Зашто коцка није бачена?

Пише: Драгана Зорић

Мислили сте да је довољно да уклоните телевизоре из спаваћих и дневних соба, слушате квалитетне радио станице у окриљу вашег дома, и да се на тај начин заштитите од нежељене стихије контракултуре? Уљуљканост нам даје привид комодитета, он престаје када ступите на плочнике и зађете у парлог оног што називамо цивилизацијом. Јавни простор у служби је нужника, унакажен, како еколошки, тако и културолошки.

У Петроварадину поред цркве Свете Петке, тачније испред ње, стоји билборд, прекрива половину овог здања и плакат је прво што угледате. Верске институције заборављене од стране својих чланова указују на пропаст једне културе, и њено потирање. Нема потребе латити се агресивнијих и застарелих алата попут спаљивања цркви, у савременом добу легалност окрутности наслија опада. Довољно је да један овакав плакат као виспренији, подмуклији метод претходи њеним зидинама. Са овог конкретног билборда осмехују се три девојке, лепе фолкерски, провокативне и насмејане. Слоган који прати слику гласи: „Три су за срећу“. Јасна нам је алузија и улога среће или несреће када говоримо о коцкању, оно што је упитно јесте шта се овде заиста продаје. Девојке вас својом сензуалношћу опчињавају и позивају да запливате њиховим водама, певуше вам као сирене Одисеју, додуше модерном какофонијом.. Како је ово година у којој је музичка индустрија погођена епидемиолошком ситуацијом и гласови ове три девојке, које се баве „певањем, не могу допрети до публике и остварити одређени профит, да ли су онда на продају њихова тела? Крије ли се иза ових плаката нешто злослутније од утаживања телесне пожуде?

Култура је све оно што служи човеку да олакша свој живот. Начине за то Фројд је писао можемо пронаћи у науци, уметности и опијатима, водећи се мишљу да читаво човечанство има само један циљ, а то је да пронађе срећу. Свако доба има своје културолошке пошасти, у нашем је то најезда броја кладионица, спојених са угоститељским објектима, и сада и „трећом срећом“, вољним пропагирањем проституције. Култура је и један програм складиштења ненаследних  информација, чувања и преношења на потомство. Лотман ког парафразирам није рачунао на то будућем нараштају можда нећемо имати шта да пренесемо. Црква у запећку плаката евоцирала је сећање на приповетку „Први пут са оцем на јутрење“, Лазе Лазаревића. Дечак Миша води нас фрагментима својих успомена из детињства, спојених у лик оца и слику материјалне пропасти њихове породице. У мрачном собичку, након напороног радног дана, отац би се одавао својој страсти, карташким играма. Опис Митра који од патријахалног стуба породице постаје пресахла стабљика, беспомоћна да саму себе одржи у животу, покушавајући исти себи да одузме, тужан је, до тренутка када овај заблудели син не пође путем искупљења. Преко ноћи напушта свој порок, али не било које ноћи, ноћи у којој је уложио свој и опстанак својих ближњих. Лазаревић је у својој психолошкој приповеци приказао бездан у који је порок суновратио своје жртве, на материјалном и психолошком плану. Андрић нас у свом лику Милана Гласинчанина, из романа на Дрини Ћуприја, приближава лакоћи тог понирања јер оно почиње безазлено како би потом прерасло у ништавило. Милан је такође тражио своју срећу у мрачној задимљеној механи, али је одиграо на мосту своју последњу партију, са ђаволом самим. Уложено са овог света већ је било изгубљено, играо је сада за онај свет, у своју душу.

