СТАРИЦА МИЉА ИЗ СЕЛА БАРЕ, У ДОЊОЈ МОРАЧИ, „ПОСЛЕДЊИ УСМЕНИ КАЗИВАЧ”

Приче из старине
Њене скаске личиле су на пределе у којима је одрасла и живела, на та родна места снова, страхова, маште, мајдане језика. Слушала их је у детињству, највише од оца Милутина и слепог старца Богдана, и дуго носила у себи. Причала их је много касније потписнику ових страница, у селу повише манастира, лети, из дубина гора и памћења. Гласом у којем се роје легенде и слике старинске, мудре поуке које светле у помрчини. Срећом, имао их је ко записати и сачувати, као памтеник и путоказ

Пише: Драган Лакићевић

Како старимо, тако познајемо све више мртвих, а све мање живих.
Међу мртвима, пак, бирамо, друкчије него што смо бирали кад су били живи. У новом оквиру сагледавамо људе, њихова лица и дарове.
Схватимо да су некад, за живота, они бирали нас исто колико и ми њих.
Рецимо, Старица Миља.
Моја рођака – по једној линији баба, по другој тетка. Она је више волела да је зовем тетком. А била је Старица: чим се, код нас, убради (повеже испод браде) тамна марама, да покрије седу косу, и роде се унучад, постаје се старица.
Моја Миља била је као и остале жене и старице у нашем крају: Колашин и Доња Морача, Брда и северна Црна Гора. Рођена је 1909. у Смаилагића Пољу, надомак Колашина, испод планине Бјеласице, а удала се у Лакићевиће, село Баре, код манастира Мораче. Ту је провела живот: сељанка, мајка, мученица. Родила дванаесторо – земанима су деца умирала, подигла и школовала седморо.
Девојачко име било јој је Влаховић – Ровчани.

МЕМОРИЈСКЕ СЕМЕНКЕ

Кад су сви завршили школе и разишли се по градовима Црне Горе и Србије, остала је сама у кули Бешића (каменој кући „на бој”, покривеној танким каменим плочама) са козом, мачком и десетак кокоши. Док је коза брстила, свезана у шишљаку покрај племенског пута, срели смо се нас двоје под старом крушком зеленком. Као приповедач и слушалац.
Био сам гимназијалац, потом студент, сваки летњи распуст проводио код бабе и тетке, у селу пуном сунца, воћа и љубави, загрљеном брдима и бујним шумама, а мало даље каменим врховима високих планина – морачких и ровачких. Доња Морача је отаџбина јабуке и крушке, све рађа, па и језик и машта и легенда… Шуме ораха прелазе у шуме храстова, а шуме храстове у шуме букава. У дубинама шуме и памћења још титрају слике хајдучког и ловачког света. На још вишој надморској висини појавиће се четинари, потом боровнице: чобанске игре и песме: Бјежи, магло, за маглом… Имале су где да се приме Миљине меморијске семенке…
У великој доколици, за дугих дана јула и августа, дошли смо до прича: старих, народних, архаичних – код нас се у зениту социјализма и атеизма, говорило „бапских” – у које нико не верује! Те приче памтила је и причала Миља, а слушао и записивао ја… Понеку, обично из Вука, из књига, испричао бих и ја њој, а то би покретало њено памћење и подсећало је на њене, давне, заборављене… То ју је ослободило: ако учени свет по градовима такве приче „у књиге ставља” и чита, може и она да прича оне из свога детињства.
Мене су њене приче занимале, а она је то сматрала неком врстом поклона или понуде: као да детету даје коцке шећера, или ратлук који се чува у креденцу за стидне госте… Није се баш често одатле ишло до продавнице на цести код манастира, или у још даљи град: Да гледамо Колашина града, како га је попанула тама

РЕЧИ КАО ДУКАТИ

Приче сам најпре штампао у новинама, у рубрикама занимљивости из наших крајева. Било је у њима старих фабула, сличних бајкама, народних веровања и обичаја, древних представа, а највише старинског језика који је у школи и у градовима избегаван и заборављан, као превазиђени остатак „мрачне прошлости”. Мене је то баш привлачило, а старицу Миљу изненађивало и подстицало.
Речи су светлуцале у тами скаске, као ископан стари новац – златни и сребрни.
На Филолошком факултету, у Београду, у исто време срео сам професора др Владана Недића – предавао нам је Народну књижевност. У то време открили смо чувену књигу Мит и религија у Срба – Веселина Чајкановића, објављену у плавом Колу СКЗ 1973. Почео сам да схватам колико те грађе – веровања и предања има у казивањима мојих бака и завичаја, поготово у гроздовима прича Старице Миље. Као да је студије о старој српској митологији и религији научник писао на основу Миљиних прича.
Сакупљене и прекуцане, Миљине приче показао сам професору Недићу. На нашем одсеку већ је била пракса да студенти, као семинарске радове, прилажу и проучавају усмене умотворине које су сами сакупили у својим крајевима (песме, приче, бајања, пословице). Моје записе професор је похвалио, на свој начин дискретно, умерено, с мало речи, али су баш зато те похвале биле за мене огромне и озбиљне… Говорио их је научник првог реда… За први распуст, похитао сам у Морачу, да слушам Миљу и молим да прича… Једног лета казивала ми је дванаест нових прича… Као да их је чувала за мене у старој дискети… Међу њима, „Зарок не ваља по ноћи”, „Земља без свијета”, „Змија која пјева”…
Кад сам их донео у Београд, професор Владан је кликнуо: „Ваша Миља зна хиљаду прича.” Кад сам јој то пренео, није ми тврдо веровала. С почетка је и она према мени била опрезна: да, као дете из града и школе, не „изнесем на спрдњу” нешто што су већ многи, у новим околностима, заборавили, а већ нестаје и умире са старцима који се гасе у брдима и још понешто памте из старих земана.
Професор Недић би ми указао на архаичност неких ретких мотива, упутио ме на друге изворе и варијанте. Знао је да нешто природно и свеже зрачи из остатака старих структура – бајке, традиције, митологије…

