Свједочење Миле Џодан о злочину над Србима Кордуна

Јадна дjечица, маjко моjа. Као пилићи кад им главу одсjечеш, па онако одскачу, низ путић се штрљкаjу. Гледаш ону жалост, како се не може умриjети ни живjети.

Ми смо побjегли у Петрову гору. Били смо тако, у обручу. Само jе лишће горило. То jе само варило. Мjесто гдjе смо се сакриле зове се Бjељевине. Било нас jе пуно: Из Маљевца, Геjковца и Свињице. Руља народа. Пуно jе народа тада поклано. Док смо се скривали у шибљу наишли су усташе.

Један jе командовао:

– Орешковић, заломи лиjево крило !

Почели су пуцати и викати, да се дижемо.

Кажу:

– Ево партизана!

Ми их почнемо молити:

– Господо, господ вам Бог дао, ми смо дjеца и жене, ми вам ништа нисмо криви.

Кажу нам:

– Дижите се!

Сагнали су нас у Калове. Ту су нас прегледали ко што има. Шта jе за њих било, узели су. Што ниjе, побацали. Онда су нас повезали жицом за руке и одводили у Метаљку на клање. То jе било у равници. Ми смо их поновно молили, а они командуjу да клекнемо у мокру бару. Ми их опет молимо а они командуjу да клекнемо и кажу да ћемо се брзо осушити. Онда смо знали што ће бити. Поклекли смо и руке склонули.

Опет смо молили:

– Господо, господ вам Бог дава. Ми смо жене и дjеца, нисмо ништа криви.

Један од њих каже да нам гради маjку српску, да Србину од киле пораста нема.

Питали су нас:

– Гдjе су вам партизани? Додаjући да нас градили они.

Има њих jедно петнаест кољача.

Један jе тада рекао:

– Обаjдин, аjдемо!

Таj Обаjдин jе имао ножиц затакнут за каиш на прсима. То jе ножиц дрвениjе корица. Тога се сjећам, добро сам га упамтила. Ниjе то широк нозиц и овако стоjи на прсима затакнут за каиш. Обаjдин jе тада одговорио:

– Не, jа сам…

Усташа коjи га jе звао рече:

– А , ти си таj.

Ми смо одмах знали да jе Обаjдин хтио рећи да jе кољач. Кољачи су остали с нама, остали су продужили.

Наjприjе су почели клати цуре.

Кажу:

– Ове партизанке, маjку им партизанску!

Заклали су те четри цуре. Онда су почели клати нас, жене и дjецу. Ја сам рекла моjоj jеданаестогодишњоj ћеркици да се сакриjе под неку жену. И завукла се она сирота. Мене су ударили ножем испод ока. Онда ме jе jако крв облила. Узео ме за косу и почео клати. Кад jе видjела моjа ћеркица замном jе сирота заjаукала;

– Јоj,  маjчице моjа.

Потрчала jе мени стиснутим ручицама. Ухватили су њу и прогнали jоj нож кроз врат. Пуцале су jоj вратне жилице као сноп конопаља кад се стисне.

Одмах jе остала мртва.
Ја сам пала, а усташа ми jе њу метнуо преко уста. Тако сам остала под њом.

Онда , тако…

Јадна дjечица, маjко моjа. Као пилићи кад им главу одсjецеш, па онако одскачу, низ путић се штрљкаjу. Гледаш ону жалост, како се не може умриjети ни живjети.

Усташе кад су одлазиле претражили су наше пртиће и ко jе год имао хране, узели су. Ја сам тамо имала у мом цекеру крушца и меса. Један jе то узео и крвавим ножем резао и jео. У том покољу иако смо избодени и наклани остало нас jе неколико живих. То су : Јане Гушица жена и син, Ђукан Михаjловић, Анђелиjа Гушић, Сока Напиjало и jа.

Свjедочење Миле Џодан, забиљежио jе мр. Миле Дакић. Обjављено у књизи “Петрова ми гора мати” – информативно-историjски водич, издавач “Просвjета” Загреб, 1983 године.

Приредио: Жељко Кресоjевић

Извор:
ЈАДОВНО