Усамљеност мравињака

Живимо у свету који је испуњен брзинама. Не ради се само о брзим возовима, авионима и аутомобилима, већ и о протоку информација, навали вести и догађаја, свакодневној журби, сталној вреви, жељи да се уради неколико ствари одједном и као резултат, и неизбежном огорчењу, јер не иде све увек како је планирано… Све ово поставља нам такав темпо, да свако ко живи у оваквом свету заборавља чак и на себе, а да не спомињемо сећање на то да у близини има и других људи. Ближњих. Оних, које нам је Господ заповедио да волимо, јер ће нашом љубављу према њима знати колико и Њега волимо.

Врева и брзина живота неминовно нас избацују из нечега веома важног и потребног, чега ћемо се једног дана са чежњом и жаљењем сећати: „јуче нисам приметио човека у себи, а нисам га видео ни у свом ближњем“. Сви су нечим заузети, раде нешто и живе хаотично, без икакве логике и смисла. И, оно што је најтужније, иза све ове навале и привидне активности стоји само једна обична празнина, у којој влада равнодушност и досада. А под овим велом досаде скрива се незаинтересованост за живот, као да је он само траг, образац, који је неко претходно саставио и тестирао.

Временом сам почео да примећујем једну веома занимљиву ствар. Улаз у мој дом, у којем живим дуги низ година, почео је да се мења. Знамо да се станови на приземљу и првим спратовима стамбених зграда често преуређују у продавнице, адвокатске канцеларије, агенције за продају некретнина… И уместо породице, иза зида се појављује фирма, у којој се живот одвија на потпуно другачији начин. Споља се прави засебан улаз, а врата која су некада водила у стан су зазидана. Уместо њих, појавио се зид. Као да овде није било ничега. Никад.

Прилазећи таквом зиду, мислим да се савршено сећам где су била врата, како је звучало старо звоно, ко је живео иза њих. И тек сада, гледајући празан зид, питам се: да ли је све то уопште било? Где су сада људи који су били у нашим животима, људи на које смо потпуно заборавили? Како се догодило да их више нема?

* * *

Савремени човек је затворен у себе. Овде се може приговорити: шта је са породицом, децом, родитељима? Али у односима са њима и сами, а да то и не примећујемо, волимо само оно што нама одговара. Да то није тако, да ли бисмо били толико нестрпљиви са њима, не подносећи њихове недостатке и слабости?

Прочитајмо: „Љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди, љубав се не горди, не надима се, не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу, не радује се неправди, а радује се истини, све сноси, све верује, свему се нада, све трпи.“ (1 Коринћанима. 13, 4–7).

Шта је од наведеног слично нашем односу према породици и пријатељима? Према деци се односимо као према личном власништву, према родитељима с досадом и нестрпљењем, скривајући своју иритацију од њиховог интересовања за наш живот. И волимо у њима само оно што смо сами сматрали потребним да волимо. Истина је. У свему осталом смо затворени за њих. Каријера, новац, пројекти, перспективе, конкуренција, креативност… то је оно чему посвећујемо себе, а људи око нас веома често постају само ентеријер…

Зар не? Када децу грдимо, замерамо им да је све што им је дато резултат нашег рада и напора? На тај начин их доводимо до идеје да слушање и поштовање родитеља може бити награда само за нешто што су дали или учинили. Испоставља се да је сва наша аутономија и успех такође резултат наших родитеља. Али, где су остали људи у свему томе? Поготово они за које често кажемо да су нам небитни? Како је то застрашујуће: Бог нам говори „Воли ближњег свог“, а ми вемоа често за некога кажемо: „Он ми није нико и ништа“…

Некада је у дворишту где сам одрастао, поред цеви за пропали топловод, живео бескућник. Хранио се отпадом из смећа, читав дан је негде шетао или спавао. Уредио је свој угао како је могао. То је многе нервирало, али нико га није посебно прогонио.

А ја, тада још тинејџер, пролазећи поред, помислио сам једном: „Шта ако је то Бог? Дошао је и живи овде у овом човеку…” Из неког разлога се сећам како ми је тада пала на памет та мисао.

