Неопходне суштинске садржинске и кадровске промене у правосуђу

Уочи избора за Републичког јавног тужиоца Србије

• У Србији нема довољно квалитетних носилаца промена у правосудном систему.
• У одељењима српских судова доминирају понављачи, најслабији студенти, нерадници и незналице невероватних размера.
• Сви облици криминала и корупције у Србији су се развили и ојачали због непредузимања одговарајућих поступака главног тужиоца Србије.
• Нерегуларно додељивање звања судијама фактички омогућава пљачку државног буџета, а судије и тужиоци стичу огромну неморалну и нелегитимну материјалну добит. Примања им износе од 200.000 до више од 500.000 хиљада динара месечно.
• Загорка Доловац (ранији кадар ДС и Б. Пајтића) која се промптно прилагодила Александру Вучићу, фактички одлучује судбине тужилаца и заменика тужилаца.
• Часни тужиоци који раде по савести, а каквих је јако мало, бивају санкционисани и одстрањени из тужилаштва, које је постало једна интересна групација кућних и породичних пријатеља.
• Постоје чак скандалозни случајеви да су судије тек изабране на пробне функције, као почетници, пре избора на сталну функцију на најнижем нивоу – бирани за јавне тужиоце, односно за шефове тужилаштава
• Судија Александар Степановић, је показао срчаност да се супротстави режиму и својим дојучерашњим пријатељима који су, на јаслама режима, дошли до милиона злоупотребљавајући звања и функције у правосуђу. Он би могао покренути суштинске кадровске промене
• Има ли Србија снаге да изнедри тужиоца и судију каква је била чувена тужитељка Румунка Лаура Кевеши

Пишу: Александар Фатић,
Војин Ракић
и Јово Вукелић

Готово да је сувишно наводити зашто су промене, и то радикалне, суштинске, свеобухватне промене, неопходне српском правосуђу. Непотребно је наводити да се ради о делу јавног сектора који не ужива поверење грађана и који Европа одбацује као једну врсту правног отпатка, рестла, па чак и као неку врсту непристојног правног ексцеса у европској правној култури данас.

Без претераних увода, основни проблем правосуђа у Србији лежи у његовим члановима, тужиоцима и судијама. Ради се, у огромној размери, о најгорим правницима, што се види из чињенице да су били најгори студенти правних факултета. Довољно је погледати портал KРИK, који само селективно приказује састав неких од најосетљивијих одељења српских судова, у којима би, логично, требало да раде само најбољи правници и судије, да се види да ту доминирају понављачи, најслабији студенти, нерадници и незналице невероватних размера.

Студирају права десетак година са просеком оцена 6 или 7

Aко неко током целе деценије није могао да заврши правни факултет, који захвата све оне који не могу да се упишу на друге државне друштвене факултете, и прима хиљаде студената сваке године,  и ако неко на том и таквом факултету уз толику дужину студирања није могао да дипломира са просеком оцена већим од неког распона између 6 и 7, онда тај не би требало ни да буде правник у предузећу “Вишњица” и да издаје решења о годишњем одмору, а камоли да буде судија! Таквих је, међутим, 90 одсто у судовима, што указује на смишљену, планску праксу регрутовања најгорих правника у судове и тужилаштва, а о интенцијама иза такве политике можемо само нагађати.

Сами правни факултети у Србији су посебна, катастрофална прича, како у смислу стандарда образовања који нуде, тако и у смислу кадрова, радне етике, и формата студија (дипломирање после 4 године оскудних, лоших студија, без дипломског испита и без одговарајућег хуманистичког садржаја образовања). О њима су писали људи из опозиције, па и познати писци, зналци права, па овде нећемо даље обрађивати ту тему.

Kада се сагледа чињеница да је огромна већина судијског и тужилачког кадра регрутована из редова апсолутно најгорих студената из тих и таквих правних факултета, постоје јасно зашто су корупција, незнање и све врсте “хватања кривина” и “пречица” правило, а не изузетак, у српским судовима и тужилаштвима.

