Шарене пилуле смрти: Чиме се дрогирају наша деца и колико их то кошта (2)

Tешко је знати шта се тачно налази у прашку који се у кесици продаје испод руке у ноћном клубу или на фестивалу. Још је гора ситуација са таблетама израђеним у неком подруму на машинама из претпрошлог века – у једној таблети може да нема активне супстанце, док је у другој летална доза. А када у све то укалкулишемо моћни анестетик фентанил, сто пута јачи од хероина, којим од недавно дилери „прскају“ таблете и који убија у количини величине главе чиоде, јасно је да сваки пут када неко стави једну такву таблету у уста, истовремено ставља и своју главу на пањ ћоравом егзекутору. Па ће можда секира омашити врат, а можда и не

Не постоје лекови да помогну,
не постоји сунце у том понору
Само један излаз је на помолу,
држи ме док тонем у том повратку
   Ђорђе Миљеновић: „Умирем ти на рукама“

У наставку текста о синтетичким дрогама, и даље ћемо се задржати у илегалним водама, које је су гротескне али и фасцинантне за анализирати, када се, колико је то могуће, осветле рефлекторима истражних органа и умовима аналитичара. Тако да у овом, другом по реду чланку о злоупотреби ових опасних супстанци још дубље залазимо у тај свет који је истовремено и наш, али скривен и непознат, омеђен оградама неразумевања и узајамног неповерења.

Наиме, један од занимљивих фактора о којем се не говори превише када су у питању нове синтетичке или дизајнерске дроге јесте контрапункт који праве са оним традиционалним опијатима и наркотицима који воде директно порекло из природе, и то углавном биљног света. Почев од опијума из мака, канабиса односно марихуане и њихових деривата, и краља свих дрога – кокаина, до егзотичнијег мескалина из кактуса и псилоцибинских гљива, па на крају, или пре на почетку, до свеприсутних никотина и алкохола. Много је „природних“ начина да се „урадите“, „одвалите“ или пак „покидате“.

Природно и вештачко

Паралелно са општим ставом, нарочито старијих људи, да је све што потиче из природе аутоматски и боље и здравије, тако и условно речено „старији“ наркомани и повремени рекреативни корисници, радије посежу за традиционалнијим дрогама, плашећи се оних нових и потпуно вештачких. За разлику од лекова, што је тек велика тема за себе, у овом конкретном случају су потпуно у праву.

Заиста, тешко је знати шта се тачно налази у прашку који се ватром са упаљача слепљеној кесици продаје испод руке у ноћном клубу или на фестивалу, а још је гора ситуација са таблетама, код којих чак ни не постоји могућност каквог таквог самодозирања. Јер, ако се у серији таблета израђених у неком подруму на машинама из не прошлог, већ претпрошлог века, очигледно не може очекивати равномерна дистрибуција активне супстанце, то такође значи да у једној таблети нема скоро ничега, док је у другој летална доза. Чак и ако се таблета подели, нема гаранције да у једном њеном делу нема много више МДМА или амфетамина него у другој. А када у све то укалкулишемо моћни анестетик фентанил, сто пута јачи од хероина, којим од недавно дилери „прскају“ таблете и који убија у количини величине главе чиоде, и ко зна све још које непознате нове синтетске стимулансе, јасно је једно: да сваки пут када неко стави једну такву таблету у уста, истовремено метафорички ставља и своју главу на пањ својеврсном ћоравом егзекутору. Па ће можда секира омашити врат, а можда и не.

Млади лепи лешеви

У смислу горе започете тезе је занимљив став продаваца у „Smartshopovima“ у Амстердаму, нешто ређих од „Coffeeshopova“ за продају канабиса и хашиша. Наиме, ови први, иако номинално специјализовани за „магичне печурке“, такође неретко нуде и читаву плејаду нових синтетичких дрога које још нису доспеле на листу забрањених супстанци, чак и у према наркотицима либералној Холандији.

Ипак, ови људи имају један здрав, критички став према томе, иако те ствари да продају. „Ви сте заморче“ рећи ће вам они, „јер ово што се налази у бочици – иначе налик на оне за напитке из књига и филмова о Хари Потеру – нико заиста не зна шта је. То је смућкао неки луди научник, и то ти може дати најбоље искуство у животу, или ти спржити мозак, а вероватно обоје“, закључиће опомињуће своје излагање и предложити да je боље да се узме нешто друго из понуде. Природно, дабоме.

