Милутин Филиповић, пуковник у пензији: Срби су се из Приштине иселили под стравичним претњама и убиствима

Територијална одбрана КиМ планирана је да буде ослоноц за оружану побуну ширих размера, са несагледивим последицама. Она је изнедрила многе истакнуте терористичке вође и команданте.

-Један мањи број шиптарског становништва није показивао нетрпељивост према војсци, али је због страха био пасиван, каже Филиповић

Милутин Филиповић, пензионисани пуковник, командант Приштинског гарнизона, познатији као Фића, рођени Приштевац, потиче из борачке породице. Његов отац Слободан Филиповић био је носилац „Партизанске споменице 1941.“, а мајка Јелена Филиповић (рођена Новаковић) била је учесник НОР-а од 1944. године. Пуковник Филиповић је по завршеној Гимназији „Иво Лола Рибар“ у Приштини уписао и дипломирао на Војној академији копнене војске у Београду и Сарајеву. После завршетка војне академије, службовао је у Београду, Смедеревској Паланци, Чачку и Приштини. У Приштину је премештен из Чачка 1986. године и остао у Приштини све до краја НАТО агресије, односно до 29. јуна 1999. године.

Пуковник у пензији, Милутин Филиповић, је у војсци обављао многе дужности, од командира вода, командира чете, помоћника команданта батаљона, оперативца у лакој бригади, оперативца у зонском штабу територијалне одбране Приштина, Команданта ТО Приштина, Начелника Зонског штаба ТО Приштина, до помоћника команданта Приштинскогкорпуса за персоналне послове и попуну. Почетком НАТО агресије, поред своје дужности наредбом Команданта ПрК. обављао је и дужност Команданта гарнизона Приштина и руководиоца групе команде корпуса. Са њим смо разговарали о агресији НАТО-а на СРЈ односно, детаљније о бомбардовању Приштине 1999. године.

Да ли сте знали или очекивали да ће до агресије на СРЈ 1999.године доћи, имајући у виду да је претња бомбардовањем постојала и претходне 1998.године?

-Пријатно сам изненађен питањем, а посебно што је је у њему употребљена реч „агресија“, која је дуго времена, (односно скоро 15 година), била прогнана из наших медија и укупног друштвеног и политичког живота. Моје је мишљење, да официр који не очекује да ће до агресије на његову земљу доћи, тешко може са успехом да обучава и васпита друге у одбрани земље. То посебно важи за официре који се налазе у командама оперативног или стратегијског ранга војске. Команда Приштинског корпуса је у току1998.године била ангажована на сузбијању Шиптарског тероризма и успешно је крајем те године ( са снагама МУП-а) окончала против -терористичку операцију на КиМ.

У тој против-терористичкој операцији 1998.године старешине и јединице Приштинског корпуса, стекле су значајна искуства под командом генерала Павковић Небојше и начелника штаба корпуса, генерала Лазаревић Владимира. Може се рећи да смо ми у команди корпуса очекивали да до агресије може доћи.

У складу са нашим проценама и проценама које је добијао Командант корпуса генерал Павковић, вршене су и припрема у случају да до агресије дође. Тако је Корпус крајем септембра 1998. године попуњен са око 70 новопроизведених потпоручника, од којих је у јединице корпуса била распоређена цела класа (њих 24) артиљеријских официра. Касније ће та класа артиљеријских потпоручника одиграти изузетно значајну улогу у артиљејској подршци боја на Кошарама и боја на Паштрику. Тако се наставила славна традиција, коју је имао Скопски батаљон и 1300 каплара у Колубарској бици и офоцирска школа у борби на Дрвару.

Где сте се задесили 24. марта 1999. године и шта сте предузели одмах по бомбардовању Приштине?

-Када је почела НАТО агресија на нашу земљу 24. марта 1999.године, налазио сам се у аутобусу „Космет-турс“ на путу Београд – Приштина. Био сам на одобреном одсуству од 4 дана, у посети родитељима, који су тада живели у Београду. Када су почеле да падају прве бомбе око Приштине, наш аутобус је био негде око села Главник код Подујева. Возио нас је Донко Капетановића који је дуго година возио на линији Београд – Приштина и био је омиљен и цењен од свих путника и Приштеваца. Нажалост, Донка Капетановића су у том истом аутобусу убили, а више путника ранили шиптарски терористи 5. јуна 1999. године недалеко од Приштине.

