Хоће ли оживети кости људске?

Свеколико хришћанство темељи се на вери у васкрсење Господа нашега Исуса Христа. Сви остали садржаји са којима се сусрећемо у животу по Христу и у Христу: богословљу, пастирком раду, богослужењу, житијима светих, свакодневним односима међу људима хришћанима, укорењено је у вери у васкрсење. Зато, ван вере у овај догађај целокупно хришћанство била би једна велика бесмислица, обична профана идеологија на подужем списку идеологија.

Вера у васкрсење је камен темељац наше вере. „Ако нема васкрсења мртвих, то ни Христос није устао. А ако Христос није устао, онда је празна проповијед наша, па празна и вјера наша“ (1.Кор. 15,13-14). Ако нема васкрсења лажно је читаво хришћанско учење. Ето зашто се толико против вере у васкрсење боре непријатељи хришћанства и исто толико тврди веру у васкрсење Црква Христова. Често се подизаху високо таласи неверовања, али се одбијаху пред новим знамењем које је објављивало стварност васкрсења, Божијег оживотворења оних који су проглашени мртвима.

За владавине цара Теодосија Млађег, била је почела да се веома шири сумња у васкрсење мртвих, тако да су се чак и у Цркви о томе одвијали спорови. И баш у то време се догодио диван догађај, чија је веродостојност потврђена низом историјских записа.

Још средином III века, за владавине цара Декија (249-251), по његовом налогу у пећину покрај града Ефеса је камењем зазидано седморо дечака. Син градоначелника Ефеса, Максимилијан и шест његових пријатеља – Јамблих, Дионисије, Јован, Антонин, Мартинијан и Ексакостудијан су исповедали хришћанство и одбили су да принесу жртву идолима. Искористивши потом време које им је остављено за размишљање и привремени одлазак цара, они су напустили Ефес и сакрили се у једној пећини у околним планинама. Када се Декије вратио, пошто је сазнао за то наредио је да се зазида улаз у пећину да би момчићи у недостатку хране и довода ваздуха тамо били живи сахрањени.

Док је наређење Декија извршавано, два потајна хришћанина, Теодор и Руфин, записали су тај догађај на оловним плочама које су сакрили међу камење код улаза у пећину.

Дечаци који су се налазили у пећини свеједно, нису знали шта се догодило. Напокон су они, пошто су сазнали да је Декије стигао у град и од срца се помолили Богу, заспали необично чврстим сном који је трајао око 172 године. Они су се пробудили тек за владавине Теодосија Млађег, баш када су се водиле расправе о васкрсењу.

У то доба тадашњи власник тог земљишта је пронашао камење које је заграђивало улаз у пећину, и употребио га за изградњу, уопште не сумњајући да се у пећини налазе дечаци на које су већ одавно сви заборавили. Пробуђени момчићи су мислили да су преспавали једну ноћ, јер нису у пећини приметили никакве промене и сами се уопште нису изменили. Један од њих, најмлађи, Јамблих, који је раније ишао у град по храну, помоливши се са пријатељима Богу, поново је кренуо у Ефес да сазна да ли их траже и да купи храну. Био је запањен променом, видећи, како је њему изгледало, цркве које још јуче нису постојале и чувши како се слободно изговара име Христово. Мислећи да је грешком доспео у други град, одлучио је да ипак ту купи хлеба, али када је за тражени хлеб дао новац, трговац га је пажљиво посматрао и запитао га где је нашао закопано благо.

Узалуд је Јамблих уверавао да он није пронашао скривено благо и да је новац добио од родитеља, почео је да се окупља народ и да се домишља, где ли је он пронашао старински новац. Јамблих је изговорио имена својих родитеља и пријатеља, нико их није познавао и, коначно је од окупљених чуо да се заиста налази у Ефесу, али да цара Декија већ одавно нема, већ влада христољубиви Теодосије.

За долазак су чули градоначелник и епископ и ради провере Јамблихових речи заједно с њим су отишли до пећине, где су пронашли шест осталих момчића, а код улаза у пећину су пронашли оловне плоче и из њих сазнали када и како су се дечаци нашли у пећини. О свему томе градоначелник је хитно обавестио цара који је лично стигао у Ефес и разговарао са дечацима. За време једног од разговора они су оборили главе и заспали вечним сном. Цар је желео да их пренесе у престоницу, али дечаци који су му се јавили у сну, наложили су му да их сахрани у пећини, где су они већ много година спавали дивним сном.

То је било испуњено и дуго година њихове мошти су почивале у тој пећини – руски поклоник из X века Антоније описује како им се поклонио. Ово чудесно буђење дечака тада је било прихваћено као прототип и потврда васкрсења. На све стране се проширила вест о томе – то помиње неколико савременика – историчара, о томе се говорило на III Васељенском Сабору који је ускоро био одржан у томе граду. Ово задивљујуће чудо је тада учврстило веру у васкрсење. Очигледно се пројавила сила Божија, која је током много година сачувала од труљења тела и одећу дечака. Тако ће Господ, као што их подиже из сна, сакупити кости и мртве подићи, према визији пророка Језекиља.

Ово пророштво предвиђа не само васкрсење мртвих, него и очување од пропасти народа који чува закон Божији.

Свети Јован Шангајски

Извор:
ПРИЈАТЕЉ БОЖИЈИ