Судиница Приска Матимба на новом сребреничком испиту

Postbus 90471,
2509LL
Den Haag, The Netherlands
+381 64 403 3612  (Serbia)
E-mail: srebrenica.historical.project@gmail.com
Web site:  http://srebrenica-project.org

Ускоро ћемо сазнати одговор на једну од малобројних преосталих мистерија Трибунала у Хагу. Више не игра улогу како ћете га називати, МКТБЈ или Механизам, како гласи званична фирма, са врло злослутним призвуком, његовог последњег отелотворења. Ради се о жалбеној пресуди у предмету генерала Ратка Младића, команданта српске војске у рату у Босни од 1992 до 1995. Он је оптужен, и у првостепеној пресуди оглашен је кривим, за дугачак списак ужасавајућих преступа, на челу са геноцидом и Сребреницом, за шта је сасвим нормално да особа његовог ранга и етницитета одговара пред хашким Трибуналом. На крају жалбене фазе овог поступка, 8. јуна, сазнаћемо шта жалбено веће мисли о свему томе.

Интересантна ствар у вези са Младићевим жалбеним већем је да се, за разлику од раније праксе, не састоји од „добрих старих дечака“ регрутованих углавном из НАТО земаља. После изненађујућег изузећа из његовог састава 2016. године добрих старих дечака Мерона, Ађијуса и Покара, и то на приговор о пристрасности који је уложила одбрана, то је веће чију би боју коже организација БЛМ, која води рачуна о таквим стварима, вероватно одобрила (мада се прикривено присуство Ујка Тома никада не може потпуно искључити). Ипак, нова екипа Младићевих жалбених судија има солидне референце из Трећег света. Како ће то утицати на њихову пресуду, сазнаћемо ускоро.

Али далеко најзанимљивија личност из ове гарнитуре је председавајућа судиница, правница из Замбије Приска Матимба Нијамбе. Она је 2012. године седела у првостепеном већу које судило десној руци генерала Младића, генералу Здравку Толимиру, кога је већина огласила кривим и послала на издржавање доживотне робије. Госпођа Матимба је том приликом све шокирала написавши посебно и противно мишљење где је убедљиво изнела став да није било доказа за Толимирову кривицу по било којој тачки оптужнице против њега и да зато оптуженог, уместо у затвор, треба послати кући (и овде). У најбољој британској правној традицији, замбијска судиница Матимба је из основа преокренула ствар. Свој закључак она је поткрепила блиставом правном анализом подржаном бројним убитачно сроченим аргументима из јуристичког арсенала Првога света. Међутим, овај усамљени храбри иступ није се уопште дотакао њених већинских колега, које су биле непоколебљиве у намери да извуку дијаметрално супротне закључке. Без обзира, она не само да је немилосрдно уништила правне налазе колега судија на процесу Толимиру, него је имплицитно залепила шамарчину и свом послодавцу хашком Трибуналу, о истом трошку.

Теоретски, 8. јуна судиница Матимба би опет могла да повуче Трибунал за реп тако што би поновила свој перформанс из 2012. године. Не постоји никакав видљив разлог зашто би овом приликом, у Младићевом предмету, заузела другачији став. Не само што су оптужбе суштински исте као код Толимира него – и то је много важније – практично су исти и докази, шта год тај појам значио у Хагу. Сви главни сведоци су мање више исти, а база злочина – по тврђењу тужилаштва – такође је готово истоветна, свакако у оним деловима који се односе на геноцид и Сребреницу. Али пре него што дозволимо да нам очекивања исувише нарасту, било би поучно посветити пажњу каријери једног другог судије МКТБЈ, Кристофа Флиге, који је такође накратко иступио из строја да би после тога имао да се подоста потруди да буде поново „рехабилитован“ (што у Хагу подразумева приземне ствари, да задржи радно место, плату, пензију и бенефиције).

После хапшења Радована Караџића, Флиге је био именован као предпретресни судија у том предмету. Али 2009. године, у необјашњивој провали неконформизма, Флиге је изјавио Дер Шпиглу да по његовом мишљењу израз „геноцид“ више нема правог оправдања, услед чега „ја сматрам да би требали да приступимо разрађивању новог одређења тог злочина. Можда би се изразом ‘масовно убиство’ отклониле неке од тешкоћа са којима се суочавамо када покушавамо да осмислимо ту правну дефиницију. Тако нешто имало би смисла у Камбоџи, где су Камбоџани убили велики број Камбоџана. Како би ви то назвали? Самоубилачки геноцид? Социоцид?“ Ипак, као прописно покајани Немац, Флиге своја размишљања на ову деликатну тему закључује тврдо се  држећи става да је „строго говорећи, израз геноцид примерен искључиво Холокаусту.“

Али како се испоставило, Трибунал уопште није био расположен за Флигеове новотарске дефиниције и Massenmoerder глупости зато што јако добро схвата из чега се састоји његов превасходни политички задатак. А то је да без околишења удари право у вратну жилу, што може да буде једино геноцид и ништа друго. Флиге је тренутно нестао из Караџићевог предпретресног већа. Могло би се нагађати у којем је логору за политичко преваспитавање Флиге провео следећих годину и кусур дана свога живота (онај у Зинђангу тада још није почео са радом) али после извесног времена он се опет обрео, само сада као потпуно нови и правомислећи човек. Чак му је пошло за руком и да донекле поврати поверење својих послодаваца, за шта је био награђен привилегијом да седи у Младићевом претресном већу. После ванредног просветљења које је доживео, додуше не на путу за Дамаск него натраг за Хаг, радо је потписао Младићеву пресуду, све са оптужбом за геноцид, што је очигледно престало да смета његовој осетљивој савести.

Преседан судије Флиге је, према томе, нешто што би било добро држати на уму када одмеравамо наша очекивања у односу на судиницу Приску Матимба, што не одузима ни најмање од значаја њеног издвојеног и супротног мишљења у предмету Толимир. Без обзира на било шта друго, то ће остати као јединствен и надахњујући пример професионалне честитости и моћиће се и даље удисати као дашак свежег ваздуха у затрованој мочвари хашког Трибунала.

Осмог јуна 2021, по некима судњег дана генералу Ратку Младићу, сазнаћемо има ли граница моћи хашког Трибунала да преумљује непокорљиве људске душе. Ако буде успео да укроти чак и одважну даму из Замбије и врхунску професионалку Приску Матимба, биће то у овој долини плача још једно тужно разочарање, али уједно и још једна убедљива потврда палости људске природе.