:::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::

Републички тужилац Доловац није испунила своје обавезе

Најтеже афере „Kрушик“, “Савамала“, „Јовањица“, бројне Тепићкине пријаве за сукоб интереса и корупцију премијерке Ане Брнабић и њеног брата брата Игора, затим брата Бојана актуелне министарке ДаријеКисић Тепавчевић, педофилија и сексуално подвођење Драгана Марковића Палме и низ других кривичних дела необјашњиво се развлаче се и леже по фиокама Загорке Доловац. Уместо да је једна од најактивнијих државних функционера услед бујања криминала и корупције у врху државе Доловац је у чврстој хибернацији.

Веровали или не: Тужитељка Доловац прима астрономску плату,  а  на ради фактички ништа

Главна државна тужитељка Загорка Доловац  (на функцији од 2010. године) упорно је и континуирано игнорисала покретање процесуирање извршилаца кривичних дела у скоро свим аферама у којима су оптужени били високи државни функционери и њима блиски сарадници. Довољно је поменути десетак пријава Маринике Тепић са врло тешким оптужбама, које све стоје у фиокама Загорке Доловац. Вршила је и својеврсну медијску изолацију, затварала све канале протока нормалних информација о раду, тачније нераду њеног и осталих тужилаштава.

Своју оданост актуелном режиму Доловац је свакодневно доказивала отвореним игнорисањем свих афера, криминала, злоупотреба државних функционера, па чак и прошлогодишњег јулског насиља над демонстрантима, а све са циљем да се не замери врху Вучићевог режима и да буде поново изабрана и добије трећи мандат.

Према свему наведеном, Доловац није испунила своје обавезе да оптужује и истражује осумњичене за најтежа кривична дела, корупцију и злочине који су се десили протеклих година у Србији. Зато Доловац никако не заслужује поновни избор. Сви облици криминала и корупције у Србији су се развили и ојачали због непредузимања одговарајућих поступака главног тужиоца Србије. И ослабили друштво у коме живимо.

Подсећамо, Републичког тужиоца, на предлог Владе Србије, бира Скупштина Србије, а о предложеним кандидатима се прибавља мишљење надлежног одбора Скупштине. Тај процес је управо у току.

:::::::::::::::::::::::::::::::::::::::

Незаконито примају веће плате које им не припадају

Размере корупције у судству и тужилаштву виде се и из најочигледнијих извора, а то су нормативни акти и звања за која су надлежни сами судови и тужилаштва, дакле они акти и звања која додељује правосуђе само себи, без мешања политике. Овде ћемо размотрити само једну врсту”самодовољног поступања”, а то је додељивање звања, односно избор на више судијске функције председницима судова на неморалне, нелогичне начине којима се фактички пљачка државни буџет, а судије и тужиоци стичу неморалну и нелегитимну материјалну добит. Примања им износе од 200.000 до више од 500.000 хиљада динара месечно!

Тако, рецимо, председница Првог основног суда у Београду, Снежана Стевовић, прима плату судије апелационог суда (апелациони суд је за две хијерархијске степенице изнад суда у коме она ради, јер је између основног и апелационог суда виши суд). Снежана Стевовић никада није судила ни у вишем суду, а поготово не у апелационом. Међутим, она је изабрана, од стране Високог савета судства, за судију апелационог суда, и то без учешћа парламента (парламент бира само судије које се први пут бирају, дакле почетнике, а сви даљи избори и напредовања су у рукама ВСС, односно судија самих). Тако Снежана Стевовић, која је била парнични судија Првог основног суда, сада води тај суд, и прима плату председника суда, а истовремено има статус и примања судије Апелационог суда у Београду, у коме не само да никада није судила, него је питање да ли је у њега икада и ушла.

Ради се о огромном новцу из буџета који финансирају грађани Србије.

Слично томе, председник Трећег основног суда у Београду, Душан Агатоновић, изабран је за судију Вишег суда, у коме такође не суди, него истовремено прима и плату председника основног суда који води, али у њему, опет, не суди. Ови људи уопште не суде, а примају огроман новац, при чему, да би остали на исплативим позицијама председника судова, настоје да ни ту надлежност не обављају како треба. Тако се они, приликом одговарања на притужбе странака на поступање судија (што је у ствари један од свега пар послова које обављају у односу на судије, уз распоређивање судија и организацију рада суда) редовно позивају на своју наводну “ненадлежност”, наводећи да, по одредбама катастрофалног Kоштуничиног устава, судија “није дужан да било коме образлаже своје схватање права”, што значи да може да буде дилетант и да за то не сноси никакву одговорност.