Приближавајући се Приштини јасно се испред нас појавила велика ватрена кугла у правцу Приштине. У првом моменту сам помислио да је у питању атомска бомба. Затим су се ватрене кугле наизменично појављивале снажан одјек експлозија и чинило ми се да аутобус подрхтава. Убрзо смо стигли у Приштину испред хотела Гранд. Одмах сам отишао у команду корпуса, обукао ратну униформу, узео наоружање и јавио се команданту генералу Лазаревићу. Команда се већ налазила у завршној фази измештања у којој сам и сам узео учешћа.

У раним јутарњим часовима 25. марта, јавио ми се Живорад Игић и питао може ли шта да нам помогне. Рекао сам му да би било добро да нам се обезбеди једно теретно возило за наставак пресељења обимне документације којом је располагао орган за персоналне и стамбене послове корпуса, заједно са мобилизацијским документима. Игић је одмах отишао у Фабрику амортизера и довезао ми један теретни камион, који нам је знатно помогао да до подне 25. марта приведемо крају измештање свега што је требало на нову локацију у ширем рејону зграде Скупштине општине Приштина.

Каква је била сарадња са народом у Приштини током НАТО бомбардовања?

-Сарадња са народом у гарнизону је била изванредна и одвијала се сасвим спонтано. Када сам ово рекао мислим пре свега на српско и остало неалбанско становништво. Због дугодошње индоктринације и сепаратистичких тежњи шиптарских екстремиста, највећи део Шиптара у Приштини и околини, примењивао је разне облике неоружаног отпора. Један део терориста налазио се прикривен и „конзервиран“ у граду Приштина, а посебно у насељу Врањевац које је по својим размерама било огромно и густо насељено. Други део терориста је из града регрутован у терористичке формације у ширем рејону Лабског дела и широм КиМ. Највећи део Шиптарског становништва Приштине, било је уплашено и осим неких „блажих“ облика неоружаног отпора („резистенција, бојкот, опструкција и тд) није се екстремније експонирао. Један мањи број шиптарског становништва није показивао нетрпељивост према војсци, али је због страха био пасиван. Било је и оних који су са нама сарађивали али свако именовање или помињање таквих примера, доводило би их у тешку ситуацију, а често и могућност ликвидирања.

Бројни су примери обостране сарадње и пружање помоћи команди гарнизона од стране појединаца и друштвених субјеката. Навешћу само неке примере који су ми остали сећању: Угоститељ Драган Лазић дао на услугу део просторија своје куће и локала и помагао у сваком другом погледу. Данило Ралевић главни домаћин и домар зграде скупштине општине приштина и Бранко Јокић директор етнографског музеја у Приштини су такође помагали. Директор Дома здравља у Приштини Попара дошао у команду и снабдео све јединице наше групе са цигаретама за све време НАТО агресије. Неколико Албанаца добровољно учествовало у прављењу сандука за транспорт неких артикала јединицама првог ешалона и топографских карата неким артиљеријским јединицама за подршку. Трезор народне банке Косова и Метохије, директро Драган Милић, обезбедио је простор за смештај мобилизацијског плана). Фабрика хлеба, Аутобуски превоз „Путник“, Предузеће Воћар, Кланица Косово Поље, Гимназија „Иво Лола Рибар“ у којој је одржан, у току НАТО агресије, састанак свих команданата јединица Приштинског корпуса и други су такође помагали..

Шта је било најважније што сте урадили после првих бомби на Приштину?

-Најпрече је било да се сачува људство, тако да смо документацију износили у паузама, када смо од одељења за излагање ситуације у ваздушном простору добијали информације да непријатељска авијација није у позицији да дејствује по нама. Старешине и запослени из органа команде који су били мени потчињени брзо и ефикасно су успели да иселе целокупну документацију којом смо ми располагали. Била је то документација која се односила на персоналну евиденцију свих официра и подофицира Приштинског корпуса, једног дела запослених цивилних лица, старешина и војника по уговору, стамбена документација целог корпуса, опрема кадровског информационог система, формацијске књиге и остала поверљива и друга документација. Изнели смо и сачували све. У томе нам је значајно помогао познати активиста СПС Приштине Живорад Игић.

