ПРЕМЕСТИТЕ AМБАСАДОРА ШИБА ИЗ СРБИЈЕ И ОБНОВИТЕ НАШУ БИБЛИОТЕКУ

Вероватно да би отргла од заборава своју одговорност за више десетина милиона жртава, уништену привреду, уништену приватну имовину и да би свет обавестила о извршеној унутрашњој трансформацији, Немачка је подигла споменик у Берлину, и то на централном месту, на коме не пише да је извршила геноцид над десетинама милиона Европљана већ пише: „Овим спомеником желимо да одамо почаст убијеним жртвама, желимо да очувамо успомену на незамисливо дешавање у немачкој историји и да опоменемо будуће генерације да више никад не такну људска права, да бране демократску државу, да очувају једнакост пред законом и да се одупру свакој диктатури и тиранији.“

Иначе, нажалост, поседујемо бројне информације или доказе који упућују или потврђују да је Немачка, кршењем својих и међународних прописа, главни кривац за распад Југославије, за уништење јавне и приватне имовине, за лоше односе између бивших република, за лоше односе између Београда и Приштине, за сатанизовање Срба, оптужбе да је извршила „геноцид“ над неколико хиљада војноспособних мушкараца муслимана на територији општине Сребреница итд.

Када је у питању Србија, постоји много начина како Немачка може да помогне у санирању штетних последица, неосновано и безочно учињених према Србији и Србима у протеклих стотинак година. У тренутној ситуацији, изазваној изјавама немачких амбасадора, као гест добре воље протумачила би се одлука Немачке да обнови спаљену и порушену Народну библиотеку Србије и да амбасадора Томаса Шиба премести из Србије.

У вези с провером основаности наших информација и предлога наводимо:

1. Амбасадор Немачке у Црној Гори Робер Вебер, како преносе медији 29. 3. 2021, истиче: „… као представник своје земље, која је тоталитаризмом, национализмом и расном мржњом изазвала катастрофу Другог светског рата и холокауст и која је на себе преузела највећу кривицу“ и поручује: „Признати кривицу никада није било лако, али се дугује жртвама и истини. И само кроз признавање кривице могу се отворити врата у бољу будућност ради праштања и помирења.“

2. Амбасадор Немачке у Србији Томас Шиб, како преносе медији 7. 4. 2021. године, наводи да је бомбардовање Србије (78 дана) било потребно јер је требало избећи геноцид на Косову и наставља: „Свестан сам да је то контроверзно питање и да није било одлуке савета безбедности УН… (…) али да се није тек тако десило.“

Дан пре, говорећи о бомбардовању Београда и паљењу Народне библиотеке у Београду, амбасадор потврђује да је Немачка (Хитлер) донела одлуку о нападу на Југославију, кршећи међународно право и да званичне објаве рата није било. „Интенција Хитлера и његових егзекутора била је да културно памћење српске нације, једне европске нације, буде збрисано са лица земље…“

3. Што се тиче нелегалности немачког учешћа у разбијању и бомбардовању Србије (Југославије) одлучивао је и немачки суд. У ПРЕСУДИ Amstegircht Tiergarten 239 Ds 446/99, која је постала правоснажна 16. 8. 2001. наводи се:

„Интервенција Бундесвера против Савезне Републике Југославије била ја објективно противправна, с обзиром на то да је противна међународном праву. Повреда се односи на општа начела међународног права. (а) Ваздушни рат против СРЈ крши апсолутну забрану насиља из члана 2 тачка 4 Повеље УН. (б) Рат против Југославије не покрива ни неписано међународно обичајно право… Самовласна (на своју руку) интервенција ове врсте није допуштена по међународном праву, чак и ако се врши из хуманитарних мотива. С обзиром на то да је интервенција Бундесвера против СРЈ од почетка кршила међународно право, више није од значаја да ли се начином њеног спровођења кршило међународно право“, стоји у овој пресуди.

4. Дана 23. 8. 2011. године председнику Србије Борису Тадићу немачка канцеларка саопштила је да – Србија неће добити кандидатуру за улазак у ЕУ уколико правно и фактички не призна независност самопроглашене државе Косово.