Сличан је принцип и са већином других председника нижих судова, што очигледно представља злоупотребу буџета од стране ВСС и судијске касте која себе доживљава као праву мафију, а своју “независност” као прилику за добру зараду уз мало рада.

Постоје часне судије, укључујући и младе и старе судије. Али њих је мало и они се морају издвојити из мора неупотребљивог, корумпираног и некомпетентног кадра који је потпуно “потопио” српско правосуђе, а то је могуће једино оштром лустрацијом и радикалним  реформским захватима.

Апсурди: Почетници на пробном раду постају шефови тужилаштва

Kада је реч о тужиоцима, они су организовани хијерархијски, тако да главна државна тужитељка Загорка Доловац (тај војвођански кадар Бојана Пајтића) која се промптно прилагодила Александру Вучићу, фактички одлучује судбине тужилаца и заменика тужилаца. Тако се људи без довољно искуства, често на пробним функцијама од три године, уместо да науче посао у основном тужилаштву, ако су послушни, за свега годину или две од избора на пробну функцију, уз њен потпис, упућују из основних тужилаштава у виша тужилаштва, где примају плату заменика тих виших тужилаштава, да би заузврат гонили онога кога им се каже да гоне и одбацивали кривичне пријаве и приговоре адвоката у свим оним случајевима када им шефови кажу или намигну да тако ураде. Они часни, искусни тужиоци у основним тужилаштвима, која су оперативна тужилаштва и раде на терену, који раде по савести, а каквих је јако мало, бивају санкционисани и одстрањени из тужилаштва, које је постало једна интересна групација кућних и породичних пријатеља.

Примера ради, један тужилац основног тужилаштва, који у раду има 2.000 предмета, а на располагању има истражни кабинет и записничара само једном недељно, ако савесно ради свој посао не може да буде ажуран, јер нема када да саслуша све осумњичене и сведоке, и самим тим мора да прави селекцију између важних и неважних предмета. Такви људи, компетентни правници, се санкционишу, живот им се чини неподношљивим и одстрањују се из тужилаштва, док они најгори постижу највећу “ажурност”, и то тако што одбацују све кривичне пријаве редом, осим оних на које им се “скрене пажња”, и тиме просто смањују свој обим посла.

Један од таквих почетника који су пре избора на сталну функцију већ упућени у више тужилаштво да тамо буду послушни помиње се у некаквим мејловима до којих је дошла опозиција, поводом договора о одбацивању кривичних пријава након што “одстоје“, а што је манир у тужилаштву, када је реч о кривичним делима која су извршили представници власти или чланови јавне админстрације или судства према “обичним” грађанима.

Постоје чак случајеви да су људи тек изабрани на пробне функције, као почетници, пре избора на сталну функцију на најнижем нивоу  -бирани за јавне тужиоце, односно за шефове тужилаштава који контролишу рад великог броја заменика.

Међу младим судијама се, с друге стране, истичу они, изабрани у време СНС, који своју лојалност доказују отвореним незаконитим поступањем у интересу лојалиста и ботова СНС, укључујући и оне који отворено раде против интереса противника режима. Један од најизраженијих таквих примера је судско насиље над противницима режима разбијањем њихових породица и одузимањем њихове деце, која се поверавају ботовима режима најнедостојнијим особама које, да бих им СНС доделио децу преко корумпираних судија, бране режим на телевизијама “Хепи” и “Пинк”.

Има ли достојних кадрова да преузму темељите реформе и промене

Питање које се поставља у овако запуштеном судству и тужилаштву је ко ће преузети процес промена, а то питање се своди на друго питање, наиме који тужилац је спреман да хапси, и то масовно, друге тужиоце и судије, и који судија је спреман да доноси одлуке које резултирају притворима и осуђујућим пресудама за друге судије и за тужиоце.

Хоће ли то бити Александар  Степановић, председник Вишег суда, и кривични судија? Хоће ли то бити судија Миодраг Мајић?У суштини, питање се своди само на њих двојицу.

