Мир у Либији и даље виси о концу

Иако је крајем марта Привремена влада са седиштем у Бенгазију, која је подржавала фелдмаршала Калифу Хафтара, предала моћ новооснованој Влади Националног Јединства (ГНУ) и тиме отворила ново поглавље у процесу уједињења Либије, ситуација је далеко од стабилне. На истоку земље још увек је стационирано најмање 2.000 страних бораца који подржавају Хафтара, а ембарго Уједињених нација на извоз оружја у Либију као да не постоји. На либијском ратишту је виђено наоружање из целог света. Турска и Емиратска борна кола, пушке из Југославије, Беспилотне летелице и пројектили из Кине… Постоје индиције да је и Србија учествовала у кршењу ембарга 2013. године, пред сам почетак рата, када је Александар Вучић наводно посредовао у склапању уговора којим је оружје продато бившем члану Ал Каиде.

Најмоћнијем војсковођи Либије се љуља трон, тврде аналитичари и светски медији. Резултат пораза на самој капији Триполија резултирао је неслогом у редовима племенских елемената ЛНА која понекад ескалира и међусобним оружаним сукобима. Хафтарова фракција је изгубила кључне функције при формирању нове владе, а његова престоница, Бенгази, протеклих месеци је постала поприште протеста, отмица, атентата и обрачуна. Прошлог месеца, убијен је и један од његових најзначајнијих команданата, којег је Међународни кривични суд био оптужио за ратне злочине.

„Свако настојање усмерено против наше војске је неприхватљиво“, изјавио је Хафтар на војном форуму прошле недеље и додао да је „ЛНА та која гарантује Либији економску, политичку и друштвену стабилност.“, те да „битка није готова док Либија не поврати свој престиж, границе, територијалне воде и војне базе.“, поручивши својим војницима да буду у стању приправности да спроведу било коју акцију снажно и прецизно. Неколико дана касније, лидер Источне Либије је објавио да почињу радови на стамбеним пројектима у околини Бенгазија, који ће обезбедити дом за 12 милиона људи- ратних инвалида и породица погинулих.

Овакве прилике, али и чињеница да је Хафтар у лошим односима са новим лидером ГНУ Абделом Хамидом Дабаибом, не говоре у прилог извесности позитивног исхода мировног процеса.

6 година крвопролића

Други грађански рат у Либији је почео 2014. око изборних нерегуларности. Генерални Национални Конгрес(законодавно тело) није прихватио легитимност парламентарних избора на којима је излазност била 18%. Ипак, победници на тим изборима, чији је лидер Калифа Хафтар, формирали су такозвани Представнички Дом, и Привремену владу која је била принуђена да се на почетку ескалације конфликта повуче на крајњи исток Либије, у Тобрук, да би се касније преместила у Бенгази. Ову фракцију подржавају Уједињени Арапски Емирати и Египат директно, а у једној мери и Русија и Француска, према мишљењу аналитичара и медија. Усред ратног хаоса, сукоба између исламиста и анти-исламиста подељених у бројне фракције, формирана Влада Националног Склада(ГНА), која је добила признање и подршку Уједињених Нација, као и директну помоћ Катара и Турске. ГНА је успела да консолидује моћ на Северозападу Либије са седиштем у Триполију и окупи око себе до тада зараћене фракције против Хафтара, који је до тог тренутка са својом Либијском Националном Армијом(ЛНА) већ контролисао највећи део земље.

Ипак, да ЛНА и није толико национална, говоре извештаји да велики број њених бораца чине странци. Она се сатоји од дела копнене војске Либије и паравојних формација племена која су одлучила да подрже Хафтара с једне стране, и плаћеника, међу којима се истиче Група Вагнера, плаћеничке војске коју су основали бивши припадници елитних „спецназ“ јединица обавештајних служби руске војске. Група Вагнера је према извештајима са собом довела и ветеране грађанског рата у Сирији, у којем су и сами учествовали. Свој допринос ЛНА дали су и УАЕ, чије су приватне војне и безбедносне компаније довеле неколико хиљада бораца из Судана и Јужне Америке. Ова блискоисточна сила је Подржавала либијског војсковођу и у наоружању, а спровела је и један потврђен напад беспилотном летилицом. Током 2019. године, са Хафтаром је сарађивао и ратни профитер Ерик Принс, близак двору Абу Дабија, који је учествовао у реформи војске УАЕ и оснивању неколико поменутих војних компанија.

Након великих војних подбачаја током јуна 2019. године, када су његове снаге покушале да зауму Триполи, Хафтар је био приморан да се потпуно повуче са Северозапада земље и напусти своје упориште у Тархуни. Током 14 месеци борбе за престоницу, стотине цивила је страдало, а око 200.000 расељено. Лета 2020. снаге ГНУ су откриле више масовних гробница у Тархуни и околини. 23. октобра 2020. потписано је примирје под покровитељством Уједињених нација, и отпочет је мировни процес.

Плаћеници још увек „на положајима“

Ипак, плаћеничке војске још увек не одлазе из Либије, иако су УН задале рок за њихово повлачење до 23. јануара. Према њиховој процени, у Либији је стационирано око 20.000 плаћеника и страних бораца, од чега су 2000 припадници Групе Вагнера. Истанбулски портал „Даилy Сабах“ тврди да су његови извори на терену потврдили да ова приватна војска обучава 300 Сиријских бораца који треба да буду послати да појачају редове Хафтарове војске. Поврх тога, средином априла су два египатска авиона су у пошиљци „хуманитарне“ помоћи, заједно са медицинском опремом и лековима дотурили ЛНА наоружање и муницију, саопштила је војска званичне владе у Триполију.

Ако се плаћеници не помичу из својих упоришта, а ЛНА додатно наоружава, поставља је питање: Да ли је процес поновног уједињења Либије епилог шестогодишњег грађанског рата или само предах пред још једну етапу деценијског крвопролића?

Извор:
ПРАВЕ ВЕСТИ