Кроз простор и време: Лазарев кањон – сплет ходника између епоха

Интригира, заводи и мами да буде освојен. До размера опсесије вуче поглед у своје дубине, и у њих се полази мисионарски, у ишчекивању да ће нешто бити откривено, да ће порука бити примљена… Путовање кроз Лазарев кањон представља пут кроз време, а не само кроз простор којим, као нигде, пулсира било природе необичним миром и богатством живог света.

Јован Цвијић је о источној Србији писао са посебном пасијом, често користећи описне и лирске елементе, несвојствене научним радовима. Могло би се рећи да сви који се приближе Лазаревом кањону бивају заинтригирани тајновитошћу непознатог, мистиком, наслућивањем.

Обронци Источног Кучаја завршавају се планином Малиник која се покровитељски издиже над селом Злот, на 12 километара од Бора. На том простору налази се највећа геомагнетска аномалија у Србији, позната као Злотска геомагнетска аномалија, међутим, досадашња истраживања нису дала прихватљиво геолошко тумачење порекла узрочника ове аномалије. Масив Малиника чини десну страну система клисуре, јединствених и изразитих морфолошких одлика, формираних током дужег геолошког периода процесима циркулације вода у красу. Са његовог гребена, на 1087 метара, пружа се поглед на Дубашничку висораван и љути крш Стобора. Између су укрштене пукотине Земљине коре, које творе четири „крака“, оперважене неприступачним, назубљеним литицама на којима суверено стасавају вишестолетни борови који су заједно са српском рамондом (Ramonda Serbica) преживели последње ледено доба, које се завршило пре око 10.000 година. Дубина Лазаревог кањона и његових саставница креће се од 200 до 700 метара, али је за око посматрача најизраженија тамо где је корито кањона најуже – тек толико да је могуће раширити руке – а то су литице испод Ковеја, северног огранка Малиника. На том месту дужина досеже 375 метара, као и у Микуљском краку, где такав један зид чини да се осећате као пред џиновском кулисом високом 300 метара.

Реч је о затвореном екосистему у којем су се одржали услови за опстанак ендемских и реликтних врста током геолошког периода од 25.000 година. Нестваран простор, затурен у времену који представља праве сензације за рудиментирана чула урбаног човека. Становништво у тој области чине два ентитета: српски и влашки, док се Злот сматра типичним влашким селом.

Географски, систем Лазаревог кањона има три улазна (Демижлок, Микуљ и Веј) и један излазни крак (Лазарев). Другим речима, Лазарева река има још три притоке које су такође саме издубиле кањонска корита. Куриозитет подручја је што су се несташне воде двеју од њих неким тајанственим путевима заувек сакриле дубоко у подземни ток, а своја стара корита – фосилне (суве) кањоне – оставиле за собом попут монументалних споменика, да буде машту и подсећају колико су, иако мале, ове реке моћне.

Те две понорнице су Демижлок и Микуљ. Средишњи улазни крак система Лазаревог кањона почиње управо на месту где речица Демижлок понире у изузетно живописном сплету тунела и лучних стена пресвучених маховином. Вода се поново појављује на светлости дана на самом крају Лазаревог кањона, односно његовом излазном краку – на врелу испод Лазареве пећине, до којег, мерено коритом реке, има 7,5 километара. Пут његовог подземног тока, од понора до врела, за човека је остао тајна чувана дубоко у кречњачким масама, лавиринт о којем може тек да се слути.

Екипа стручњака професора Раденка Лазаревића убацила је у понор Демижлока 4,5 килограма специјалне боје за обележавање водотока (трасера), 11. августа 1997. године у 10:00х, при протицају од 31,5 л/с. Боја се појавила на Злотском врелу тек 13. августа у 13:00х, и кретала се брзином од 0,033 м/с.

Оно што се може видети је фосилни кањон Демижлока, његово старо корито којим је текао милионима година раније. Пошто река понире, он је сув преко целе године и нико од мештана из околине не памти када је вода њиме текла.

Пошто вода њиме не тече, већи блокови стена и оштро камење чине га тешко проходним, као и дебели слојеви лишћа и стабала која се ту распадају годинама, нетакнута, на местима где их је оборила снага природе. Фосилни кањон Демижлока, од понора до ушћа реке Веј, дуг је 1,6 километара, а одликује га и то да је најбогатији подземним облицима рељефа (пећине, поткапине, јаме, понори) у читавом красу Дубашнице. Други рекорд крије излазни крак Лазаревог кањона држећи дубоко у својим недрима највећи пећински систем у Србији – Лазареву пећину. Она је огромна и делимично истражена, а дужина њених ходника износи 5638 метара. Спелеолошки тим АСАК-а наставља са истраживањима и процењује да укупна дужина канала износи 8000 метара.

Суседна Верњикица, осим што је позната по изузетно раскошном накиту, у склопу свог ентеријера садржи највишу дворану на Балкану, чија висина износи 60 метара. Цвијић је својевремено описао 11 јама леденица у Србији, у којима се лед формира с пролећа и траје током целог лета, те представља драгоцену залиху воде за сточаре током сушних периода. Професор Јован Петровић је описао четири такве леденице на Малинику и Кучају, а реч је о изузетно ретким феноменима крашких терена. С друге стране, на Дубашничкој висоравни налази се и највећа вртача на Балкану, чији пречник достиже скоро километар.

Извор: Национална географија