Последњи „пробој“ логораша Јасеновца
Народној скупштини Србије уручен је Предлог да се усвоји Резолуција о усташком геноциду Независне Државе Хрватске над Србима, Јеврејима и Ромима и прогласи Дан геноцида над Србима у 20. веку
САД или НИКАД!
Овим слоганом чланови Удружења логораша Јасеновца, борачких организација (СУБНОР) и Заједнице удружења жртава Другог светског рата, у име 200.000 својих чланова, с неколицином преостале преживеле деце логораша озлоглашеног усташког логора смрти Јасеновац на челу, започели су симболично „последњи пробој логораша Јасеновца“ захтевајући подршку српског народа за усвајање Предлога Резолуције о усташком геноциду Независне Државе Хрватске над Србима, Јеврејима и Ромима (1941–1945) и проглашавање Дана геноцида над Србима у 20. веку. Указали су да је то питање националне одбране и безбедности нових генерација, питање очувања једног од кључних стубова идентитета српске нације, али и значајно за колективну меморију човечанства, јер је усташка идеологија поред нацистичке, свакако, једна од најсмртоноснијих у историји 20. века.
Предлог Резолуције коју је сачинио међународни тим експерата упућен је 16. марта Народној скупштини Републике Србије у дубокој вери да ће посланици актуелног сазива Резолуцију, као документ од историјског значаја, после осам деценија закашњењa усвојити по хитном поступку 22. априла на Дан пробоја Јасеновца, а у знак сећања на жртве НДХ. Предлагачи Резолуције сматрају да ће народни посланици умети да цене залагање Удружења преживеле деце логораша из Јасеновца и других усташких логора смрти, посебно оних који су били специјализовани за децу, да се усташки геноцид, кроз аргументовани академски дискурс и кроз овај акт, осуди и представи светској јавности као важан део историје геноцида и холокауста у Другом светском рату и колективне меморије човечанства.
Колико се не зна о Јасеновцу у светској јавности, показао је текст Роберта Абела, новинара „Лос Анђелес тајмса“, у коме је филм „Дара из Јасеновца“ назвао „српском пропагандом“, тврдећи да Срби нису били у Јасеновцу. Предлагачи Резолуције, зато, упућују велику захвалност Удружењу новинара Србије, што су заједно с њима одржали прес-конференцију и упутили заједнички протест и захтев за извињење ових холивудских новина. Извињење је стигло прошле недеље, а ускоро треба да објаве и деманти. Сврсисходност подизања гласа је евидентна, јер је филм враћен у трку за Оскара, након што се огласио израелски Институт за холокауст „Шем Олам“, и његов водећи историчар холокауста проф. дрГидеон Грајф, чија је монографија „Јасеновац – Аушвиц Балкана“ поштом послата уређивачком одбору „ЛА тајмса“ уз протестно писмо.
У ПОСЛЕДЊИ ЧАС
Слоганом САД или НИКАД, почео је последњи „пробој логораша“ Јасеновца и вапај преживелих око 300 заточеника једног од најбестијалнијих логора у новијој светској историји. Резолуцијом се недвосмислено упућује подршка напорима међународних организација, институција и влада, попут аустријске, која је 2018. законом забранила употребу усташких симбола због годишњих манифестација у Блајбургу, затим и апелу Светског јеврејског конгреса да се осуди усташки геноцид, као и антифашистичким организацијама у Хрватској које су дале рок да се до 22. априла донесе закон о забрани употребе усташког поздрава „За дом спремни“.
Предлагачи Резолуције подсећају српске парламентарце да су Јермени успели да очувају културу сећања и изборе се за статус народа над којим је почињен геноцид, а Јевреји да успоставе Међународни дан холокауста, који од 193 чланице УН обележава укупно 95 земаља света, и тако се одуже својим жртвама, те да и Србија има право, дужност и обавезу да смогне снаге и донесе Резолуцију о геноциду над сопственим народом.
„Осамдесет година злочин над Србима почињен у систему усташких логора није назван правим именом, нити је страдање више стотина хиљада Срба, а највероватније милион у НДХ, обележено на достојан начин. Сматрамо неопходним да то учинимо сада, у последњи час, док су још живи страдалници који о ужасу претрпљеног геноцида могу да сведоче лично“, каже за „Печат“ Гојко Рончевић Мраовић (87), који је као седмогодишњи дечак био заточен у логору Јастребарско, одакле је избављен захваљујући српским партизанима с Кордуна 26. августа 1942. године.
Трагична судбина дечака Гојка започела је када су усташки злочинци у српском збегу на најсвирепији начин убили 30 његових блиских рођака, међу којима и најближе – мајку, оца, два брата и сестру. А врхунац цинизма је доживео када су њега и још безброј српских дечака натерали да обуку усташке униформе, насилно их прекрстили и почели да преваспитавају у усташком духу. Посебно карактеристично било је отимање идентитета, тако што су српска деца давана на усвајање хрватским породицама, што је доживела и позната хрватска глумица Божидарка Фрајт, која је тек 1974. године сазнала да је Српкиња по рођењу, сироче с Козаре, дата на усвајање.