Управо такве супстанце, иначе обично синтетски деривати амфетамина, МДМА, кокаина и хероина, или потпуно непознате материје које само имитирају њихово дејство, јесу и главни проблем, као што смо то већ истицали у претходном тексту на ову тему. Не може им се ући у траг, одакле потичу а камоли како делују. Уз то, имајући у виду да експлицитно нису наведене на листама дрога за које се кривично одговара, правно су нерегулисане, па су на неки начин и дозвољене, макар за неко време. Зато је у Амстердаму, за оне који то баш желе, увек први и последњи избор проверена марихуана или псилоцибин, који су тестирани и, колико је то могуће – безбедни за употребу. Макар тако кажу млади посетиоци овог града греха.

Управо је нови, мање изражен али управо зато и опаснији генерацијски јаз у сржи проблематике о којој говоримо. Миленијалци и уопште млади рођени у ново доба, од родитеља из генерације X, баба и деда бејби-бумера и деце цвећа којима су дроге биле колико-толико познате ако их и сами нису користили, одрастају у породичним јединицама које су, ако не благонаклоне према дрогирању, а онда бар могу да појме да им дете буде „радознало“ и „проба бар једном“. Само што они нису свесни да то што дете „дегустира“ није она њима позната слаба и буђава „трава“ већ потенцијално смртоносни синтетик сам бог зна све чега.

А гласноговорници те најновије генерације, певачи и глумци, али и нови типови познатих личности попут јутјубера, наставиће да конзумирају дроге, причати о томе уз тек нешто блама, па чак и певати о њима, у невешто скривеним или потпуно отвореним стиховима, што је велики део проблема који погађа посебно те млађе људе којима су управо они и узори на чије се понашање и угледају. Али, више о томе други пут.

Колико кошта дрога

Само, сва та млађарија баш и нема новца да купује оно што славни и богати користе – углавном кокаин. Тиме долазимо до другог фактора који се не сме никако занемарити. А то је изузетно ниска цена синтетичких дрога попут екстазија или спида (амфетамина), па и МДМА у кристалној форми која се раствара. На пример, док је грам кокаина око 80-100 евра, грам спида, који изазива сличне, неретко и јаче ефекте – а чак је и прашкаста беличаста супстанца која се шмрче па и по томе личи на знатно ексклузивнију варијанту – може се набавити већ за 1000 динара, колико кошта и таблета екстазија илити по нашки – ексера. Цена драстично пада ако се ради о иоле већим количинама – нпр. „петица“, илити пет грама спида, када се узимају одједном, могу да се добију и за само три хиљаде, а ексер по комаду изађе тек неколико стотина динара када их се купује више, итд… Дакле, идеално за лимитирани студентски буђелар, па чак и ђачки џепарац.

Додајте на то општу неуређеност друштва, урушавање традиционалних вредности и ауторитета, од породице до државе, небројене скандале и морални суноврат оних који би требало да представљају оно најбоље и највредније међу нама, и на све то појаву потпуно нове и све доминантније супкултуре електронске музике, журки и „афтера“ који се неретко протежу из ноћи не само до јутра већ далеко у следећи дан, и имате плодно тло за све врсте злоупотреба о којима родитељи готово ништа не знају, а надлежни органи затварају бар једно, ако не и оба ока.

Јака, смела тврдња, знам, али да није тако, зар би Београд могао да буде промовисан као „балкански Берлин“ и популарисан управо по свом ноћном животу? Проводу, којег пре свега оличавају сплавови на Сави, исти они где већ неколико лета заредом на шеталиштима по неколико тинејџера, малтене деце, умре од предозирања ексерима и ко зна још све чиме, гушећи се и превијајући се, оборени на испуцале плоче, вапијући за течношћу док обезбеђење које их је избацило из дискотеке гледа на другу страну?! Ништа боље није ни на новосадском Егзиту, промовисаном као „чист“ фестивал, „Love festu“ у Врњачкој бањи и на још безброј наступа свих DJ-ева света који радо долазе код нас.

