Безданица

„На поду сеоске колибе спавали су ратник Никола Јововић, његова жена Видосава и њихово петоро дјеце.“
„Једини начин одбране Книна је стратегија активног одвраћања. Ако они покушају да уђу у Книн, ми ћемо ући у Дубровник“, рекао је Адмирал.

Ја сам волио Дубровник. Идеја ми се допадала.

Прва ратна зима на мору.

Пролазимо поред Колашина. Види се стадион „Горштака“. „Псеће гробље“. Ту су Црногорци, са црвеним жабама на капама, убили двјеста људи у зиму четрдесет друге.

Вјеровали су да ће Руси свакога дана ући у Берлин. Убијали су класне непријатеље. Убијали су оне који су били за уједињење Србије и Црне Горе.

Пјевали су:

„Нема борбе, нема рата, док не крене брат на брата.“

„Носим капу са три рога и ратујем против бога.“

Унакажене лешеве сахрањивао је глувонијеми Митар. Сигурни у његово ћутање, за сваки ископани гроб давали су му флашу ракије. Мастиљавом оловком од које му је језик био вазда плав, те су због тога мислили да је манит, Митар је на комадима новина исписивао имена убијених и имена убица. Хартију је стављао у празну флашу од ракије и сахрањивао поред мртваца.

Послије рата ту су направили стадион.

Нећу да пуцам са црвеном жабом на глави.

Никола Јововић је дошао као добровољац из Аргентине 1916. да би учествовао у оном, претпрошлом рату. Изашао је из рата као инвалид. Послије је почео још један рат. Државни службеник Никола Јововић одбио је да положи заклетву Италијанима. Отишао је на село са женом и петоро дјеце.

На поду сеоске колибе спавали су ратник Никола Јововић, његова жена Видосава и њихово петоро дјеце.

Прије првих пијетлова упала је партизанска тројка у кућу, тројка са маскама на лицу.

Пуцали су још са врата.

Николу су одмах убили, а Видосава је умирала десет дана. Међу дјецом.

Сјутрадан су понијели све из куће.

Напријед се возио комесар на бициклу и звонио, а партизани су ишли за њим носећи ратни плијен: кожне ђачке торбице, крваве душеке, руна вуне, котлове, бакраче.

За потребе револуције.

Николина најмлађа ћерка имала је двије године када су јој убили оца.

Лежала је поред њега када су маскирани људи у зору ушли у колибу. Крв је натопила плетенице. Десет дана, док јој је мајка умирала, нико није обраћао пажњу на дијете крвавих плетеница, око којих су се скупљале муве.

Једанаестог дана, најстарија сестра Миља одсјекла јој је плетенице, крваве плетенице, и сахранила испред прага.

(Кутију са крвавим плетеницама ископала је прије неку годину и однијела са собом у Канаду.)

Људи са црвеном жабом на капама послије неколико дана опколили су кућу Ђура Јововића, Николиног оца. Ухватили су на превару старог Ђура и његова два сина, Тока и Шћепана.

Рекли су им да треба да их одведу до штаба.

Рекли су им да треба да иду.

Са њима је пошла Токова жена Даница, за коју се причало да је била најљепша Црногорка.

Штаб је за њих била Кечина, јама дубока преко седамдесет метара.

„Удрите, браћо, кад вам је запало“, рекао је Токо Јововић, официр југословенске војске.

Ђура, Тока и Шћепана Јововића су бацили у Кечину јаму, а Даница је сама скочила за њима.

Отворио се камен под њом и страшна клетва из утробе стијене је кренула.

Када су се послије три мјесеца сељаци спуштали у Кечину да ваде тијела побијених, нашли су само Даничину главу.

На ивици безданице, из које су излијетале вране, држећи Даничину главу у крилу, њена тетка је нарицала.

Док је тужила над јамом и набрајала побијену браћу, из главе Данице Јововић, најљепше Црногорке, излазили су велики бијели црви и миљели уз црну робу.

Стара Црногорка је пољубила главу у чело и бацила је назад у јаму рекавши:

„Е, моја Дано, нијеси се хтјела од њих жива раздвојит, нећемо те раздвајати ни мртву.“

Небојша Јеврић

Извор: Експрес