ОТАЦ ПРИПОВЕДАЧ ДАВНИНЕ

„Ја сам била мала кад је то било. Тамо ђе су планине и ливаде мога оца, код Гранчарева, у једноме селу које је било турско, држала се једне ноћи скупштина Срба и Турака. Био је ту и мој отац Милутин…”  Тако почиње прича „Вук ми је друг”. (Објавио сам их у књизи Вук и ајдук – српске народне приче у новима записима (Београд, 1978. и  1992).
У причи „Свети Сава и два брата” говори се о постанку Биоградског језера. Некад је на том месту било поље и жито двојице браће. Један је био слеп. Онај други то је користио: да жито дели неправедно. Свети Сава је неправду према слепом брату казнио, по свом обичају, сурово: „Старац штапом цукну и браћа се скаменише. Около се увати језеро. – Сад имају у језеру, с горње стране, два прекрштена камена; кад је суша, виде се.” – Миља је, као девојчица, на обали тог језера чувала овце. Прекрштене каменове гледала својим очима, а старца са штапом – духовним видом.
Приче је слушала у детињству, највише од оца Милутина Перишиног Влаховића, који је „одио на устанак у Ерцеговини”, борио се у Балканским ратовима, живео у подножју Бјеласице  – „овчар, ловац, планинштар”… „То ми је причо отац покојни да је било прије но што сам се ја родила” – казује Миља у причи ,Змија која пјева’” а ми преписујемо из књиге овог аутора Старица Миља, последњи усмени казивач (Подгорица, 2015).
Отац јој је причао у другој деценији XX века – била је девојчица од десетак година… Његово памћење пак сезало је у XIX век, а мотиви су били у древној дубини… Од родне куће уздизали су се обронци планине Бјеласице, са својим висовима, језерима и тајнама.
Млада се удала, почела да рађа и подиже децу и ради тешке послове око усева, стоке, сена. Издизала, са стоком, на планину, носила бремена, копала и пластила… „Кад уџиџија сунце, кад удари содом сњежани!” За приче више није било ни места ни времена. Све је нестало. Велика сиротиња… Али кад је остала сама, с козом, у тишини питомих Бара, покрај кривог дрена и оскоруше, појавиле су се старе слике и речи – чаролија приче у архаичним сликама… И појавио сам се ја, с торбицом књига из лектире – докон дечак на великом распусту…
Кад је умро професор Недић, донео сам јој његову слику. Није била писмена да прочита речи у читуљи, али је на фотографији препознала нешто од онога што сам јој причао. Тек тада ми је потпуно поверовала: да професор постоји и да ја то њено памћење и приповедање носим где треба. И после је, целу деценију, до своје смрти, сваког лета, говорила: „Е мој Драгане, имо си ти једног доброг професора, али млад умрије… Жао ми га је као да ми је род рођени.” Жалила га је, као и ја, до краја живота.