Не сећам се шта се даље догодило. Изгледа да је са хладним временом негде отишао. Никад га више нисам видео. Али зашто сам ја, који у то време ништа нисам знао о Христу, смислио тако запањујућу претпоставку? Сада схватам да смо у свакој особи дужни да видимо слику Божију, али тада сам само знао да је у нашем препуном дворишту ова особа била невољена и потпуно сама.

Усамљеност која је људима невидљива, јер су превише заузети собом, је Христова усамљеност у ноћи пред страдање у Гетсиманском врту. Вероватно је и Он то осећао као Човек. Али истовремено је то била посебна усамљеност. Усамљеност пред горчином Чаше, коју је требало да пије сам на Крсту Голготе. А ми… једино што можемо да учинимо у знак захвалности за ову Жртву је да покушамо да ублажимо усамљеност људи који су поред нас.

* * *

Иза тих непостојећих врата на првом спрату живео је мушкарац. Живео је са сестром и мајком. Када је мајка преминула, остао је са сестром, није имао своју породицу. Био је болестан: патио је од шизофреније. Ишао је у цркву, а у својој соби понекад је слушао записе богослужења.

Сви су му се помало смејали, али су се према њему односили благонаклоно. Живи за себе и не дирај друге. Кад сам кренуо у цркву, приметио сам да идемо у исту цркву. Једном сам га, без размишљања, увредио. Стајао је и нешто објашњавао неком човеку, а ја сам чуо детаљ из његовог разговора који ме је изнервирао. Оштро сам га прекинуо и изрекао примедбу. Био је увређен. Али колико му је било срећно лице кад сам касније пришао да се извиним…

Имао је познанике који су понекад долазили и сатима разговарали са њим на улазним вратима, али никога није пуштао у стан. Али ово је било ретко. А имао је и пријатеља – дворишног пса, који је живео испод његовог стана, а зими у његовом ходнику, вероватно, неких петнаестак година. А онда је једног дана младић, који се тек недавно уселио у оближњи улаз, закључио да псеће лајање омета његово дете. Не могу да кажем да је пас лајао често и без разлога, али није у томе ствар. Момак је радикално решио овај проблем. Пошто је пас био питом, заједно са кобасицом дао му је неки споро делујући отров. Агонија је била страшна. Ујутру, када је пас угинуо, мој отац је помогао да се дворишни љубимац закопа. Старији и усамљени човек, који је управо изгубио пријатеља, плакао је попут детета, тешко и горко. У међувремену, неко је погледао кроз прозор и питао колико је са становишта санитарних стандарда целисходно сахранити пса у дворишту зграде.

* * *

Касније сам као свештеник служио парастос за овог свог комшију. Умро је сам. По завршетку сахране опростио сам се од његове малобројне родбине и напустио стан. Врата су се залупила за мном. А након неког времена врата више није било. Стан, из којег су се некада давно ноћу чули снимци богослужења, сада је само продавница.

Никад нисам пронашао његов гроб, иако знам на ком је гробљу сахрањен. Тамо са висине можете видети Волгу, шуму, можете видети воз како јури негде у даљину. И апсолутно запањујући залазак сунца, који је над свим што нам је тако драго – над нашом технолошком вревом и досадом, креативношћу, каријером и амбицијама. Залазак сунца и небо, који нас подсећају да не постоје случајни људи који су се појавили на овом свету. Постоји само наша окрутност, која нас уклања од Лица Божијег, остављајући нас саме са собом, са чудовиштима у која нас претвара наш ум.

* * *

…Понекад се чини да је мравињак нека врста хаотичног покрета лишеног било каквог смисла. Али није. Сва кретања у њему посвећена су нечему јединственом, некој општој идеји и заједничком циљу. Тако ствари стоје код мрава – за разлику од нас, становника људског мравињака, којима Господ стално, изнова и изнова, шаље људе да би смо приметили да на овој земљи нисмо сами.

свештеник Андреј Мизиук

Извор:
ПРИЈАТЕЉ БОЖИЈИ