ВИДОВДАНСКО ЧУДО У ДАЛЕКОЈ РУСИЈИ: Утеха мајци преминулог дечака

ПИШЕ: НИНА СТОЈАНОВИЋ

Звао се Михаил, а звали су га Миша. Посматрајући тиху мајку и сестру, док су послуживале хељду и чај, могла сам и да га замислим као сићушног смеђокосог дечака. Ипак, и даље сам покушавала да премотам след догађаја и докучим како сам се нашла на четрдесетодневном помену упокојеном руском дечаку. У близини града Сарова у манастиру Дивијево.

Тога дана био је Видовдан и кренула сам да пронађем цвеће, чух да негде у близини постоји башта са божурима, свакако тај божур није био онај наш косовски, већ велики украсни, баштенски цвет. Мала надокнада за осећај носталгије који ме је од јутра морио и седатив за моју ускомешану савест, која ми је упорно замерала што уместо газиместанске куле, равног Косова и вечне Грачанице поглед ми остаје заробљен на златним куполама велелепних руских храмова.

Тако лутајући у потрази за божурима, размишљала сам, како бих све преостале ми рубље радо дала у замену за један цвет. У џепу под прстима стискала сам последњи грумен газиместанске земље коју сам пред полазак на пут уредно спаковала у врећице желећи, да уделим комад наше свете земље, понеком верном Русу који је воли и поштује попут нас.

И онда из тог лутања и дубоког размишљања тргао ме је познат глас:

-Брзо! Нина дођи вамо -дозивала ме је моја млађа сестра, која се из неког разлога била одомаћила у непознатој кући из које је истрчала, када ме је уочила да пролазим.

-Шта сада хоће и зашто ме никада не оставља на миру ? – промумлала сам више себи у браду и кренула да видим шта ради у том објекту.

Изненађење је било још веће, када сам у објекту угледала једну монахињу, десетак људи, жену за коју сам касније сазнала да је Мишина мајка и девојку која му је испоставило се сестра. Без додатних објашњења, с обзиром на улогу коју је моја рођака преузела на себе, схватих да је вероватно пролазила поред куће, могуће тражећи мене и да су је зауставили да им помаже, а да је она без отпора пристала.

Села сам за сто и трудила се да сложим што несрећнији израз лица, климала главом и изражавала саучешће и неизмерно прижељкивала да сам одабрала дуги пут до оних божура. Збуњена читавом ситуацијом, погледом сам прекоревала моју сестру, не усуђујући се да проговорим, а онда се догодило оно чега сам се плашила, један од мушкараца који је седео за столом, ме је упитао:

-Одакле сте ви?

-Из Србије – одговорила сам несигурно, док ме је осећај панике обузимао.

Погрешно је што се налазимо овде, на помену код непознатог детета. Видела сам себе попут оног несрећника залуталог на Ивковој слави, непозваног госта, кога нико из пристојности не жели да отера, али овде ситуација није била нимало комична.

-Срби, чудо Божије. Хвала ти Господе!- изговорила је Мишина мајка, крстећи се, а очи су јој добиле сјај.

-Мој Михаил је јако волео Србе, у данима пре него што нас је напустио, тражио је, да му отац изнова и изнова прича причу о вашем кнезу Лазару- наставила је жена.

Окупљени су гледали у нас, чекајући да и они чују ту причу, саопштиле смо им да је данас Видовдан и говориле о великом српском празнику, о кнезу Лазару и косовским мученицима, а мајка и сестра дечака су све више осећале спокој, крајичком ока ухватила сам монахињу која је седела у углу, смешила се. Претпоставила сам да је знала да је моја сестра Српкиња када је позвала да уђе у кућу, а познавала је и упокојеног дечака, јер је породица често долазила у манастир. Ипак, ово велико дело, може се само делимично преписати њој.

На растанку сам мајци пружила грумен земље са Газиместана, а она је задовољно прихватила овај дар, узвративши ми загрљајем.

Касније тога дана мислила сам како је важно да човек косовски завет носи у себи, чак иако се налази хиљаде километара далеко од отаџбине. Уз молитвено заступништво косовских мученика, не постоји место под капом небеском, где неће пронаћи потврду да вреди бити припадник српског народа, пркосног, храброг и са највећим срцем.

Извор: Српски угао