ДРАМА ПЛАНИНЕ И ЈЕЗИКА

Њене приче личиле су на пределе у којима је одрасла и живела: брда и планине око Колашина, највише Бјеласица – планина њеног детињства и очевог живота. У тим бескрајним пространствима са горским косама, шумама и језерима живели су Миљини преци, родитељи и браћа… Литице, пећине, „распутице”… Чобани и вукови… Била су то родна места снова, страхова, маште, језика… У једној причи описала је свој доживљај – путовање огромном и тајновитом планином. „Доцкне из Колашина крени ја уз планину, прођи кроз катун Крвник кад је најпоследњи буљук у катун дојавио, а виђеле ме неке жене, па збориле: – Прође ђевојка на бијеломе коњу, у бијелој блузи и бијелој марами и оде к Јаганчару…” – Кад је стигла на одредиште, у катун, сазнала је да се у исто време збивала драма са коњем белцем којег су покушавали да ухвате, не знајући да се у њега „утурио” ђаво… „– А какав је – вели – то твој отац, да те шиље ноћу преко цијеле Бјеласице, на Сватовско гробље и на Црну локву и на Вилино гувно, а све су синоћ обили и имало се поломити двадесторо из катуна, ватали Зекана Пантова.”
Други Миљин „извор” био је Ђед Богдан. Богдан је био старац у Морачи, деда Миљиног мужа. Живео је дуго, можда и 120 година, слеп. Упамћен, како седи испред стаје, куцка штапом у врх од опанка и чека да неко наиђе, па да прича. Чуо би како се неко из даљине примиче, и по кораку погађао „је ли вук или лисица”. Памтила га је и Миља: „Слушала сам од ђеда Богдана да је била некад давно некаква Добра Ћировића, удовица, и имала двоје ђеце, мушко и женско. А у та времена била је заљегла у народ куга, болес’ – а утвара женска…”
Главни мотиви Миљиних прича су Свети Сава и вук. И ђаво се често у њима појављује: ђашо, репоња, непоменик из греда…  „Саграило” и „Сатанаило”… Кум, здувач, вила… Има и хуморних. И о животињама – зашто се за кокош каже да је „живина”…
„Врх усменог приповедања”, како би рекао професор Недић, представља Миљина прича „Вук и ајдук”.  Казивала ми је 1971. или 72. године, био сам близу матуре. Причу сам послао уреднику титоградске Побједе песнику Витомиру Николићу и он ју је објавио у подлистку „Црном Гором – путем и беспућем”. Први су је запазили писци-приповедачи Чедо Вуковић из Подгорице и Ћамил Сијарић из Сарајева – јавили Николићу да их је изненадила и одушевила та прича… Доцније, проф. Недић пише лепу похвалу Миљи и њеној причи: „О уметничкој каквоћи приповедака у књизи, биће да је врх приповетка чији су јунаци два највећа самотника на белом свету, вук и хајдук. У њеном понору јавиће се мисао да је необично побратимство изневерио – човек.”
„Вук и ајдук” казује о усамљеном хајдуку у завејаној планини. Лутајући снежном пустињом, он спасава рањеног вука, па га одвлачи у колибу. Тако су се ти усамљеници спријатељили. Необично побратимство изневерио је човек

СТРАХ ОД СЕБЕ

Миља је била мудра жена – чувар патријархалног морала, заштитник братства и племена. Код ње се долазило на савет и разговор тек пошто је остала сама и од обичне сеоске жене, постала посебна: са мудрошћу и искуством, и способношћу да правим речима каже истину или суштину.
Упамћено је како је једна сасвим млада девојка, Миљина рођака, с неким младићем, побегла са сеоске игранке, и вратила се кући после три месеца. Кад је то сазнала, Миља ју је позвала на „виђење” и разговор. Занимало је какве су последице те авантуре, јер се тиче части и породице и братства… Најпре ју је питала за све код куће, јесу ли „срадили имање” и „ухватили” летину, а онда: – Колико ти остаде тамо, у тој својој домовини? – Три мјесеца. – А бојиш ли се ти од саме себе? – Не ја, што да се бојим… Тако је Миља формулисала питање: „Да ниси можда трудна?”
Миља је била добра тужиља, или тужилица. Сачувана је једна фотографија на којој тужи над одром, покрај покојника изложеног у неком морачком воћњаку – било је лето. Била је добра тужиља, одмах уз Милку Машковић која је најбоље „китила”, или Милушу Мијајлову која је умела да растужи – „и станац би камен проплакао”… Миља је о смрти и жалости говорила мудро.
Миља је, као и многе старије жене оног поднебља, и не само оног, имала мајдан речи – старинских, сликовитих, експресивних. Језик усмености, са својом рељефношћу, музичким и ономатопоетским бојама, био је изванредно средство за казивање мање или више важних ствари. Неке од речи из својих прича Миља је измислила или створила сама, у току приповедања. Жену огрнуту праменом црне вуне назвала је прамачом
„То је било некад давно, у некаке старе земане које нико не памти…”


***

Књига
Књигу Старица Миља последњи усмени казивач Драгана Лакићевића објавила је 2015. Књижевна задруга Српског народног вијећа у Подгорици, у библиотеци „Расковник”, а уредник и рецензент била је Славица Гароња. Посвећена је успомени на професора Владана Недића. Осим излагања о Миљи, њеном животу и приповедању, књига садржи и Миљине приче, белешке уз њих, подсетник на последње усмене казиваче, речник мање познатих речи…

***

Зачудност
Архаичне представе, вампири, вештице, сестре без брата, куга у лику жене – све то испуњава Миљина казивања. У једној причи, девојчицу изгубљену у планини чувају анђели, а анђели су душе предака инкарниране у необичној трави мислици – која расте на месту званом Жубер, као да около нешто мисли и шапуће – жубори

***

Схватање
Миљина омиљена реч била је непосваћај. Знала је да многи односи и неспоразуми, спорови и сукоби међу људима, па и најближима – потичу од тог непосваћаја: не схватамо једни друге…

Извор: Национална Ревија