Залазје, туго моја, хоће ли и о теби снимити филм?

Залазје изад Сребренице је лепо село. Чаробно. Шуме и ливаде, косе обрасле шумом… Мада, увек, кад се кроз густу шуму, било путем из Сребренице, било од стране Саса, пењем до села, коса ми стоји дупке на глави. Кад, горе на врх Залазја дођем до гробља, застанем на раскрсници око које су рушевине кућа порушених и попаљених на крвави Петровдан 1992. године, а онда одем и до куће Неђа Станојевића, да га видим и обиђем, а сад не знам више да ли је Неђо жив, а, немам кога ни да питам. Неђо је кад сам последњи пут био у Залазју, био једини живи становник лепог села.

Много више мештана Залазја је на гробљу изнад села. Њихови споменици ми сведоци.

Гробље је одмах крај раскрснице у центру села, а на гробљу су два велика споменика. На једном су имена 45 мештана које су борци Насера Орића побили у селу на крвави Петровдан 1992. године. Пре коју годину, баш на Петровдан, један од мештана, оних који су преживели тај дан, причао ми је и показивао куће испод гробља, како је у једној жив запаљен и изгорео Драган Ракић, а шесторо Срба који су се крили на тавану куће у близини и некако преживели, слушали Драганове крике док је жив горео. Мало даље, у подруму испод убијена је Радина Цветиновић, па мало даље Десанка Цветиновић, па још мале даље Светозар Ракић… У рушевини куће крај раскрснице нађене су кости четоворо Срба који су живи изгорели, а преживели су веровали да у кући, под рушевинама, под бетонским гредама и плочама има још костију побијених и попаљених Срба.

Био сам пре коју годину у кући старог Ранка Цветиновића, живео је старац само за дан да нађе кости сина Ивана и сахрани их како доликује. Ивана су на крвави Петровдан, кад је страдало читаво село, Орићеви нашли иза куће док је чувао краве, одвели га у Сребреницу, и ту му се изгубио сваки траг.

Пре десетак година, у цркви у Сребеници, причала ми је жена у црној марами, да су јој на крвави Петровдан Орићеви у Залазју убили мужа, двојицу браће заробили, одвели у Сребреницу, тамо мучили, патили и побили, тек тих дана нашли су им кости.

Често сам, путујући од Залазја ка Братунцу знао да свратим до куће у којој је живела Славка Матић. Да заједно поћутимо, она да кука у себи, а ја да се надам да ће рећи коју реч, да забележим, да остане, да се зна. Њој је 1992. године, 14, децембра, Орићева војска побила читаву породицу, мужа, две ћерке. Нашла их је на кућном прагу, мртве. У Бјеловцу је тог крвавог јутра побијено више од стотину мештана. Славка је ишла у Хаг, да сведочи, тамо је испитивали, причала ми је, као да је она злочинац, као да је она побила тај народ.

Кад су пре петнаестак година децу из Братунца и околних села водили у Кумбор, на море, питали их по чему су њихова села, Братунац, познати… По великим гробљима, одговарала деца.

На гробљу у Братунцу је још један споменик, велики да би на камен могло да стане свих 97 имена, 51 само из фамилије Ракића, њих су усташе побиле 14. јуна 1943. године. Ни српско уво у селу није остало, побијени углавном жене и деца. Прво је тада кроз село наишао један комшија, рекао Србима – не идите никуд, останите у кућама, ни длака вам неће фаилити. Срби поверовали и остали. За комшијом стигли су усташе, ишли од куће до куће и убијали редом, од детета у колевци до најстаријих…

Оног дана када су Орићеви попалили Бјеловац, Радојки коју сам затекао у спомен соби у Братунцу, пуној слика побијених, страдалих, убијени су супруг и свекар. Јетрва и двоје њених деце, једном је било седам месеци, другом три године, одведени су у Сребреницу, преживели су, а јетрва никад није испричала шта се тамо дешавало.

Августа, 8, 1992. у Јежештици крај Братунца убијено је десеторо цивила. Анђељку Млађеновићу одсечена је глава, однета у Сребреницу.

На другу страну од Братунца, гледано са Залазја, је Кравица. И тамо сам некад знао да одем. До великог споменика у центру села. Тамо је на Божић1993. Орићева војска побила 46 мештана, 58 ранила, 750 кућа запалила. У селу је тада убијен мали Владе Гајић, имао је само 4,5 године, мало даље и 77-годишњи Неђо Ерић. Тог дана Насер Орић сликао се у Кравици.

Горе, у Залазју, причали су ми преживели и клели се у очи, гледали су Насера на белом коњу на путу испод гробља како са зеленом заставом у рукам и реденицам укрштеним преко прса виче – хватај живе, ни мачку не остављај…

-Тог Петровдана, опколише нас у центру Залазја. У кућу којој смо били убацили су бомбу, ја сам рањен али сам успео да искочим и пређем у суседну кућу. Тамо смо нас шесторица запалили спрат испод и шћућурили се  на тавану. Слушали смо крице, јауке, вриску наших деветорице рањених другова које су Орићеви похатали. Набацили су гуме на њих и запалили. Неки од њих живи су горели. И сад чујем њихову вриску – причао ми је на Залзју један живи сведок.

Сећао се Гојка Петровића, Драгана Ракића, Луке Јеремића, браће Марка и Радована Јеремића…

-Овде смо нашли Мила Ракића, закланог, тамо Свету Драгичевића, овде су деветоро мештана везали и ставили у камионе, одвезли у Сребреницу – Слободана Илића, Драгомира Вујадиновића, Петка и Бранка Симића, Миладина Тубића, Ивана Цвјетиновића, Момчича Ракића, Милисава Илића Марка Јеремића – причао ми је овај човек.

И, што све ово данас пишем? Што вас подсећам на ужас? Да ширим мржњу? Да некога клевећем? Никако. Нагледао сам се ја рата.

Па што онда?

Тек, у ово време кад се снимају филмови о Сребреници, кад се најављује снимање филмова „о херојима“, да упитам – хоће ли, Залазје, туго моја, и о теби снимити филм? Хоће ли се неко сетити, питати – шта би са оним народом, са оним лепим селом? И тамо и овамо страдали су људи, ваљда…

Ево, све ово што сам написао, истина је, гола и тешка, више пута потврђена, може послужити сценаристима и за тај филм о Залазју који никада неће бити снимљен а и за неке друге филмове које ће свакако снимити.

О судији Слободану Илићу, коме је Насер живом вадио очи, а судија није ни писнуо. Ено, Насер причао о томе Ибрану Мустафићу, а Ибран забележио.

О једној старици коју сам виђао горе на гробљу у Залазју. Седи на гробу убијеног сина и плаче… Ћути. Последњег пута кад сам био на Залазју није је било. Умрла мученица.

Горе, кроз Залазје, пре коју годину, у глуво доба ноћи, наишао неки момак из Саса, причали су ми пре коју годину на гробљу и живи и мртви. Клели се да је тако било. Видео младић на раскрсници крај оне куће у којој су живи горели Срби, како у помрчини игра коло крвавих људи без глава…

Залазје, туго моја, хоће ли и о теби филм снимити…

Извор:
ИСКРА