

• Решење статуса Косова за сада није могуће, наравно ако не прихватимо као “решење” признање Косова од стране Србије. Дакле, Србија треба да сачека прилику која ће омогућити преговоре за представницима косметских Албанаца у складу са нормама и обичајима (процедуром) међународног права. До тада, као једино мирно стање можемо да замислимо status quo, што практично значи замрзнути конфликт. Ако би “аргумент” против тога био – Албанци ће да га прекину својим насилним акцијама против косметских Срба, то заправо не би био аргумент већ примена насиља за чије спречавање су одговорне међународне безбедносне снаге на терену, а секундарно, у случају новог погрома, и безбедносне и одбрамбене снаге Србије. Оно што Србија сада треба и мора да учини, јесте да доврши своју уставну обавезу у вези статуса Косова и Метохије. Та обавеза налаже усвајање посебног закона, практично уставног закона, о положају Покрајине у уставном систему Србије. То је наша обавеза и то не може нико да спречи. Могу да вам саопштим да се пројекат овог уставног закона ради у оквиру Покрета за одбрану Косова и Метохије и да че ускоро угледати светлост дана.

Протеклих дана се причало о наставку преговора о статусу Косова 11. маја, има ли шансе да се крене са мртве тачке и постигне неки успех или ће и то бити само један од састанака у низу на којем се ништа битно неће решити?

• У међувремену овај план прекинуо је Албин Курти. То најбоље говори колико је овај процес неозбиљан и колико Србија у њему игра епизодну улогу. Ако решење зависи од Србије (она треба да призна “Косово” а не обратно), онда је улога албанске стране објективно секундарна. А они изигравају главног играча који је у позицији да уцењује. Лично, немам ништа против оваквог стања ствари, јер у супротном Србија би страшно изгубила. Она тренутно нема свог сувереног представника, сувереног за друге учеснике, а сама се лишава савезника у овој ствари. Наиме, на страни “Косова” су САД, НАТО и ЕУ, а Србија остаје сама, не зато што не би имала савезнике него зато што их њена власт не жели. Не заборавимо, Србија у Савету безбедности још увек добро стоји. Али, неки ђаво не да Србији да са својим највећим проблемом уђе у нормалне међународне установе.

Која је, по вашем мишљењу, политичка позадина помињања новог нон-пејпера који званично још нико није видео?

• Ја не мислим да је неко важан сачинио овај папир. Јер, да јесте, ангажовао би бољег познаваоца прилика него што је писац овог састава. Наиме, не би се догодио гаф да се тражи да сви досадашњи документи буду примењени и да се истовремено за Србе на северу Косова предлаже статус аутономне регије. Бриселски споразум тражи само заједницу српских општина и северно и јужно од Ибра, дакле “заједницу” која не иде даље од колективног вршења локалних послова. С друге стране, “папир” заступа концепт асиметричне територијалне организације и то не само у имену посебне аутономне јединице него по њеним надлежностима. Овакву противречност не би себи допустио неки озбиљан нон-папер који би долазио са стране неког озбљног играча. И поред тога, онај ко је написао папир успео је да ангажује креаторе нашег јавног мњења, а највише председника државе.

Извор:
СРБИЈА И СВЕТ