„Живот је игра“  каже слоган ланца ових коцкарница, и ове девојке позивају вас да се играте са ЊИМА и са ЊИМ. У горе наведеној реченици препоручује нам се да ставимо главу у џак, обавезно испуњен новцем. Игра алудира на нешто бенигно, безазлено и невино, а ничега бенигног нема у поруци да мој и ваш живот нема вредност, као ни животи наше деце, и генерација које сада помамно хрле у ове „играонице“ које вам споља нападају нервни систем еписветлима, док се унутра не обрете у мрачном амбијенту катакомби. Хронос није зауставио казаљке у част  посетиоцима, оно што нас наводи на помисао да оне стоје јесте вештачки створена атмосфера ноћи, ноћ је време нерада, дан овде никада не почиње, а не може почети ни стварност. Смена дана и ноћи настала је у традицији како би човек могао да зна када да обавља одређене послове а када да спава и одмара. Поменути ликови из књижевности, познавали су ову разлику, и живели су у времену када ова врста порука не само да није била рекамирана и доступна, већ је и била осуђена од стране друштва. Луксузу се одавала неколицина, она неколицина која је могла да га приушти. Први хотел који је изграђен и који се спомиње у Андрићевом делу, био је место привилегованих гостију. Овде се смело картати и пити али само ако сте припадник „више касте“  под будним оком власника и цивилизованој атмосфери. Данас је немогуће да прођете једним булеваром нашег града а да вас на сваких петсто метара не заслепе светла кладионица. Намеће се питање да ли је ово још увек ствар избора? Већина посетиоца јесу припадници мушког пола али како одувек идемо руку под руку нису ни жене у у мањини, у овом случају су сарадници, својом физичком појавом, као једна врсна и сврсиходна реклама. Жене су овде алат и у служби су средства помоћу ког остварујемо ту увек жељену срећу. Кратак осврт ликовима из наше књижевности, зарад јаза у годинама и насталим променама у њима. Потребно је споменути Станковићеву Софку, Софку која гледа мушкарце не скрећући поглед као Милица, девојка из наше народне песме, која гледа у земљу, показујући тиме своју скромност и поштење. Тишмину Веру Кронер која плесом постиже жељење слободе свог тела, и то исто тело излаже сунцу и погледима, такође не страхујући од сусрета са мушарцима. Патријархат као такав донео нам је ликове ових „бунтовних јунакиња“ у доба када је женина улога била јасна, а то је да учествује у одржавању домаћинства и наставку лозе. Но, ово јесте доба када имамо сву слободу да се изразимо као жене, и да наша улога не буде само једна, питам се шта је то што бирамо? Билборде на којима одлучимо да ПРОДАЈЕМО и да СЕ ПРОДАЈЕМО. Бирамо ли да своје суграђане напаствујемо са плаката, са јасном поруком: ПОСЕДУЈ МЕ, КУПИ МЕ! ЗАИГРАЈ СА МНОМ!

И би тако, како ове плакатиране заповести заискаше, просечан примерак хомосапиенса настани модерне пећине, без могућности да из њих изађе. Рече жени да неће данас покупити децу из вртића, и да пара за вечеру нема, али је уловио рибу од три жеље и срећан је. Прође поред њега еволуција, док је у у тмини простирао своје дарове пред оне наше сирене, даде из пандорине кутије најдрагоценије, но оно не беше нада, већ време. Време које му нико више не могаше вратити. Сирене му под оним раскалашним светлима изгледаше као суђаје искежених лица. Пресекоше му нит, последњу која га је везивала за јаву. Изађе из пећине, сед, остарео, завештавши сину први тикет који је добио, и остављаљући му у аманет своје навике. И узе његов подмладак тај тикет и упсутсво, и направи од тога стил живота. Не изгради и не створи ништа, не остави ништа иза себе. Потроши се, онако како се троши једна карика у ланцу потрошачког друштва.

Дође ера у којој породица више није постојала ни као реч а камоли помисао.

Зашто мислим да коцка није бачена?

Упозерени сте да стижете пред Рубикон.

Дошло је време када сав кал друштва испливава на површину, зарад сопствене егзистенције. Као онај талог од кафе који случајно повучете са последњим гутљајем и намрштите се. Све чешће се мрштите, све чешће се освешћујете.

Посредством њега стичете бистрину. Заћетак решења једног проблема јесте његово уочавање, кад ако не сад?

И како се Андрићево дело о ком сам писала завршава, ја ћу завршити мој текст тим погодним цитатом, о материјалним и духовним грађевинама остављеним нама.

,,Све може бити. Али једно не може: не може бити да ће посве и заувек
нестати великих и умних а душевних људи који ће за божју љубав подизати
трајне грађевине, да би земља била лепша и човек на њој живео лакше и
боље. Кад би њих нестало, то би значило да ће и божја љубав угаснути и
нестати са света. То не може бити“.

Заиста, то не може бити.

Извор:
НОВИ ПОЛИС