Не бисмо се кладили у Мајића. Напокон, ради се о судији који је, са места судије основног суда (био је председник Првог основног суда) “катапултиран” у Апелациони суд, и то у специјално одељење за сузбијање организованог криминала, у коме су дупло веће плате него у редовним одељењима чак и апелационог суда, о судији који је у време С. Милошевића учествовао у писању “оптужнице” против Била Kлинтона и Медлин Олбрајт, по налогу Мире Марковић, и који је учествовао у писању садашњег Закона о кривичном поступку, који предвиђа “извесност” као стандард доказивања у кривичном поступку, што значи, у пракси, да ће већина оптужених морати да буде ослобођена, јер је једини начин да се са “извесношћу” (стандард који не постоји ни у једној другој земљи на свету) докаже нечија кривица та да он призна кривично дело и да уз то постоје докази да је крив. Дакле, немам утисак да ће Мајић да се ангажује да организује промене у судству и процесуира колеге тужиоце и судије.

Пре би то могао да буде Степановић, који је показао срчаност да се супротстави режиму и својим дојучерашњим пријатељима који су, на јаслама режима, дошли до милиона злоупотребљавајући звања и функције у правосуђу.

У тужилаштву Србије квалитетни  кадрови су уништени

Kада је о тужиоцима реч, међу њима нема никога ко би могао да изнесе промене. Реч је о кадровском мртвом мору. Зато је неопходно да се кроз грађанске инцијативе, било кроз Скупштину слободних грађана, било кроз неку форму грађанског организовања о некој од тема које тиште грађане (попут уништавања животне средине, или судијских неправди, судског насиља према политичким противницима режима и сличних облика државног и судијског криминала), изнедри група компетентних, некомпромитованих и искусних, одмерених стручњака која би могла кроз механизме транзиционе правде да организује хапшење и процесуирање тужилаца и судија.

Често се као пример стручности и одважности наводи Лаура Кевеши, државни тужилац у Румунији, која је пре неколико година успела да подигне оптужнице против румунске политичке врхушке – оптужнице које су се углавном завршавале осуђујућим пресудама. Иако је заузимала сличну позицију као Доловац у данашњој Србији, она је све супротно од ове друге. Пре свега, радила је свој посао храбро , па зато и успешно.

Наравно, Румунија је имале и судије које су биле у стању да високе државне званичнике, често министре, ставе „иза браве“. И то углавном због корупције. Када би Доловац била Кевеши, огроман број људи из режима у Србији, односно из политичког крила мафије, нашао би се на робији.

Доловац не само што не примећује корупцију, већ не примећује ни најтежи организовани криминал у државним институцијама, конкретно у криминалним центрима за социјални рад, који, у спрези са криминалним судијама, тргују децом, повремено их подводећи у проститицију политичком крилу мафије. Доловац још увек није наложила полицији да уђе у центре за социјални ради надлежно министарство, и поред бројних позива у јавности да се трговци децом процесуирају.

Замислите да је Доловац као Лаура Кевеши и да наложи притварање Дачића, Малог, Вулина, Ане Брнабић и њеног шефа кабинета Милоша Поповића, заједно са Игором Брнабићем?

Понекад се чини да су неки од припадника политичког крила мафије починили толико кривичних дела да читав њихов „рад“, заправо сами њихови животи, покривају велики део чланова кривичног законика. На основу њихових живота могао би и да се формулише и велики број чланова читавог једног новог кривичног законика.

Но, Доловац је ту где је управо зато што није Лаура Кевеши. Зна се да је све супротно од ње и да је принцип њеног професионалног деловања налог који добије од политичког крила мафије.

Наравно, тужилац Доловац може бити и замењена.Није неопходна,  јер има других Доловаца који су се интензивно препоручивали шефу мафије и спремно чекају.

Тужилац Наташа Кривокапић је избегла у потпуности да ради свој посао

Трагичан пример је председница Вишег тужилаштва, Наташа Кривокапић. Ако шеф мафије буде установио да је Доловац истрошена, да има Доловаца који боље „вуку“, који имају бољу компресију, и одлучио се да је замени новом Доловац, ми типујемо на Наташу Кривокапић као на њену замену.

