Милан Благојевић: Бревијар за амбасадора Калабухова

Недавно гостовање амбасадора Русије у Босни и Херцеговини, господина Игора Калабухова, на једној домаћој телевизији показало је сва лутања, неодлучности и противрјечности не само њега као амбасадора, већ и Русије. И то не само у вези са међународном политиком на овом простору, него и када је ријеч о досљедном поштовању међународног права и нашег унутрашњег правног поретка.

Томе треба додати и чињеницу да је Трибунал у Хагу створен од стране СБ УН, иако тај савјет према Повељи УН-а није надлежан да формира било који суд. Такву одлуку СБ УН не би никада могао донијети да је Русија уложила вето, што она те 1993. године није хтјела учинити, иако је као оснивач УН и стална чланица СБ УН веома добро знала да СБ УН нема такву надлежност.

Нажалост, посљедице те погрешке Русије се осјећају не само данас, него ће се осјећати ко зна колико далеко у будућности, у виду противправних конструкција створених (само)вољом судија Трибунала у Хагу, каква је тзв. удружени злочиначки подухват, која није прописана ниједним извором међународног права (по основу које конструкције су осуђивани српски оптуженици, са једним јединим изузетком у предмету против хрватског генерала Слободана Праљка), или у виду неистина  написаних у пресудама истог трибунала (на које неистине указују материјални форензички докази самог Трибунала у Хагу), попут оне о наводном геноциду у Сребреници, које нам се сада желе наметнути и најавом кривичних санкција, а тиме и забране сваке даље научне анализе дефектних пресуда поменутог трибунала.

Али, није садржај уводне кратке реминисценције био повод за писање овог текста, већ је то било сљедеће. Наиме, амбасадор Калабухов је у емисији с почетка текста на питање водитеља: „Стојите при томе да господин Инцко, ако треба наметнути одређене санкције, може то урадити сам?“, одговорио: „У принципу ја тако мислим да он то може урадити сам, али у ствари то би било да се о томе договоримо у саставу Управног одбора“, мислећи на Управни одбор тзв. Савјета за примјену мира у БиХ. И још једна изјава амбасадора Калабухова је привукла моју пажњу, а то је она у којој је амбасадор, на констатацију водитеља „да ОХР годинама није написао нити један закон“, у ствари да ОХР годинама овдје није наметнуо ниједан закон, чиме се алудирало да то треба да чини, рекао: „Ако није ништа радио, која је његова сврха?“, те истакавши да „Валентин Инцко није тражио кориштење бонских овлаштења“.

Изјава амбасадора Калабухова ме је растужила не само због историјских чињеница с почетка ове колумне, него и због правних чињеница на које указујем у наставку овог бревијара као њиховог својеврсног кратког прегледа.

Кренућу од изјаве амбасадора Калабухова да високи представник наводно може сам наметати санкције у БиХ. Поштовани амбасадоре Калабухов, подсјетићу Вас на то да је СБ УН, а то значи и Русија као његова стална чланица, од децембра 1995. до децембра 2020. године донио укупно 40 резолуција о БиХ и високом представнику (прва од њих је резолуција број 1031 од 15.12.1995, а потоња резолуција је број 2549 од 05.11.2020. године). Господине Калабухов, ни у једној од резолуција није СБ УН рекао да овлашћује високог представника да у БиХ намеће санкције. Таквих ријечи напросто нема ни у једној од тих 40 резолуција када их читате на руском или енглеском језику, на којима сам их ја прочитао, због чега таквих ријечи не може бити ни на било ком од преосталих службених језика СБ УН.

Господине Калабухов, Ви кажете и да високи представник наводно може овдје да намеће санкције ако се о томе претходно договорите у тзв. Управном одбору тзв. Савјета за примјену мира. С тим у вези не могу а да Вас овако јавно не питам да ли сте, прије него ћете изнијети такву тврдњу, провјерили да ли за њу имате правно упориште и у једном важећем извору међународног права?

Питам Вас то зато што сте гостујући у емисији исправно инсистирали на поштовању међународног права. Ако на томе инсистирате, онда треба да знате да ниједним, али дословно ниједним извором међународног права, није прописано постојање тзв. Савјета за примјену мира у БиХ, а тиме ни тзв. Управног одбора тог савјета.

Можете преврнути све важеће изворе међународног права, ни у једном од њих (укључујући и Дејтонски мировни уговор) нећете наћи ниједну ријеч о томе да се неким од тих извора оснива тзв. Савјет за примјену мира у БиХ, нити је СБ УН иједном својом резолуцијом написао и одлучио да он оснива тај савјет. Стога, ако држимо до владавине права, тај савјет представља фантомску појаву, јер је ријеч о нечему што није препознато нити је установљено иједним извором међународног права.

