Писмо 92. Светог Амвросија Оптинског

О чудесном догађају. О безрoптном подношењу невоља[1]

Почетком четрдесетих година, у једној од јужних губернија Русије, Харковској или Вороњешкој, не сећам се тачно, догодио се следећи необичан случај, о коме је једна особа од поверења, писмено обавестила покојног старца Оптине пустиње, баћушку оца Макарија.

Живела је тамо удовица, својим пореклом припадала је вишој класи, но последством разних околности запала је у највећу беду и тешку ситуацију, будући да је са своје две кћери трпела страшну оскудицу и муке. Не видећи помоћ у својој безизлазној ситуацији, почела је да ропће, исправа на људе, а затим и на Бога. У таквом духовном стању разболела се и умрла. После смрти матере положај две сиротице је постао још неподношљивији. Ни старија од њих се није издржала да не ропће, такође се разболела и умрла. Преостала млађа ћерка је безмерно туговала, како због кончине своје матере и сестре, и због своје самоће, тако и због свог крајње беспомоћног положаја, те се на крају се и она разболела. Њени познаници, састрадавајући са њом и видећи да јој се крај приближава, предложише јој да се исповеди и причести Светим Тајнама, што је она и учинила; а затим их је заветовала и молила да је, уколико умре, не сахрањују до повратка њеног драгог духовника, који је у то време, из неког разлога био одсутан. Недуго, после свега, она је и скончала, но како би испунили њену молбу нису журили да је сахране, очекујући повратак наведеног свештеника. Пролази дан за даном; духовник умрле се, задржан некаквим пословима, не враћа; међутим, на опште удивљење свих, тело умрле није показивало никакве знаке труљења, те она, иако хладна и бездахна, личила је више на заспалу, него на мртву. На крају, тек осми дан после њене кончине, стиже духовник, и спремивши се за служење, хтеде да је сахрани следећег дана, тј. већ деветог дана после њене кончине. У време опела неочекивано је стигао, изгледа из Петрограда, неки њен рођак, и пажљиво посматрајући лице ове лежеће у гробу, одлучно рече: „Ако хоћете опевајте је, како год желите; али да је сахраните не допуштам, јер се на њој не примећују никакви знаци смрти“. Заиста, тог дана лежећа у гробу се пробуди, и када је стадоше запиткивати шта се са њом догодило, она одговори да је заиста умрла и видела рајска насеља испуњена неисказаном лепотом и радошћу. Затим је видела страшна места мучења и тамо, међу мученима, виде своју матер и сестру. У том чу глас: „Ја сам им у земном њиховом животу слао невоље; да су све подносиле са трпљењем, смирењем и благодарењем, тада би се ради трпљења кратковремених тескоба и мука удостојиле вечне радости и блажених насеља која си видела. Но својим роптањем су све упропастиле; због тога се сада муче. Ако хоћеш да будеш са њима иди и ти па ропћи“. После ових речи покојница се и повратила у живот.

(превео са руског, хорепископ Максим)

[1] http://www.biblioteka3.ru/biblioteka/optina/pisma1/txt08.html