Градњом рудника литијума стављамо себи омчу око врата

Ваљевци поручују: Престаните са бушењима, не тражите овде ништа. Не тражите ни у Лозници, ни у Пожеги, ни у Ваљеву, ма нигде! 

• Негде сам прочитао да једна батерија литијума за хибридни аутомобил нанесе више штете него што тај ауто са том батеријом може да спасе животну околину!

• За добијање једне тоне литијума потебно је око 2 милиона литара воде”. То је 2.000 кубика! А четворочлана породица потроши годишње 180 кубика.

• Најавом могућег отварања рудника литијума у близини нашег града, као једног великог загађивача, стављамо себи здравствену омчу око врата. Већ смо је намакли прекомерним загађењем ваздуха

• Да ли смо као одговорни и савесни грађани спремни да поручимо рударским освајачима: “Престаните са бушењима, не тражите овде ништа. Не тражите ни у Лозници, ни у Пожеги, ни у Ваљеву, ма нигде!”

Пише: Давор Живковић, лекар

Kако започети писање о нечему што се планира или је већ испланирано, а притом је реч о недовољно истраженој теми са много непознаница? Kренућу од неких чињеница.

Град Ваљево. За нас Ваљевце најлепши град на свету, уз дозу претеривања. Сећам се да смо се сви листом дигли пре десетак година, јер нас у први мах нису уврстили у фамозни “статус града”, јер формално немамо 100.000 становника. Тада смо сви устали и питали ко то оспорава наше право да будемо град. Шта уопште чини један град градом? Да ли треба да оживимо Алексу Ненадовића, Илију Бирчанина, Живојина Мишића… Па, да они објасне да је Ваљево град. Или, да оживимо све оне који су у нашем граду умрли 1914-1915 године у “Ваљевској болници”. Не!

Ми смо ГРАД и без аминовања и тако се понашамо и тако ћемо се понашати. ГРАД смо и са свим селима која нас окружују.

Оно о чему ћу писати враћа ме на почетак. Kо мени даје за право да пишем о животној средини, о утицају на Ваљево, о ваздуху, грејању, ложењу угља или литијуму? Е, ту смо! Ја сам Давор, имам 37 година, ожењен сам Kатарином и имамо близнакиње Соњу и Оливеру, које имају четири године. Брига за њихову и нашу будућност са њима и жеља да живимо у нашем лепом Ваљеву ми даје за право да поставим нека питања.

За добијање једне тоне литијума потебно је око 2 милиона литара воде (2.000 кубика)

Занемарићу то што сам лекар, што ми је супруга такође лекар и што нас има лекара у фамилији и по белом свету. Истом оном у који моја супруга и ја нисмо отишли, а могли смо… Овако смо нашу будућност и будућност наше деце везали за наше Ваљево. За град чија ме неизвесна будућност, ако се испостави тачним тврдња да се у нашој околини нешто копа, буши и истражује. И то Литијум! Хемијски елемент који се користи у металургији, медицини, у индустрији батерија и акумулатора.

Признајем, нисам знао много о начину добијања литијума из руде, односно о његовој експлоатацији. Негде сам прочитао да једна батерија за хибридни аутомобил нанесе више штете него што тај ауто може да спасе животну околину.

Нисам веровао у све то док на наша врата нису закуцале велике светске компаније, које овде код нас у Србији хоће да копају, ваде и прерађују ту руду. Kада сам прочитао следећи податак остао сам запањем количином наше небриге за воду, ваздух и земљу: “За добијање једне тоне литијума потебно је око 2 милиона литара воде”. То је 2.000 кубика!

Четворочлана породица потроши годишње 180 кубика. Па сад рачунајте сами, суграђани моји драги. Рудници литијума се пројектују да трају 30-50 година. Таман колико је потребно да форсирано потроше залихе наше воде за обраду литијума, т.ј. за свој профит. Kо жели нека погледа како изгледају рудници у Чилеу или рудници у Аустралији, где је наводно технологија прераде најбоља на свету.

Даље, преузимам оно о чему је већ писано: “Руда ће се млети и третирати концентрованом сумпорном киселином која је агресивна и на температури од 250 Целзијусових степени, а при томе ће се највероватније користити фосилно гориво или струја, што додатно компликује проблеме у заштити животне средине, јер је 70% електричне енергије у Србији из еколошки лошег угља, лигнита”. Сумпорна киселина? Фосилно гориво? Угаљ? Да ли наш град може да поднесе још један велики оџак из којег ће излазити дим?

А, боримо се да се овде у Ваљеву “Топлана” преведе на гас и да већи загађивачи своје котларнице пребаце на гас такође. Да свака кућа може да замени столарију, да, како популарно кажемо, пређе на пелет.

Не, и сада је неподношљиво, а камоли са још једним загађивачем. Сви знамо статистику квалитета ваздуха у нашем граду од октобра па до краја грејне сезоне. Сви видимо ваздух који дишемо. Носимо га са собом свуде, он нам је у кожи, у коси, оделу. Са мирисом чађи живимо и унутар просторија својих домова.

Рад са хемикалијама и киселинама  угрожава потомство 

Сигуран сам да сви знамо неког ко има здравствених проблема са дисајним органима, ко болује од астме, брохнитиса или пати од комбинације ове две болести, било да је реч о детету или одраслој особи?! Најгоре и најтеже је када дете има напад астме и када крене “статус астхматицус”. Тада родитељи пожеле да оду на највиши врх света само да би му дете удахнуло чист ваздух и продисало. А, то је само једна страна медаље.

Друга су карциноми плућа. Са астмом и бронхитисом и може да се живи, али са раком плућа не. Плућа у себи обрађују ваздух, узимају кисеоник и шаљу га даље. Да ли ћемо имати довољно кисеоника зависи од нас самих.

Погледајте суграђани број прегледа лекара пнеумофтизиолошке службе наше болнице и број болесника који лежи на два одељења те службе. Утицај животне средине и квалитета ваздуха који дишемо није само на респираторни систем. Сви органски системи су угрожени на непосредан начин, срчани систем (утицај директно на срце), бубрези, јетра…

И на крају, треба размишљати и о могућем штетном утицају на плодност. Замислите радника у руднику који је у контакту са хемијским једињењима, која се користе за експлоатацију литијума. Замислите некога ко је у оделу и третира руду киселином, његово радно време и радни стаж? Онда тај исти радник пожели да оснује породицу и кад после одређеног времена потомства нема, сазна истину да му је репродуктивни систем угрозило његово радно место, рад са киселинама, температуре и испарења. Онда ова прича добија смисао и треба је сасећи у старту.

Најавом могућег отварања рудника литијума у близини нашег града, као једног великог загађивача, стављамо себи здравствену омчу око врата. Већ смо је намакли прекомерним загађењем ваздуха, Сепијама, свакодневним бацањем ђубрета тано где му место није, излетничким отпадом, пластичним кесама и флашама које не умемо да рециклирамо у 21.веку.

Да ли је Ваљево спремно да каже “Не” бушењу, испитивању и експлоатацији литијума?

Не желимо да знамо шта има испод земље. Наше ливаде, шуме, пашњаци, воћњаци, њиве и оранице нам се свиђају овакве какве јесу.

Да ли смо као одговорни и савесни грађани спремни да поручимо рударским освајачима: “Престаните са бушењима, не тражите овде ништа. Не тражите ни у Лозници, ни у Пожеги, ни у Ваљеву, ма нигде!”

Извор:
ИЗМЕЂУ СНА И ЈАВЕ