Постоји један језик српски и више кандидата за његове нове фрустриране заперке

Језик се именује према народу, а не према држави

• Муслимани су „бошњачки језик“ „одлучивши да буду далековиди“ језик преименовали у „босански“. Такав поступак већ је био уперен и против терминолошке праксе и против памети: језик се именује према народу, а не према држави па ако су они народносно „Бошњаци“ – логично је да им језик буде „бошњачки“; они су се, међутим, тога одрекли и одлучили се за нешто што не може бити – за „босански језик“
• Нови мухамеданци „босански језик“ свуда где чују и за једног „Босанца“, хоће да протерају српски језик и из средишта српске средњовековне државе и из српске историје и да инсталирају терминолошку измишљотину Авде Чампаре од пре двадесетак година
• Иво Андрић и Меша Селимовић нису ни Босанци ни Бошњаци него писци српскога језика и зидати „босански зиндан“ за њих није много паметно јер су они, ипак, превише велики за мале ћепенке…
• Од Истре па далеко према истоку постоји један језик (српски) и више кандидата за његове нове фрустриране заперке: „хрватски“, „македонски“, „бошњачки“ („босански“ је, како рекосмо, и лингвистички незамислив), „црногорски“…

Пише: Драгољуб Петровић, лингвиста, проф. у пензији

Пре више година необавештени српски министар „самовласно је одлучио“ да у Србију, и у Рас као њену стару престоницу, уведе „босански језик“ и сад смо стигли до тога да од таквог министра и такве „науке“ треба спасавати и Србију и српско школство.

Поменућу овде неке појединости које на то указују.

Као „Бошњаци“, до не тако давног времена, означавани су „житељи Босне“, при чему су сви они тада били Срби. А кад су се језици почели „дијелити“, босански католици „отишли су у Хрвате“, а босанским муслиманима учинило се да ће бити „комплетнији“ (да не кажемо – лепши и паметнији) под „бошњачким именом“.

У том смислу они су, у складу с уобичајеном терминолошком праксом, „своје парче српског језика“ одредили као „бошњачки језик“, али су накнадно „одлучили да буду далековиди“ и свој су језик преименовали у „босански“. Такав поступак већ је био уперен и против терминолошке праксе и против памети: језик се именује према народу, а не према држави па ако су они народносно „Бошњаци“ – логично је да им језик буде „бошњачки“; они су се, међутим, тога одрекли и одлучили се за нешто што не може бити – за „босански језик“, тј. окрстили га према „држави“ у којој, заједно с „Бошњацима“, живе још и Срби и Хрвати – који за такав „језик“ не знају и зову га српским и „хрватским“.

Рекосмо да се овде ради о бошњачкој „далековидости“ и то се огледа у чињеници да они планирају да у Босни истребе и католике (тј. Хрвате), као што су у БХ-Федерацији истребили Србе, и да у време када тај посао обаве – имају већ готов и „босански језик“. И да тако забашуре сву историју српскога језика.

Таква се „научна памет“, између осталога, огледа и у превођењу српских средњовековних ћириличких исправа на латиницу (још траже начин како да на њима крст замене полумесецом), а главне проблеме донело им је „насељавање странаца, највише Срба, Хрвата, Црногораца и источних Херцеговаца“ (како то представља, рецимо, Енвер Имамовић: Поријекло и припадност становништва Босне и Херцеговине. Сарајево, 1998). До те памети још није стигла она којом су некад „херцеговачки мухамеданци“ сведочили да знају за „своје порекло од православних праоца“ и да им је „језик чисто српски“ (Српски лист, Задар, VIII/7, 19 II / 2. III 1887, 1).

Ако до ових „нових мухамеданаца“ (који себе називају и „Бошњанима“) та „знања“ још нису стигла, брзо ће се показати да су се они извештили у неким другим пословима, посебно у  преуређивању свега што им се „не допада“: они хоће „босански језик“ свуда где чују и за једног „Босанца“, хоће да протерају српски језик и из средишта српске средњовековне државе и из српске историје и да инсталирају терминолошку измишљотину Авде Чампаре од пре двадесетак година; И зато хоће да јучерашњој „творевини друга Авде“ прибаве миленијуме српске језичке историје и да сопственој памети поуче мноштво својих знаменитих истоверника којима се исламска религија никад није „посвађала“ са српским националним опредељењем. „Босански језик“ (једнако као ни „бошњачки“) не постоји ни у Сарајеву и зато га је непаметно разносити и пресађивати по другим просторима српскога језика. Као што је непаметно ширити „бошњачки чаршав“ преко српске књижевности и културе: све оно што у „бошњачкој књижевности“ вреди као литература, једнако као и у „црногорској“ – рецимо, сасвим се угодно осећа и у српској књижевности. Иво Андрић и Меша Селимовић нису ни Босанци ни Бошњаци него писци српскога језика и зидати „босански зиндан“ за њих није много паметно јер су они, ипак, превише велики за мале ћепенке на које би желели да их свуку неки бошњачки мајстори који о литератури знају тек да муцају. А о безначајним писцима не треба ни разговарати нити се студенти смеју обавезивати да их читају и да их посебно „славе“.

По неким „својим“ критеријима, рецимо, ја бих Хусеина Тахмишчића сасвим лепо увео у књижевност српског језика, не знам куда бих сместио Мака Диздара (он је књижевни азил потражио у Загребу мада би његов Камени спавач сасвим лепо „легао и у српску књижевност“), а ако бих овде хтео да додам и неке „црногорске паралеле“, могао бих рећи да Ћамил Сијарић, Исо Калач, Момо Војводић тамо имају пространа места, али би некима другим требало законом забранити да се и у Црној Гори и у Босни представљају као књижевници.

И да ову причу сведемо „на раван“: током последњих 10-15 векова (за оне раније векове и миленијуме „мере још нису поуздано утврђене“) од Истре па далеко према истоку постоји један језик (српски) и више кандидата за његове нове фрустриране заперке: „хрватски“, „македонски“, „бошњачки“ („босански“ је, како рекосмо, и лингвистички незамислив), „црногорски“, „(западно)бугарски“, при чему се овај последњи из српског корпуса коначно искључио у време Берлинског конгреса (кад се „прекрајала“ политичка карта Балкана). Онај први двадесетак година касније, комунисти су 1944. Македонији даровали средиште српске средњовековне државе, а она два (пре)остала само сведоче да њихови носиоци не знају ни који им је језик ни шта ће њиме саопштавати, јер су све оно што се уписује у праве („националне“) вредности њихови најистакнутији представници већ давно учинили – српским језиком.

А ако ови који за њима наступају мисле да томе нешто могу додати и „на свом“ језику, биће то само знак да они до онога првог још нису дорасли и да то што хоће да кажу не заслужује ни да се саслуша. Из много разлога, међу којима не знам на ком би се месту нашли они еколошки будући да од оних који немају шта рећи не треба очекивати ни да процене тренутак кад треба – заћутати.

Извор:
ИЗМЕЂУ СНА И ЈАВЕ