КОЛИКО ЈЕ ТЕШКО БИТИ СРБИН У СРБИЈИ?!

Да је тешко бити Христов војник и да је тешко носити његов крст са собом, данима у назад смо имали прилике да читамо у писаним и електронским медијима. Наиме, случај Иве (Далиде) Бихорац веома је потресао јавност. Подсећамо да се ова млада Новопазарка, рођена као особа исламске вероисповести, како она то сама каже, вратила својим коренима и православљу. Да је Србија земља толеранције и разума о томе не би нико писао, нити придавао било какав значај, јер по Уставу и закону свако има право на своје верско и национално опредељење.

Ива Бихорац у средини у којој живи сусреће се са великом тортуром од стране својих суграђана, породице која је се одрекла, некадашњих пријатеља, комшија и обичних људи на улици који је чак и не познају. Њен живот у таквој околини је сведен на константне претње убиством и увреде које свакодневно добија.

У прилог томе да није све тако црно, говоре и бројна писма подршке, која Ива Бихорац добија свакодневно из свих крајева Србије. Не ради се само о подршци и разумевању људи православног народа, већ и појединаца исламске вероисповести, који на прави начин схватају своју веру и знају да у њој, као и свакој другој вери нема места мржњи, претњама и увредама.

У мору писама подршке охрабрења да издржи, да се не предаје, да настави даље, као и позива из доста градова да промени средину и склони се на неко време од свакодневне психичке тортуре, позив члана Српског сабора Заветници, Владимира Јовића да буде његов гост, Ива прихвата великодушно и долази у српску престоницу боравећи у њој неколико дана.

Информативна служба Српског сабора Заветници обавила је кратак интервју са Ивом Бихорац и између осталог преносимо следеће:

– Иво, прошло је више од годину дана од твог крштења. Како сада гледаш на сам тај чин и колико се твој живот променио?

Тачно тако, прошло је више од годину дана и могу вам рећи да повратком својим коренима се осећам као да сам одувек припадала ту. Сваког новог дана све више учим, читам духовну литературу, едукујем се и у сваком сегменту живота покушавам да живим у складу са православљем. Редовно идем у посете црквама и манастирима у околини, некада и по више пута у току недеље, одлазим на Богослужења суботом и недељом, и сматрам да је нормално да се сваки православни хришћанин што више посвећује Богу, јер без Господа нема вечног живота и спасења, а и вера губи смисао.

– Каква је тренутно ситуација у твојој средини? Читали смо да ти свакодневно стижу претње, да ли се ту нешто променило?

Није. Још увек свакодневно добијам увреде и претеће поруке од људи из моје средине, претежно исламске вероисповести. Ако ме виде на улици, то су онда разна погрдна добацивања, пљувања, псовања Свете недеље, називају ме четникушом и слично.  Једноставно то су људи који своју веру не познају ни мало нити је поштују, јер да бар знају основу вере, знали би да нигде у светим књигама нема места претњама, увредама, псовкама. На све те ствари једноставно не реагујем, понашам се сасвим смирено, јер један православни хришћанин не би смео себи да допусти да узвраћа на увреде увредама и псовкама. Најжалосније је када чујем да кроз увреде помињу и Србију, земљу у којој су се родили, чији језик говоре и чије држављанство имају.

– На позив пријатеља већ неколико дана боравиш у Београду. Како ти се допадају град, људи у њему и да ли си успела да обиђеш све што те је занимало?

Пре свега прво бих се захвалила на гостопримству и подршци пријатеља код кога сам дошла. Све што сам желела да обиђем и видим, видела сам. За ових неколико дана првенствени циљ ми је био да обиђем Храм Светог Саве и гроб блаженопочившег Патријарха Павла. Храм је једна величанствена светиња. Јесте да још није завршен до краја, али просто сам била надахнута оним што сам видела споља и изнутра.

Била сам и у манастиру Раковица да целивам гроб патријарха Павла којег сам пар ноћи пре тог одласка сањала и верујте ми да се угодније нисам осећала као тог тренутка. Имала сам неки утисак као да ме однекуд посматра. Такође да напоменем да сам обишла цркву Свете Петке и Саборну цркву на чијој сам недељној литургији присуствовала. Београд као Београд је много леп град, велики, простран, са доста лепих улица и паркова. Први утисак који сам доживела када сам шетала градом је био тај да сам се осећала слободно, да нико није упирао прстом у мене, гледао ме са презиром, добацивао било шта. Упознала сам дивне људе из организације Српски сабор Заветници чији сам и члан постала, јер сам доста о њима сазнала преко интернета и испратила неке њихове акције које су организовали што хуманитарног, што патриотског карактера, а које су ми се јако допале.

– И за крај разговора, какви су ти планови у блиској будућности?

Па за сада имам у плану да одем на приморје пар месеци да радим и да се одморим од целе ове ситуације која се око мене подигла. Једва чекам да све ово прође и да могу да наставим нормално да живим као и сви други људи. Ако Бог да преселићу се на јесен у Београд и ту започети са остварењем својих циљева. Пошто много волим полицију и тај позив, и уколико буде било прилике, жеља ми је да се једног дана запослим у Министарству унутрашњих послова као полицијски службеник. За мене је то један частан и одговоран посао и сматрам да бих се у њему заиста пронашла. Али полако, са вером у Бога коцкице ће саме почети да ми се склапају онако како желим и мислим. И овај разговор бих баш завршила речима великог српског духовника оца Тадеја, који је рекао “Какве су ти мисли, такав ти је живот”.

Заветници.рс