Преминуо Владимир Мијановић, познатији као Влада Револуција

Пише: Јово Вукелић

Вођа студентских протеста 1968. преминуо у Београду

• Владимир Мијановић, познатији као Влада Револуција, вођа студентских протеста 1968. године у Београду преминуо је у 75. години у Београду

• Цео живот (сем неколико последњих година) прогоњен је као непријатељ режима, стално је био под присмотром полиције и обавештајних служби, једном речју вечити дисидент

Владимир Мијановић, рођен у Требињу 1946. године, као студент социологије прикључио се студентским протестима 1968. године и убрзо је, под надимком Влада Револуција, постао један од вођа јунске побуне на Београдском универзитету. Две године пре тога учествовао је у протестима против америчке интервенције у Вијетнаму.

У студентским протестима повео је студенте из Студентског града ка центру Београда, где су академци заузели Ректорат и прогласили Црвени универзитет „Kарл Маркс“.

Студентски протести у којима су тада учествовали и Драгољуб Мићуновић, Никола Милошевић, Љубомир Тадић, Соња Лихт, Ђорђије Вуковић и други, окончани су говором Јосипа Броза Тита са терасе Ректората и чувеном реченицом: „Студенти су у праву“.

Међутим, нису се сви помирили са таквим исходом. Међу разочаранима је био и Мијановић.

У годинама након протеста био је хапшен и прогањан и никад није могао да се запосли. Два пута је и осуђиван и на вишегодишње затворске казне, проглашен је за дисидента и „рушитеља уставног поретка“. И тако је третиран од тадашњих власти Југославије, а потом и Србије. Цео живот је био под паском, присмотром тајних служби, као дисидент и непријатељ коминистичког и социјалистичког режима.

Средином осамдесетих година успео је да оде из земље у Америку, где је радио најразличитије занатске послове, био молер, а неко време возио је и такси. Тај део његове биографије јавности није познат, мада они који су га познавали кажу да се и тамо прикључивао протестима којима се тражило укидање смртне казне.

Од како се 2006. после 20 година вратио из Америке у Београд, учествовао је у многим протестима и акцијама посвећеним одбрани људских права. Последњих година био је активан и у протестима против деложације, а укључивао се и у различите еколошке и друге протесте.

„Свима нам је био ослонац, узор и учитељ. Наш задатак је да преузмемо пламен који је он одржавао чак и када су сви други одустајали“, навели су чланови неформалне групе „Чувари/ке ватре“ на Фејсбуку.

Сахрана ће се, према жељи његових најближих, одржати у најужем кругу породице и пријатеља.

.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.

Вечити идеалиста и борац за правду

Наше познанство и дружење трајало је тачно пола века. Кад сам 1972. године уписао студије филозофије на Филозофском факултету,  у време истеривања групе од осам професора Филозофског факултета са катедри за филозофију и социологију, убрзо сам упознао Влада Мијановића –Владу револуцију, студента завршне године социологије.

Био је тих, конспиративан, увек у покрету, неповерљив, док се не би уверио у супротно. Како смо се ми студенти из тадашњег ФОСС-а (Факултетског одбора савеза студената)  супростављали избацивању (удаљавању) наших осам професора са Фаакултета у томе нам је својим искуством несебично помагао Владо, дајући нам савете, предлоге шта, како и када да урадимо. И ја сам га углавном слушао.

Убрзо смо и нас десетак ухапшени, осуђивани од тадашњег Брозовог режима и постали смо дисиденти, а Владо нас је и тада саветовао како да се држимо, шта да говоримо. У то време Владимир је био у браку са Љиљаном Јовичић Мијановић, управо дипломираном професорком социјологије, храбром, бистром и одважном женом, образованом и доследном, која је такође била прогоњена од Брозових власти. И она је била уз нас осуђене студенте и пружала нам је сваку врсту помоћи.

Владо је био несебичан у помагању људима у невољи. Исказивао је несебично пожртвовање којем је човек само могао да се диви. Не знам никога коме он није пружио помоћ. Живео је врло скромно (облачио се једноставно) исказивао је своју љубав према људима на сваком кораку.