5. Занемарујући наведену поруку, своје и међународне прописе, барем када су Срби у питању, стичемо утисак да се и даље остварују наводне изјаве: немачког цара Вилхелма II: „Народ се има истребити“, немачког министра иностраних послова Клауса Кинкела да „Србе треба бацити на колена“, шефа немачког генералштаба Фон Молткеа аустроугарском колеги Францу Конраду фон Хецендорфу: „Та пустите Бугаре против Срба, пустите да се та багра међусобно покоље“….

6. По повратку из Немачке, да ли под утицајем тада обављених разговора, у интервјуу „Шпиглу“ крајем децембра 2002. године, Зоран Ђинђић је истакао: уколико Косово добије независност, онда мора да се ревидира Дејтонски споразум како би и Срби у Републици Српској имали иста права.

7. Да ли је, под утицајем Немачке, у периоду од 16. до 19. 9. 1943. године, у Призрену враћена у живот Призренска лига у циљу стварања независног Косова и реализације концепта „Велике Албаније“?

8. Да би се уједињеној Немачкој онемогућило стварање нових међународних дестабилизација и сукоба, силе победнице (Француска, Велика Британија и САД, Русија) потписале су са Западном и Источном Немачком у Москви 12. 9. 1990. УГОВОР 2+4. Овим уговором Немачка је прихватила обавезу и дала гаранцију – да с немачког тла никада више неће кренути нови рат, а да ће Немци оружје употребљавати само у складу са својим уставом и Повељом УН.

9. Гостујући 7. 11. 1995. у контакт емисији словеначке телевизије МТВ с некадашњим председником Словеније Миланом Кучаном, некадашњи председник Председништва СФРЈ (представник Хрватске) Стипе Месић је истакао: „Идеју о разбијању Југославије желео сам да пренесем онима који су имали најјачи утицај на њену судбину – Геншеру и папи. С Геншером сам се састао чак три пута. Он ми је омогућио контакт са Светом столицом. Папа и Геншер сложили су се с потпуним разбијањем СФРЈ.“ (Напомене ради, управо је Геншер, у име Западне Немачке, потписао поменути УГОВОР 2+4.)

10. О улози Немачке у разбијању Југославије и начину једностраног признања Хрватске остало је забележено:

„Месецима је Немачка вршила притисак на ЕЗ и САД да признају Хрватску. САД су се успротивиле одлуци ЕЗ, али без веће снаге“, наводи Џејмс Бејкер (потписник УГОВОРА 2+4 у име САД) у својим мемоарима.

„Неуобичајено наглашавајући немачку снагу током критичног министарског састанка у Бриселу средином децембра 1991, Геншер је рекао да ће, ако га они не подрже, Немачка једноставно унилатерално признати Хрватску“, наводи Ричард Холбрук у својим мемоарима.

„На маргинама министарског заседања Савета Европе 26. априла 1991. с немачким министром спољних послова Геншером разговарао сам о актуелној ситуацији у Југославији. Рекао ми је да ће Немачка одмах после 10. децембра (Мастрихтски споразум) признати Хрватску и Словенију…“, каже Јиржи Динстбир, тадашњи известилац за људска права у Југославији и министар иностраних послова Чехословачке…

„После три године нашао сам се на једној приватној вечери с колегом из оног времена, министром спољних послова једне силе. Питао сам га једноставно: ’Жртвовали сте Босну консензусу око Мастрихтског споразума?’ Погледао ме је и тренутак-два касније одговорио: ’ДА’ – из интервјуа Јиржија Динстбира 10. 6. 1999.

„Немачка је постигла тајни договор обећавајући (Џону) Мејџору да неће прихватити део Мастрихтског уговора ’о социјалној политици Уније’ уколико добије сагласност Британије да ће подржати Немачку у превременом признању сецесије и независности Хрватске и Словеније“, писао је британски „Обзервер“ 17. 9. 1995, а „право на неприхватање социјалних правила“ Мастрихтског уговора британски премијер прогласио је „својим највећим успехом“, пренели су медији 18. 9. 1995.

