Татјана Миливојевић: Моћ оштећује мозак

Познато је да моћ има афродизијачко дејство. Осећај моћи се пореди и са дејством кокаина.

Почела сам интензивније да размишљам о тој теми суочавајући се, као очевидац или преко готово свакодневних медијских извештаја, са несавладивим поривом моћника да крше законе у било којој сфери (урбанистичке, санитарне, еколошке, санитарне, пословне…), а камоли моралне норме.

Они су поседнути страшћу, неутаживом и незаситом жудњом да стално показују себи и другима да су изнад природних и друштвених закона и норми који уређују живот људи.

Та луциферовска тежња да се буде једнак Богу, добила је и дијагнозу по старогрчком појму: синдром хибриса. Верујем да осећај који највише „ради“ људе на позицијама моћи јесте готово метафизички осећај повлашћености, полагања права на све оно што није дозвољено „обичним људима“ (дојадио ми је израз „обични људи“, противим му се, али то је друга тема).

Одатле оно чувено кад су ухваћени у неком прекршају, насилничком понашању или кривичном делу: „Знаш ли ти ко сам ја?“ Они су истински запрепашћени и огорчени што их неко сврстава у ред смртника.

Трагом тог размишљања, почела сам мало да истражујем литературу и наишла на неколико научних чланака који се баве темом утицаја моћи на понашање, емоције и менталне процесе.

Неуронаучници су пронашли доказе да моћ мења, и не само да мења него и оштећује мозак.

Прво напада део задужен за емпатију.

Чак и мали, експериментално изазвани нивои моћи повећавају лицемерје, осећање моралне изузетности, егоцентричност и недостатак емпатије према другима.

Вероватно смо сви уочили феномен да кад неко добије унапређење или стекне мало популарности одједном постаје мање пријатељски настројен према људима који су на нижем положају.

Уз то, што је већа моћ, то је особа уверенија и да је неодољиво привлачна, својеврстан сексуални магнет.

Мозак моћних појединаца реагује на друштвене сигнале на начине који подсећају на психопате или пацијенте са фронталним оштећењем мозга.

Њихова кључна одлика, боље речи дефект, јесте недостатак емпатије и способности да се поставе на место других људи, да заузму туђу перспективу.

Истраживања су, дакле, показала да моћ деформише мозак у истом смеру.

На пример, показало се да људи са високим друштвеним статусом мање прецизно процењују осећања других него људи са нижим статусом.

Да је моћ лек који се издаје на рецепт, рече неко, дугачак би био списак његових нежељених ефеката.

Дацхер Келтнер, професор психологије на калифорнијском универзитету Беркли, водио је током две деценије лабораторијска и теренска истраживања о утицају моћи на понашање.

Открио је да су се испитаници под утицајем моћи понашали као да су претрпели трауматску повреду мозга – постајали су импулсивнији, мање свесни ризика, односно склони осећању недодирљивости и некажњивости и, што је пресудно, мање вешти у тумачењу друштвених сигнала и посматрању ствари са туђе тачке гледишта.

Сукхвиндер Обхи, неуронаучник са Универзитета Мекмастер у Онтарију, дошао је до истог закључка.

За разлику од Келтнера, који истражује понашање, Обхи, као стручњак за транскранијалну магнетну стимулацију (ТМС) проучава мозак.

Када је, ради поређења, ставио главе моћних и не тако моћних људи под ту машину, идентификовао је код оних моћних оштећење неуронских огледала.

Неуронска огледала су неуролошки механизам који представља темељ способности за емпатију, те доприноси бољем међусобном разумевању и успостављању складних односа са друштвеним окружењем.

Обхи је, дакле, открио неуролошку основу феномена који је Келтнер описао као „парадокс моћи“, а гласи да када стекнемо моћ, губимо неке од капацитета који су нам били потребни да је освојимо.

Једна од последица недостатка емпатије и егоцентричности је та што нас нагони да људе доживљавамо као средство за постизање својих циљева.

Тим научника са Станфордског универзитета пронашао је доказе управо за то да ако код обичних људи побудимо осећања моћи, они почињу друге да посматрају као предмете, то јест узимају у обзир само шта им код људи може бити од користи, потпуно игноришући њихове неутилитарне личне квалитете.

Моћ такође може да пробуди насилника у човеку – додуше само код неких људи под одређеним околностима.

Научници, такође са Станфордског универзитета, утврдили су да моћ чини насилнима оне људе који се осећају неадекватно улози и положају у који су доспели или који им је додељен.

Нечије место у хијерархијама друштвене доминације један је од најснажнијих фактора обликовања структуре и функције људског мозга.

У биологији се користи термин „ефекат победника“ за описивање много веће вероватноће да ће животиња која је победила у неколико борби против слабих противника касније победити и јаче противнике.

То је кључни елемент у успостављању доминантних хијерархија које су својство већине животињских врста, укључујући људе.

Шта нам ти налази поручују? (као уосталом и чувени Зимбардијев експеримент 1971) Пре свега да не заваравамо себе да бисмо ми сигурно били другачији када бисмо имали моћ, нарочито у дужем трајању.

То се односи на моћ у било којој сфери живота и друштвених односа.

Када моћ није ограничена демократском контролом и добрим системима управљања, тада њени носиоци показују опасна искривљења у просуђивању, сазнању и понашању, слична ефектима дрога на мозак.

Не постоји ниједно разложно оправдање да било коме, ма колико паметан и способан био, поверимо и дозволимо да ужива неумерену и дуготрајну моћ.

Ни на локалу, разним Брусевима, Јагодинама и сл. ни шире.

А на конто „угледа“ и „популарности“ тих личности, персонализација самовоље моћи и њихових на стотине жена, мушкараца, подржаваоца, фанова, потписника подршке, Ајнштајн је рекао да култ личности никада није оправдан!

Не смемо дозволити да нашим животима управљају оштећени мозгови.

Извор:
НСПМ