Био је једноставан у опхођењу, јасних ставова, а дружио се са људима који су били њему сличних уверења, левичари, борци за људска права, који су се залагали за знатно већу друштвену солидарност и правичност у друштву. Кад би приметио да неко такве ствари ради из неког интереса одмах је прекидао контакте са таквим људима.

Владо је касније са Бојаном Младеновић, студенткињом филозофије, отпутовао у Америку.  С њом има двоје, сада већ одрасле деце, Константина и Петру. Живео је једно време у Сан Франциску, издржавао се радећи разне послове. И тамо је био активиста разних левичарских покрета, увек под присмотром служби и без потребних докумената и папира за стални и трајни боравак у САД.

Тако се и догодило да кад је дошао у Србију 2006. У САД више није могао да се врати, није имао потребне дозволе, нису му Американци дали да се врати! Обожавао је своју децу, с њима је имао интезивне контакте, они су долазили код њега у госте. Био је врло везан и за своју мајку, коју је често посећивао и  која је недавно умрла у добокој старости у Херцеговини.

Овде га је по доласку сачекао његов пријатељ из студентских дана редитељ Љубиша Ристићи правом пролетеру без игде ичега од имовине – Владу понудио помоћ и смештај у баракама код чувене шећеране и његовог позоришта. Он га је помагао да га не повреди, јер је Владо на то био врло осетљив. Љубиша је поштујући Владимира чинио управо оно што је Владо целог живота чинио према другим људима: помагао је без икаквог интереса!

Личну карту је некако добио, али посла није имао, од силних пријатеља и великог броја угледних људи нико му није помогао не да добије неки стан, него ни посао. Никакав, бар да је добио посао библиотекара у некој библиотеци. Тако да је у Београду живео без пензије, повучено,скромно,  увек са шеширом и дугом брадом, било га је тешко препознати, а имао је врло мали број пријатеља са којима се виђао или разговарао телефоном.

Није волео ни да се фотографише, од тога је бежао…Имао је утисак утисак да га службе стално прате што није ни чудо, колико је дуго био прогоњен, хапшен, суђен, колико је робијао и колико је пута био претучен.

Кад би долазио до зграде „Политике“ или „Службеног гласника“, где сам радио последњих 2о-так година, никада није хтео да се код портира легитимише и дође у канцеларију, него смо се увек налазили испред улаза у зграду.

Последњих петнаестак година био је врло активан у учествовању на протестима грађана и борби за њихова права. Правио је изванредне паное са разним паролама и носио их је сам на тим протестима, а понекад је правио и више паноа па су му у томе помагали млади људи с којима је врло лако остварио контакт и стицао њихово поверење.

Откако је кренула река миграната кроз Србију потпуно се посветио помагању избеглица, чак је повремно учествовао и у спремању оброка, чајева, набављања одеће за избеглице. Помогао им је и у новчаним трансакцијама, да дођу до свог новца неопходног за наставак пута у Западну Европу. Томе се увелико посветио, правио је стотине обавештења и штампао их делећи им трасу пута којима треба да стигну на Запад. Обилазио их је, ако би били угрожени пружао им је сваку врсту подршке и помоћи…

Али, услови становања су му се погоршали 2016. и 2017. у простору шећеране, није било више воде, а потом ни струје, па је живео у врло тешким околностима, разбољевао се, прехладе су биле честе. Он је све то стоички трпео, није се жалио, али се видело да је оронуо, ионако мршав физички је још више ослабио…

Живео је за идеале из младости, искриле су му очи на сваку победу правде у свету, био је истински верник у победу добра над злом. Зато је живео. Био је уистину добар човек.

Био је задовољан својим животом и постигнутим. Видело се то по његовом понашању, а из угла других људи он је био пуки сиромах, без стана, посла, пензије, а последњих година и без воде и струје… Њега једноставно новац и имовина нису занимале.

Такво задовољство у давању, у помагању другима , такву несебичност коју је испољавао Мијановић никада нисам срео у свом животу. Заслужио је свако поштовање због добрих дела које је постигао у свом животу. Памтићу га као доброг човека са великим племенитим циљевима за које се несебично борио.

Извор:
ИЗМЕЂУ СНА И ЈАВЕ