„Крајем те исте (1991) године, као одговор на притисак Њемачке, тадашња Европска заједница одлучује признати југословенске републике које су прогласиле независност – као самосталне државе у њиховим постојећим границама“ (Мари-Жанин Чалић, „Дојче веле“, 21. 11. 2020.)

11. О разлозима разбијања Југославије и Србије писао је и Вили Вимер (потпредседник парламентарне скупштине ОЕБС-а, државни секретар у немачком министарству одбране, посланик ЦДУ у Бундестагу и експерт за безбедност).

У званичном извештају поднетом немачком Канцелару Герхарду Шредеру 2. 5. 2000, по завршетку Конференције посвећене Балкану и проширењу НАТО-а, Вили Вимер наводи:

„Организатори Конференције су захтевали да се у кругу савезничких држава што је могуће брже изврши међународно признање државе Косово“ и да „Србија трајно мора да буде искључена из европског развоја“.

„Тврдња да је НАТО приликом напада на Савезну Републику Југославију прекршио сва међународна права, а нарочито све одговарајуће одредбе међународног права – није оспоравана…. Сила има да стоји изнад права. Тамо где међународно право стоји на путу, треба га уклонити…“

„Рат против Савезне Републике Југославије вођен је да би се исправила погрешна одлука генерала Ајзенхауера из доба Другог светског рата… те да се тако надокнади оно што је пропуштено 1945. године.“

„Ваљало би да се приликом садашњег ширења НАТО-а поново успостави територијална ситуација на простору између Балтичког мора и Анадолије каква је постојала у време Римског царства и то у доба када је оно било на врхунцу моћи и заузимало највеће територијално пространство.“

„Због тога Пољска мора да буде окружена са севера и југа демократским државама као суседима, а Румунија и Бугарска да обезбеде копнену везу са Турском.“

12. Непосредно по самопроглашењу државе Косово, на питање шта се променило од пре осам година када је Шредеру поднео Извештај, Вили Вимер каже (30. 3. 2008):

Биће, дабоме, тешко изводљиво у ту сврху још једном употребити „маглу“ која се зове „хуманитарна интервенција“.

Америчке дипломате последњих дана врло јасно су истицале (…) изаћи из оквира садашњег решења за Косово, у намери да се једним другачијим обликом Албаније (Великом Албанијом?) створи јачи механизам силе на јадранској обали.

Америчко присуство у региону има глобалностратегијски значај. У једном осетљивом подручју циљано су стварани такви односи који су и један „Бондстил“ учинили могућим. То је много више повезано са контролом путева из региона ка Каспијском и Црном мору него са локалним стварима.

Саговорници из региона увек су ми потврђивали да Косово има нарочиту улогу (…) У том смислу, много је тога што указује на заинтересованост САД за албанско-муслиманска подручја.

Тешко је рећи какав ће у таквим околностима бити положај Србије у својој будућности, јер су у игру укључени многи фактори.

13. Говорећи о почетку распада СФРЈ и улози Немачке, тадашњи савезни секретар за народну одбрану Вељко Кадијевић у својој књизи наводи: „Немачка је преузела водећу улогу у разбијању Југославије. Њен циљ је врло јасан… Поред тога што Југославију треба разбити, њене државе треба међусобно тако посвађати да никакав споразум међу њима није могућ сада и у будућности… не сме се дозволити стварање јединствене српске државе…Тако је нпр. војни изасланик Немачке у Београду знао да у комуникацији са својим колегама из западних земаља употребљава и овакве изразе: Југославије не постоји… српске свиње … најбољи Србин је мртав Србин… не могу очима да видим ни једног Србина…“

14. Из тог периода су и изјаве немачког министра иностраних послова Клауса Кинкела да „Србе треба бацити на колена“, да „трајни мир биће могућ само ако се реше питања Косова, Санџака и Војводине“ и да су „легални захтеви косовских Албанаца да се оконча управа Београда“.

15. Месец дана пре убиства (22. 2. 2003) Зоран Ђинђић имао је састанак у Немачкој с Михаелом Штајнером и Герхардом Шредером. Говорећи о Косову и границама Србије, Шредер му је рекао: „Србија никада неће бити део Европске уније. Границе Европске уније су границе Аустроугарске монархије…“

Извор:
ПЕЧАТ