Дроге у спорту

Но, да мало спустимо лопту, и кажемо, да са друге стране, поред синтетичких дрога за, уопштено речено, уживање, постоје и оне које су имале врло конкретну сврху.

Наиме, крајем деведесетих и почетком 2000-их примећена је прва раширена употреба нових анаболичких стероида код професионалних спортиста. Међународни олимпијски комитет је стероиде забранио 1976. године, али због великог броја различитих анаболичких лекова који су на располагању за људску и ветеринарску употребу, способност лабораторија да тестирају све доступне лекове увек је заостајала за способношћу спортиста да пронађу нова једињења која ће им пружити компаративну предност над противницима.

Увођењем све формализованијих поступака тестирања, а посебно са стварањем Светске антидопинг агенције 1999. године, спортистима је било све теже да се извуку приликом употребе ових лекова, што је довело до синтезе нових и моћних анаболичких стероидних лекова, попут тетрахидрогестринона (ТХГ), који нису могли да се открију стандардним тестовима.

Иако је кроз новију историју већина дизајнерских лекова била или опиоиди, халуциногени или анаболички стероиди, опсег могућих једињења је ограничен само научном и патентном литературом, а последњих година је карактеристично је ширење спектра једињења која се продају као дизајнерски или синтетички лекови, то јест дроге. Они укључују велики опсег стимуланса као што су геранамин, мефедрон, МДПВ и десоксипипрадрол, неколико дизајнерских седатива попут метилметвакуалона и премазепама, и дизајнерске аналоге силденафила (вијагра), који су откривени као активна једињења у наводно „природним“ и „биљним“ афродизијачким производима, а који у комбинацији са алкохолом и другим дрогама могу имати недовољно испитане, али извесно негативне последице.

Из овога је јасно да шта год да људи замисле или затраже, сваки осећај или стимуланс који им обична животна искуства не могу пружити, или макар не тако брзо и тако јако, неки хемичар у тајној лабораторији може и хоће.

Није довољно

У том смислу, есенцијално је да постоји уходана сарадња свих државних органа, како полиције и царине, тако и Министарства здравља и надлежних инспекција у истом, затим тужилаштва и судија, Министарства просвете, а посебно истичемо Канцеларију за борбу против дрога Владе Републике Србије. То наравно не важи само за Србију, већ се мора континуирано делати и на међународном плану. Ми то чинимо, али није довољно.

Јер, проблем је изузетан управо у нашој земљи, чувеној „кући на раскршћу“, која је због тога увек била транзитна рута за разну, па и ону илегалну робу, од југа ка северу, од истока ка западу. Резултати МУП-а показују да су 2019. завршили са рекордно заплењених 7,33 тоне наркотика, и то огромне количине марихуане, али и кокаина, хероина, и све више управо синтетичких дрога.

Не може све бити ипак контрола и репресија. Јер зависници, њихови проблеми и жудња за дрогом неће нестати ако се канали њене дистрибуције ограниче или прекину. Пошто тамо где постоји потражња увек ће постојати и понуда, ма колико било тешко да се она оствари.

Уместо тога, треба размишљати све више о следећем. Подршка и разумевање, пре свега у оквиру породице, најближих пријатеља и околине је пресудна, као и институциа које се већ деценијама баве проблематиком наркоманије и лечењем оних који пате од ње. Ипак, и Драјзерова и све бројније приватне болнице имају сигурно поприличан проблем када су у питању ови нови и непредвидиви наркомани који пате од зависности према нечему што ни сами не знају шта је тачно.

Ипак, нада постоји. Постоји у признавању да проблем постоји, и да нисмо до сада били веома успешни ни у његовом идентификовању а камоли решавању. Постоји у вери да ћемо кроз разговор с појединцима, и апеловање на оне који могу да изазову праве промене, те промене и доживети. Постоји у подизању гласа према невидљивим зликовцима који живе од тровања других, мобилисању свих слојева друштва на све доступне начине, преко медија, друштвених мрежа, кроз наметање те теме у разговору, јавном дискурсу, свуда, само да бисмо успели да спасимо животе.

И иако делује да је све па и ово депласирано короном, изолацијом и отказивањем великих фестивала и журки, уверавам вас да није, чак напротив. Све је горе, и ми морамо да причамо о томе.

Што пре, и што више.

Извор:
РТС