Зашто је била важна Наредба Штаба врховне команде од 10 јуна 1999.године, а посебно њена тачка 10?

-Тачка 10 наредбе коју сте поменули, била је од изузетног значаја за даљи опстанак српског и другог неалбанског становништва на Косову и Метохији. Њоме је између осталог регулисано да „Сва професионална војна лица и цивилна лица на служби у ВЈ која желе да остану на територији КиМ задржавају досадашњи статус припадника ВЈ, а посебним наређењем биће регулисана остала питања“. Као што се из њеног садржаја види, она је важна за даље задржавање Српског становништва на КиМ и стабилизације поверења и безбедности преосталог становништва које остаје на КиМ.

Наредном тачком 11 исте Наредбе, регулисано је: “ Војне обвезнике и војнике на одслужењу војног рока свих партија са територије КиМ-а, без обзира да ли су до краја одслужили војни рок, отпустити из јединица без обавезе да га дослужују“.

Какав је злочин почињен када је почетком априла 1999. године бомбардована Пошта у Приштини, колико је било жртава у том нападу и ко је притекао у помоћ ?

-Пошта у центру Приштине је бомбардована одмах иза поноћи, између 6. и 7. априла. То је био злочин, варварски напад на ужи центар Приштине у коме је погинуло 15 лица. Међу погинулим је било припадника свих националности, а погинула је и једна цела петочлана турска породица са троје мале деце ( Дениза, Реа и Деа). На лице места су одмах изашли припадници цивилне заштите и ватрогасци, а у пружању помоћи повређеним , учествовао је и старији водник Стојановић Добривоје из Команде гарнизона. Лице места је обишао и генерал Павковић са функционерима Покрајине и у том моменту су се у рушевинама из дубине земље још чули јауци.У том злочиначком бомбардовању је уништена Пошта у Приштини са телефонском централом „Метаконта“, и неколико кућа око поште. Тешко су оштећени зграда Народне банке и Удружене банке Косова, зграда републичког Фонда ПИО и зграда Покрајинског Извршног Већа. Те ноћи су падале бомбе и у ширем рејону касарне Косовски Јунаци у Приштини и око Грачанице.

Да ли је Приштину било могуће сачувати од упада албанских терориста који су сејали страх злочиначким убиствима Срба и припадника националних мањина, који им нису били наклоњени ?

-На жалост са ове садашње временске дистанце се види, да је то заиста било врло тешко или немогуће са аспекта СР Југославије или Србије. Боље речено, Приштину је било могуће сачувати, а и остале делове КиМ од албанских терориста, да су снаге УН поштовале и Повељу Уједињених нација и свој мандат у складу са резолуцијом СБ УН 1244.Тај задатак су на основу резолуције 1244 и Кумановског споразума у целини, преузеле снаге Уједињених Нација које су тај мандат злоупотребиле и дозволиле, разним својим чињењима и нечињењима, да се врше злочини и друга насиље над Србима и другим неалбанским становништвом.

Како коментаришете долазак Руса, њихову помоћ и наклоност Српског народа према Руској војсци и зашто нису остали дуже?

-Као што је познато, Руска држава и Руски народ су безброј пута кроз историју доказали да су наши пријатељи. Са правом Српски народ сматра Русе нашом браћом. Руси су наши традиционални пријатељи и мислим да тај однос који нас спаја, нико никада неће моћи да разори. Нас везује наша заједничка борба за слободу, обичаји, православље, култура, храброст и дух непокорности према онима који покушавају да угрозе нашу слободу.

Други део питања, зашто нису остали на простору КиМ дуже, прилично је сложенији. Великом делу нашег народа је познато да су Руси дошли на КиМ после Кумановског споразума, односно 12,јуна 1999.године, али је врло малом броју људи познато да су напустили КиМ 1. августа 2003.године. Још мање је нашој јавности познато да је Председник Путин обишао своје припаднике на КиМ 17 јуна 2001.године без свраћања у Београд. Ја сам себи више пута постављао питање: Како је могуће да се Руси задрже дуже на КиМ, када је власт ДОС-а на челу Са Коштуницом предала Свог Председника Слободана Милошевића у канџе Хашких „делилаца правде“ који су га на крају уморили ?