У ЧАСТ УСПОСТАВЉАЊА НДХ
Познато је да је Анте Павелић у част успостављања НДХ 10. априла 1941. наредио да се многима од 12.000 деце која су спасена захваљујући Дијани Обексер Будисављевић као дан рођења упише овај датум и претпоставља се да су она највероватније српског порекла и да до данас не знају свој идентитет. Многа пак деца нису имала срећу да преживе, што потврђује податак да је само у Јасеновцу усмрћено 19.432 малишана од укупно 71.560, колико их је пострадало на територији НДХ. О хиљадама других трагичних судбина сведоче забележене приче преживелих логораша, али и бројни сачувани документи.
У систему логора НДХ, почев од Јасеновца, током рата од 1941. до 1945. почињени су бестијални и окрутни злочини усташког геноцида какви нису забележени у историји савремене Европе и света. Убијено је на стотине хиљада људи, пре свега Срба и на десетине хиљада Јевреја, Рома и припадника других мањина. Почињена су 84 масовна геноцида и 2.643 локална злочина у 47 усташких логора смрти, 84 крашке јаме и 24 бунара у које су бацани живи или убијени људи. Посебан пример усташког геноцида, између осталог, забележен је у Глинској српској православној цркви 3. августа 1941, када је за једну ноћ заклано 1.030 људи, док је на Петровој гори, марта 1942, заклано и брутално убијено чак 2.500 људи, жена и деце у збегу.
„Нама, још увек живима, и већином у деветој деценији, откуцава не само биолошки сат него смо тренутно и најугроженија популација на удару ковида 19. Суочени с том чињеницом, не можемо да ’склопимо очи’, а да пре тога не одужимо дуг према стотинама хиљада брутално убијених и не учинимо све да до усвајања Резолуције о усташком геноциду и проглашења Дана геноцида над Србима у 20. веку дође. Ни Србија, ни ми не можемо више да чекамо“, наглашава Гојко Рончевић Мраовић.
Данас је више него икада раније у интересу српског народа да се усвоји овакав акт, ради одупирања ревизионистичким оптужбама да су „Срби злочиначки и геноцидан народ“, што је у потпуној супротности с историјском чињеницом да је само у 20. веку над Србима најмање три пута извршен геноцид. Поред војничког стоицизма и хероизма, страдалништво је свакако један од кључних стубова идентитета српског народа. Први масакр у Гудовцу код Бјеловара, којим је 28. априла 1941. започето „усташко коначно решење“, десио се шест месеци пре „нацистичког коначног решења“ у Бабином Јару у Украјини. Усвајањем Резолуције и проглашењем Дана геноцида над Србима, усташки геноцид остао би заувек запамћен у колективној меморији и српског народа и читавог човечанства.
Захваљујући ентузијастима у Министарству спољних послова, великим борцима за културу сећања на геноцид почињен над српским, јеврејским и ромским народом, 2018. године је у УН организована највећа изложба у историји Уједињених нација са седам тона артефаката и опреме: „Јасеновац – право на незаборав“. Изложбу је отворио тадашњи министар Ивица Дачић, а носиоци активности били су амбасадор др Љиљана Никшић, координатор за српско-јеврејско академску сарадњу од 2015, и амбасадор Владимир Божовић, који је, 2017. као специјални саветник председника Александра Вучића, био шеф делегације када су српски логораши на Дан холокауста први пут, након Другог светског рата, седели раме уз раме с преживелима из Аушвица у Генералној скупштини УН.
ПОСЛЕДЊИ ЕШЕЛОН
Гојко Рончевић Мраовић подсећа да је пробој Јасеновца 22. априла 1945. извршило последњих хиљаду логораша, од којих је преживело око осамдесеторо. Данас, осам деценија касније, од 1.000 пријављених чланова Удружења логораша Јасеновац из 1970-их година, живо је још свега око 300, под претпоставком да неки нису умрли од старости или короне. Они су у пропратном акту упутили апел да се Резолуција усвоји 22. априла 2021. у знак сећања на херојски пробој голоруких логораша, у нади да ће овај последњи „пробој“ истине преточен у Резолуцију бити овековечен проглашењем Дана геноцида над Србима у 20. веку. Идеја водиља самоубилачког пробоја 22. априла 1945. била је да преживи макар један од логораша усташког логора смрти Јасеновац, да би се сазнала истина о бруталним убиствима која су вршена на чак 57 начина – углавном ручно, ножевима, секирама, па чак и специјализованим сечивима од којих је најпознатији „србосјек“. Запамћена су и такмичења у клању, од којих је најпознатије оно у коме је извесни Петар Брзица победио тако што је за једну ноћ заклао 1.300 људи. А парадигма страдања јасеновачких мученика је брутално касапљење Вукашина Мандрапе из Клепаца, који је свом усташком крвнику рекао „само ти, сине, ради свој посао“, те брутално убијање рабина Исака Данијела Данона, чија је унука Данијела Данон генерални секретар Савеза Јеврејских општина Србије.