Иако има оштру конкуренцију у карактерним и професионалним диспозицијама великог броја људи који носе маску тужиоца, Наташа Кривокашић би можда ипак била савршена замена (или скоро савршена, јер савршеност је математичка или метафизичка категорија која није откривена у реалним животима хомо сапиенса, па чак ни код Наташе Кривокашић) .

Кривокапић је имала толико прилика да процесуира судије, тужиоце, социјалне раднике о којима се писало и о којима су у медијима говорили сведоци њиховог криминала да је било готово немогуће да Кривокашић не одреди притвор тим људима или да макар не саслуша сведоке који су се јавили. Ипак, Кривокапић је успела да ништа не учини, због чега сматрамо да би шеф мафије био веома неправедан према њој ако би је заобишао, наравно у случају евентуалне замене старе за нову Доловац.

*      *       *

Замислите сада хипотетичку ситуацију у којој, рецимо, један руководилац једног вишег тужилаштва, спремајући се да иде на ручак са својом пријатељицом, иначе заменицом тужиоца на нижем нивоу, наложи да се човек, осумњичен, због туче, за наношење телесних повреда (надлежност нижег тужилаштва у коме према осумњиченом треба да поступа управо та пријатељица, и то у време договореног ручка), уместо тога саслуша на околности покушаја убиства (надлежност вишег тужилаштва), да пријатељица из нижег тужилаштва не би морала да откаже одлазак на ручак и да би човек био приведен вишем тужилаштву, за теже дело, са много тежим последицама.

Остављамо читаоцима да претпоставе колико је оваква ситуација хипотетичка.

Министарство правде, и бивше и садашње, се прави лудо и глуво на лоше кадровско стање и огромне злоупотребе у правосудним институцијма Србије и не предузима радикалне промене

Не треба ни говорити о полтронима који насељавају тужилаштва, а који безусловно слушају налоге с врха да чине неправду и окрећу главу од отворених злоупотреба у јавном сектору, укључујући и нека од најнеморалнијих кривичних дела, као што су трговина децом и незаконито одузимања деце од сиротиње и од политичких противника режима, све то не пишући службене белешке о обавезујућим упутствима које су добили.

Сви такви морају бити оштро кажњени и сносити не само правну, него и друштвену и фактичку одговорност.Они се морају суочити са својим понашањем не само у судници, него и у продавници, у комшилуку, у новинама, у друштву, као и сви криминалци који су злоупотребљавали функције на које их је друштво поставило против тог друштва, а у свом и интересу мафије у правосуђу.

Неопходна је целовита и добро осмишњена лустрација

Један од начина, за почетак, је да се листа носилаца правосудних функција које треба лустрирати подели са земљама ЕУ и да се кроз опозициону делатност утиче на то да се тим лицима изрекну санкције, да им се забране путовања у земље ЕУ и у САД, чиме ће њихова имена и идентитети бити јасно означени и биће јасније тачно кога треба процесуирати непосредно после смене власти. Ради се о истом оном механизму који се користи у борби против организованог криминала: изоловањем  учесника у организованом криминалу, ограничавањем путовања и ресурса, они се слабе и постаје могуће њихово хватање и кажњавање.

Наравно, има још начина о модела, сем поменутих, како се могу можда још квалитетније и и ефикасније, организовати и уредити неодложне кадровске и структурне промене у провосудним институцијама, сем ових предложених, али то није тема овог текста.

Посебну пажњу треба обратити на дисциплинске органе Високог савета судства, на број застерелих дисциплинских пријава и на број незаконито одбачених пријава за најочигледније етичке и дисциплинске прекршаје које чини велики број судија. Будућа лустрација, за коју се са све већим консензусом залаже целокупна опозиција, мора се пре свега фокусирати на ове тачке корупције, злоупотреба и нерада у судству и тужилаштву, као и у дисциплинском процесуирању (тачније заташкавању) тешких злоупотреба.

Људи који данас раде овако како ради српско правосуђе су учесници у организованом  криминалу, и њиховим лустрирањем, а потом и законским процесуирањем, постаће јасно ко су они малобројни часни судије и тужиоци. Они који су способни да, уз несебичну помоћ друштва и државних институција ,врате српско правосуђе на пут оздрављења и нормалног функционисања.

Извор:
ИЗМЕЂУ СНА И ЈАВЕ