Тај исти Председник је 11 јуна 1999.године наредио Команданту 3. Армије генералу Павковићу: „Предузмите све што треба да Руси стигну у Приштину до поноћи“. После објашњења важности њиховог доласка и „усвајања“ предлога генерала Павковића да буду стационирани на аеродрому Слатина, Председник Милошевић наређује: „Урадите то по сваку цену“. На историчарима је да утврде, шта је Коштуница наредио и да ли је уопште ишта наредио свом начелику генералштаба у правцу обезбеђења даљег останка Руса на Косово и Метохију ?

Све у свему, неповољан однос власти према Руском контингенту, формирање државне заједнице СЦГ и назирање њеног распада и неки други наши унутрашњи фактори, допринели су да председник Путин донесе наредбу 5. маја 2003. године о напуштању КиМ од стране Руса, а да затим они напусте Косово и Метохију 1. августа 2003.године.

Дуго сте били у Територијалној одбрани КиМ, па нам реците нешто о њеној улози и до када је она егзистирала ?

– Ја сам у Територијалној одбрани КиМ обављао више дужности у времену од 1986 до 1992.године.Између осталог сам био Командант ТО Приштине и Начелник Зонског штаба ТО Приштина, коме су припадали штабови ТО Подујево, Липљан, Урошевац, Штимље, Штрпце, Качаник, Косовска Каменица, Гњилане и Витина.

Уместо да буде фактор стабилности, безбедности и сигурности свих грађана Покрајине, Територијална одбрана је тада била тако конципирана и устројена, да је била управо све супротно. Многи показатељи и догађаји су указивали да је Територијална одбрана КиМ планирана да буде ослоноц за оружану побуну ширих размера, са несагледивим последицама. Она је изнедрила многе истакнуте терористичке вође и команданте (Тахир Земај) од којих су неки погинули, а некима је суђено ( потпуковник Заим Бериша, мајор Халит Рама и тд) пре ескалације тероризма.

Доласком Слободана Милошевића у Косово Поље, а касније враћање Покрајине у уставне оквире Србије, враћање територијалне одбране под команду генералштаба ЈНА и њеном реорганизацијом спречено је да она буде део сценарија из Словеније и Хрватске. После смене генерал-потпиковника Али Мухаџирија и генерал-мајора Исмета Краснићија, поставњен је за команданта ТО КиМ генерал Бојовић Милован а ТО реорганизована, да би у пролеће 1992,године била расформирана.

Током бомбардовања, виђали сте у Приштини познатог албанског идеолога Адема Демаћија?

-За Адема Демаћија сам чуо још у време када сим био гимназијалац у Приштини и када му је на његовом првом судском поступку поротник био мој отац. За своје непријатељско деловање против Србије, Демаћи је више пута осуђиван и провео је у затворима више од 25 година.

За време НАТО агресије, често се обучен у један крем мантил, шетао улицама Приштине. Неколико пута је испољио изузетну дрскост шетајући се испред моје команде, која је била уз саму зграду општине Приштина. Дрско је прилазио нашим војним полицајцима и просто изазивао да до сукоба дође, како би себе евентуално приказао као жртву Срба и наводног „Српског терора“. О томе сам шире сведочио 2007.године у Хагу када сам био сведог одбране генерала Лазаревић Владимира.

Чињеница је да ни један исламски верски објекат није бомбардован на ширем простору Приштине. Српске цркве, манастири па чак и сакрални објекти као што су гробља су порушени или уништени НАТО бомбама и нападима албанских терориста?

-Тачно је да ни један исламски верски објекат у ширем рејону општине Приштина није уништен, нити оштећен. Случај са Српским гробљима и црквама је потпуно обрнут. Најтеже је у бомбардовању прошло гробље у Приштини, а и касније од шиптарских вандала. О томе сам између осталог посебно сведочио у Хагу крајем 2007, године као сведок генерала Лазаревић Владимира. Имајући у виду то моје сведочење из 2007. године, посебно сам био интересантан председавајућем претресног већа у Хагу, Кевину Паркеру, који је покушавао да инсценира паљење „царске џамије“ у Приштини. Када сам сведочио као сведок одбране 2010. године у предмету полицијског генерала Властимира Ђорђевића „Рође“ ипак није успео у свом пукушају, јер је паљење једне зграде у близини „Сахат куле“ после уласка енглеских снага КФОР-а хтео да подведе под паљење џамије.

Извор:
МАГАЦИН