У цивилизованом свијету, којем несумњиво припада Русија, таквим фантомским појавама није дозвољено да одлучују о било чему, а камоли о унутрашњим питањима која су у искључивој надлежности институција суверене државе, у које спада и БиХ као чланица УН. На то указује и члан 2. тачка 7) Повеље УН  у којем је више него јасно прописано: „Ништа у овој Повељи не овлашћује УН да се мијешају у послове који по својој суштини спадају у унутрашњу надлежност државе.“ Цитирах ову одредбу зато што и она говори да нико, па ни СБ УН, не може рећи, а да поштује међународно право, како тзв. Савјет за примјену мира или његов тзв. Управни одбор може да се мијеша у унутрашње ствари БиХ нити тај савјет може овластити високог представника да то он овдје чини. Ако то ни СБ УН нема право да учини, а очигледно је да нема, онда то право не може имати ни фантомска појава какве су поменути савјет и његов управни одбор. А ако им се то ипак дозвољава, како Ви чините, господине амбасадоре, а преко Вас и Русија, онда тиме кршите члан 2. тачка 7) Повеље УН, која јасно забрањује УН-у, а тиме и свим државама чланицама те свјетске организације (па и свим државама чланицама фантомског Савјета за примјену мира) да се мијешају у послове који по својој суштини спадају у унутрашњу надлежност државе.

Господине Калабухов, да ли некога треба правно санкционисати, о томе у сувереној држави, ако се држимо права, може да одлучује само надлежан суд те државе, а не нека трећа држава нити било који појединац. То су, дакле, казано у најкраћем, разлози због којих ни високи представник у БиХ нема такво право нити може тражити таква овлаштења од било кога, па ни од тзв. Управног одбора тзв. Савјета за примјену мира, на шта је иначе правно неосновано алудирао господин Калабухов у поменутој емисији. Такво право ни за фантомски савјет, а ни за високог представника напросто није прописано, и то не само Дејтонском мировним уговором (било којим од анекса тог уговора), већ ни било којим другим извором унутрашњег или међународног права.

Господине Калабухов, Ви сте у телевизијској емисији  на констатацију водитеља да ОХР годинама није наметнуо ниједан закон, рекли: „Ако није ништа радио, која је његова сврха?“, чиме сте не само оставили могућност да то високи представник има право чинити, већ сте и легитимисали све оно што је с тим у вези већ учинио на противправан начин протеклих година. С обзиром на управо речено, подсјетићу Вас да ни у једној од својих резолуција СБ УН није дао такво право високом представнику, јер ниједном од резолуција СБ УН није одредио да високи представник има право да у БиХ доноси „цонститутионал аммендментс анд лаwс – статутес ас хе јудгес нецессарy“, тј. да овдје код нас намеће „уставне амандмане и законе које он сматра неопходним“.

Није то СБ УН ни могао нити је хтио учинити, не само зато што такво право (изражено претходно цитираним ријечима) није високом представнику дато било којом одредбом Дејтонског мировног споразума, већ имајући у виду и све претходно изнијете правне аргументе, из којих готово аксиоматски произлази да нико, па ни УН (нити било који орган УН) или било која држава чланица УН (па ни оне које су чланице правно непостојећег Савјета за примјену мира у БиХ), немају право да у некој другој држави одлучују умјесто надлежних институција те државе о било којим пословима који по својој суштини спадају у унутрашњу надлежност државе.

Замислите, господине Калабухов, да неки појединац у Вашој и нашој Русији дође, па каже да више не важи члан 73. Устава Русије, којим је прописано да оне надлежности које нису искључива надлежност Русије или нису заједничка надлежност ње и федералних јединица Русије, јесу надлежности субјеката Руске Федерације.

Замислите, господине Калабухов, да тај појединац, иако га ниједан извор права није на то овластио, каже, након што га је на то противправно подстакао тзв. Управни одбор тзв. Савјета за примјену мира, да од данас важи његов устав у том дијелу и да он својим амандманом прописује да Татарстан, Бурјатија, Карелија и друге федералне јединице Русије више немају неку своју уставну надлежност, већ се она преноси на ниво Русије. Рекли бисте, сигуран сам, па то је немогуће и представља криминал.

Е видите, управо то високи представник чини у БиХ и то, како је показало досадашње искуство, на штету Републике Српске и њених уставних надлежности, чиме разара њену уставну супстанцу и обесмишљава њено постојање. И то су, видите, разлози због којих УН (нити било који орган УН) немају право да било кога трећег овлашћују да то чини у сувереној држави, па ни високог представника у БиХ. Стога никада СБ УН нити Генерална скупштина УН нису овластили нити су могли овластити ОХР да у БиХ намеће уставе и законе, јер би се тиме УН мијешале у послове који по својој суштини спадају у суверену унутрашњу надлежност БиХ. Упркос томе, високи представник је овдје чинио све оно што је противправно учинио и ко зна шта се још спрема учинити, на шта се не смије ћутати.

Ето, поштовани амбасадоре Калабухов, то је суштина онога што сам морао да Вам кажем, омеђен простором једне новинске колумне. Учинио сам то у најбољој намјери према Вама, али и према Русији, коју искрено волим и поштујем. Све што је супротно претходно написаној аргументацији, представља  не само давање легитимитета тешком кршењу права од стране ОХР-а, већ се тиме крши међународно право и инсистира да се сви морају покоравати неким новим „правилима“. Све то је правилно детектовао господин Сергеј Лавров, рекавши недавно сасвим основано да Запад више не мари за међународно право и инсистира да се сви покоравају његовим правилима. И због тога Русија треба и у случају ОХР-а да досљедно инсистира на поштовању међународног права, а то значи да свако може да чини само оно што му то право дозвољава и ништа више од тога. Кроз СБ УН Русија то сигурно може не само рећи, него и спровести у дјело. Једини услов је да то Русија хоће и да нам искрено жели добро.

Извор:
НСПМ