У Девет Југовића – девет Југовића

Текст и фотографије: Зоран Влашковић

Тужна  симболика, селa Девет Југовића поред Газиместана и Приштине на Космету

Од 150 српских домаћинстава у селу са 700 становника остале породице Живановић са шест чланова и Марковић  са три члана породице

У историји српских места на Косову и Метохији последња година  XX   и прва деценија  XXI  века беће  забележени као највеће страдање и затирање српских села на овом простору, који је важио за настанак српске државности и духовности.

Од 1998, 1999  и неколико година после 2000. године  Срби са Косова и Метохије су протерани из 314 места, у ко зна којој по реду великој насилној сеоби, више од 250.000 Срба и других неалбанаца. Вековни живот Срба на  овим просторима у стотинама села  угашен је преко ноћи ! Буквално за један дан српство је нестало у бројним селима пред огњем и мачем  албанских насилника.

Срушен сеоски Дом културе у Девет Југовића

А шта је са  српским селима, око Газиместана, која су добила својевремено имена по погинулим Косовским јунацима из историјског  Косовског боја 28. јуна 1389. године : Милошево,  Лазарево,  Обилић,  Девет  Југовића, Орловиће и   Бабин Мост ?

Нажалост ова села су  данас осуђена на нестајање и као да одбројавају последње године вековног биствовања на равном  српском Косову и Метохији. После  вековног  постојања  села Лазарево и Орловиће  су угашена баш на почетку XXI века, после доласка међународне војне и цивилне мисије на Косову и Метохији јуна 1999. године.

А у  некада великом српском селу Девет Југовића, које је добило име  по погинулим у Косовском боју браћи девет Југовића и десетог старог, оца Југ Богдана, данас су  остала тек два  српска домаћинства, једно  Живановића и Марковића са девет становника.

Главна улица у Девет Југовића

До Девет Југовића се стиже скетањем лево  километар испред Газиместана, на путу К. Митровица – Приштина, преко Доње Брњице, такође српског села. Село је око десетак километара северно од Приштине и припада овој општини.

Албанци су на путоказној табли изнад српског назива Девет Југовића написали свој назив села  (Bardhosh) или у преводу Бело место. Све улице у селу су на албанском и са албанским именима па је тако црква Светог Спаса,  у центру села, у улици Скендербега.

До 1999. године у селу је у  150 српских кућа живело више од  700 Срба.

– Само испод пруге било је 127 домаћинстава, а сад ево остали ми сами, чувамо ово своје,па шта да Бог? У оној помутњи 1999, пола села је побегло са српском  војском и полицијом да спасе главу, остало је нестајало после 17. марта 2004. Тад су се спремали да нас попале и очекивали су да побегнемо, али им је један старији Албанац рекао: што да дирате те поштене људе? Био је велики страх, ни пси нису лајали те ноћи – прича 75 – годишњи Власта Живановић из Девет Југовића.

Властимир Живановић  који овде живи са супругом Јоргованком, сином Јовицом, снајом Биљаном и двоје унучади Анђелом и Андријом, са уздахом се сећа времена када је у овом селу живело око 700 Срба.

Јоргованка и Властимир Живановић

– Па, село је било велико и имали смо све благодети града водоводну мрежу, канализацију, телефоне, школу, пошту….    али терор  отера  Србе и 1999 и 2004. године.  А, ето, остало је нас деветоро у селу. Туга ! Ово је плодна земља  где све рађа. Обрађијем два хектара. До пре неку годину сам држао  и краве али због сталних пљачки одустао сам од даљег држања, – вели Власто.

Он каже да  је четвороразредна основна школа у селу затворена да је у близини ње и цркве срушен  сеоски дом културе и да је село на издисају.

Четвороразредна основна школа у Девет Југовића је поодавно без ученика

Властин син Јовица који има 43 године не ради нигде, прима минималац, а снаја ради у Доњој Брњици.

Срби из овог села за лекарске услуге иду до Доње Брњице или 20 километара удаљене Грачанице.

Живановићи обрађују три хектара земље и имају доста живине, кажу да немају где да пласирају своје производе.

Друга српска трочлана породица Радише Марковић живи у центру села, поред некадашње школе и цркве Светог Спаса. Били су отсутни тог дана када смо били у посету селу.

– Немамо ни са ким никакву мржњу, нико мене не пита шта ћу овде и за то могу да се похвалим. Свако овде гледа свој посао, – сведочи  Живановић.

Самоћа на коју су осуђене две српске породице, удаљене бар 600 метара међусобно,  често уме да буде тешка, али како кажу, живот иде даље. Ослањају се  једни на друге у нади да ће се неко из институција како српских, тако и косовских сетити да обиђе преостале Србе у овом месту, јер како кажу, осим новинарских екипа још увек нико  никада из Канцеларије за КиМ,  ни нико други из Београда није закуцао на њихова врата, ту поред попришта српске историје,  три километара источно од Газиместана.

Црква Светог Спаса у Девет Југовића

Иако признају да им недостају старе комшије, Живановићи истичу да, као и Марковићи, немају намеру да се селе. Срећом, засад имају потпору у суседном, претежно српском селу Доњој Брњици.

Властимир каже да се нико од исељених није вратио нити има наговештаја повратка.

Девет  Југовоића је после 2004. године потпуно променило изглед  са новим и великим кућама Албанаца. Оне српске напуштене и запуштене и још две у којима се чува српство поред попришта српске историје, Газиместана немо сведоче  тужну српску косметску стварност.

Власто на капији своје куће у Девет Југовића