„Јасно је да смо ми последњи ешелон, последња брана од ревизије историје, пред покушајима да се страдање у систему логора смрти и јама НДХ, почев од Јасеновца, представи као некаква ’српска митоманија’. Наша је дужност према жртвама, и обавеза према потомцима да вапијући глас страдалника усвајањем Резолуције и Дана геноцида над Србима у 20. веку учинимо спомеником незаборава. Сматрамо, међутим, да нико рођен после 1945. године није крив за усташки геноцид, иако су неки и синови и кћери оних који су вршили злочине у НДХ, али имају одговорност да направе отклон, да одбаце и осуде усташку идеологију како би деца у региону Балкана имала шансу за срећно детињство које је нама било одузето“, поручује Рончевић Мраовић и подсећа да је најстарији посланик у актуелном сазиву Народне скупштине Смиља Тишма, уједно и најстарије преживело дете логораш, те да би та чињеница увелико могла да допринесе да се сви посланички клубови солидаришу и подрже једногласно усвајање историјског документа.
Да се квалификације Јасеновца и усташког геноцида у НДХ попут „српске митоманије, српске пропаганде, српске лажи“ не би понављале, важно је да свет сазна колико је усташка идеологија смртоносна док су живи аутентични сведоци. Предлагачи Резолуције цене да би њеним усвајањем Србија директно подржала напоре аустријске владе која се сваке године бори против неоусташке манифестације у Блајбургу и била је принуђена да донесе Закон о забрани усташких симбола. Они, такође, апелују на новинаре и на посланике да буду свесни овог историјског тренутка и да подрже последњи „пробој“ јасеновачких логораша, пружајући недвосмислену подршку борби човечанства против антисемитизма и свих облика дискриминације по основу расне и верске нетрпељивости, чувајући цивилизацијско достигнуће јединства у различитостима. „Усташко коначно решење“, које се базира на „зову крви, расе и тла“, тј. усташки антисемитизам, усташки антисрбизам, усташки расизам и усташки клеронацизам, треба да уђу у програме едукације свих земаља чланица УН као опомена и феномен за изучавање једне од најсмртоноснијих идеологија 20. века.
„Громогласна“ тишина о Јасеновцу пробијена је 2018. поменутом монументалном изложбом у Њујорку. Тамо, у највишем Дому народа света – УН, заједно с Евом Костебел Дојч и др Давидом Алкалајем који живе у САД, а преживели су логоре Сисак, Раб и Паг, говорио је и Гојко Рончевић Мраовић, али и Јелена Бухач Радојчић, на основу чије животне судбине је направљен филм „Дара из Јасеновца“, а коју је спасла Дијана Будисављевић. Госпођа Бухач Радојчић још увек трага за братом, јер био је беба и можда не зна свој идентитет, пошто су их раздвојили. Говорила је и Смиља Тишма, оснивач Удружења логораша. Било је дирљиво и потресно, а неки од учесника су и плакали схвативши да је ширење истине о Јасеновцу њихова животна мисија.
БРУТАЛНО УБИСТВО ПОРОДИЦЕ ТЕСЛА
Као учесник у доношењу историјске Јерусалимске декларације о Јасеновцу 19. новембра 2019, када је у Јерусалиму постављена прва плоча посвећена Светом Сави након 790 година од његовог првог ходочашћа и отворен први Српски центар на ОНО академском колеџу, у чему су учествовали угледни гости из САД проф. Бери Литучи, проф. др Роберт Макормик, грофица Висконти из Италије и други, Гојко Рончевић Мраовић подсећа српски народ и човечанство на чињеницу да је 91 члан породице Тесла брутално убијен у НДХ, од којих је 14 заклано у Јасеновцу, заједно са 13 чланова породице Херцл из Земуна, рођака оснивача модерног ционизма, чији су и деда и отац рођени у Земуну.
„Да Тесла није нашао уточиште у САД, завршио би у Јасеновцу и био би брутално убијен у НДХ. Срећом, успео је да измакне усташкој идеологији која је била и остала мрак човечанства, и да целом човечанству донесе светлост. Зато, усташки геноцид и ’Јасеновац – Аушвиц Балкана’ никада више“, поручује Гојко Рончевић Мраовић.
Подршку усвајању Резолуције о усташком геноциду и установљењу Дана геноцида над Србима у 20. веку већ су дали академик Љубодраг Димић, академик Василије Крестић, академик Јелена Гускова, Организација српских студената из иностранства (ОССИ), Институт за Јасеновац из Њујорка, Институт за холокауст из Израела, историчар Мирко Галасо са Универзитета Удине (Италија) и бројни други интелектуалци, институти и организације из земље и иностранства.
Извор:
СРПСКА РАМОНДА
Корисне Везе
СТОП ШИПТАРСКИМ ИЗБОРИМА!
