Како су Британци успели да упрљају председника САНУ и српску памет, и скоро све Србе

САНУ одавно предводе занатлије, тј. интелектуалци опште праксе

• Комунистичко-напредњачка власт признала је Косово и сад може да бира хоће ли се отуд „достојанствено“ повући држећи гаће испод колена или изнад њих.
• Брозов режим је после Другог светског рата забранио повратак на разорена огњишта оним Србима који су с Космета прогнани за време рата и тако је остављен простор за дивљу колонизацију 300.000 Шиптара из Арбаније
• Затирање тамошњих Срба трајало је деценијама по диктату комунистичке власти
• Код Унеска „заштитили“ три српска манастира на Косову, а низ воду пустили стотине других по осталим областима Српства

 Пише: Драгољуб Петровић,
српски лингвиста, србиста, слависта
и универзитетски професор

Изјава председника САНУ Владимира Костића да је Косово изгубљено и да то народу неко треба да каже изазвала је спорове који подсећају на она времена која је обележила појава Меморандума, а после којега је Академија заћутала. И остала нема до ове изјаве њенога председника.

Та је изјава изазвала многе реакције високих званичника, али да иза ње стоје и неке мрачне силе које, и иначе, одређују српску судбину, јавност сазнаје још пре пет година, из текста др Бранислава Ристивојевића (Печат, 394/2015, 26–27) из кога се лепо види да Енглези не одустају ни од 27. марта, ни од подршке комунистима у рату против Југословенске војске у отаџбини, ни од трговине с Немцима усмерене против Срба и Руса („Британци пропустили немачке крстарице у Црно море 1914. и довели до руске и српске катастрофе“), ни од резолуције о Сребреници, ни од политике према Косову…

Академију одавно предводе занатлије, тј. интелектуалци опште праксе

Па су, ето, употребили и председника САНУ и успели да упрљају и њега, и српску памет, и Србе у целини. И могло им је бити кад Академију одавно предводе занатлије, тј. интелектуалци опште праксе, и поред њих не могу се чути они који дубље разумеју и историју српског народа и макар нешто од дубине његове душе.

Тако се десило да је на челу Академије 12 година био мостоградитељ, поред њега (и стотинак „његових природњака“) историчар није могао проћи, а кад је мостоградитељ закључио „да је било доста“ и да треба да се повуче, за његов положај кандидовала су се три лекара, који су знали како се држи стетоскоп или скалпел, али их је вероватно било превише оптерећивати питањима знају ли они где су Косово и Метохија, а камоли шта се тамо догађа и како то Енглези замишљају да га Срби морају „достојанствено“ напустити.

Неких се појединости у вези с тим овде вреди подсетити.

Прво, Космет је напуштен онога тренутка кад је КПЈ наложила да се он преда у надлежност Шиптарима, а притврдила је нова власт одлуком, у пролеће 1945, да се забрани повратак на разорена огњишта оним Србима који су с Космета прогнани за време рата и да се тако остави простор за дивљу колонизацију 300.000 Шиптара из Арбаније (Црногорац поп Влада Зечевић, министар унутрашњих послова, потписао је указ о забрани повратка Срба на Косово и Метохију за 250 000 српских породица , као тадашњи министар полиције Јосипа Броза Тита 1945. године.)

Затирање тамошњих Срба трајало је деценијама по диктату комунистичке власти, а завршено, по благослову компромитоване Српске Православне Цркве и у „демократској изведби напредних комунистичких шегрта“.

Бриселским споразумом од 19. априла 2013. године, у чијој је последњој тачки записано „да ниједна страна неће блокирати или подстицати друге да блокирају напредак друге стране на њеном путу ка ЕУ“. Комунистичко-напредњачка власт, дакле, признала је Косово и сад може да бира хоће ли се отуд „достојанствено“ повући држећи гаће испод колена или изнад њих.

Фаталне грешке и пропусти комунистичких власти

Друго, Одричући се Косова, српски комунисти и „њихова“ СПЦ одрекли су се и од заштите српске баштине не само на Косову него и свуда по српском историјском, етничком и културном простору:

• они су код Унеска „заштитили“ три српска манастира на Косову, а низ воду пустили стотине других по осталим областима Српства;
• они никад од усташа и њихових наследника и следбеника нису затражили да се врати благо из опљачканих фрушкогорских манастира нити оно из Музеја Срба у Хрватској;
• комунисти до нашега времена нису показали жељу да обнове оно што су усташе рушили и затирали, а они сами за њима поравнавали;

• комунисти су у мају 1945. све католике српскога језика унапредили у Хрвате, а за злочине над Србима наградили их Барањом, Западним Сремом и простором од Конавала до улаза у Бококоторски залив и, узгред, даровали им сву западну српску, и латиничку и ћириличку, традицију иако су Хрвати први пут схватили да би им то могло припасти тек пре стотинак година;
• српска комунистичка и демократска власт заборавила је да код истога онога Унеска заштити ћирилицу као једино писмо језика православних Срба, а тај исти Унеско пре петнаестак година донео је одлуку да се све што је код Срба штампано латиницом „прекњижи у хрватску културу“ (и да се то „прекњижавање“ обави до 1892. године, тј. до појаве Хрватског правописа Ивана Броза, хрватског лингвисте), мада од тога Хрвати нису створили ништа ни на латиници, а камоли на ћирилици (они су недавно прославили 500. годишњицу прве ћириличке књиге „код Хрвата“ за коју је пред почетак Другога светскога рата „Хрват“ М. Решетар јасно рекао да је српска књига);
• српска демократска власт пристала је да, заједно са Хрватском, Босном и Херцеговином и Црном Гором, код тога истога Унеска заштити чувене херцеговачке стећке, за које је њихов хрватски проучавалац Марко Вего (иначе – католички теолог) давно рекао да су то надгробни споменици српских православних покојника (при чему су у најновије време, рецимо, из данашње „црногорске Херцеговине“ неки од тих стећака пренесени на Цетиње – да би се и Црногорци могли хвалити својим лупешким вештинама);

• Срби су успели, захваљујући појединачном напору Ненада Грујичића, да заштите крајишку ојкачу, али је неизвесно хоће ли заштитити херцеговачку гангу; с друге стране, Хрвати хоће да заштите (не знам јесу ли то можда већ и учинили) и српски православни обичај „чувара Христовог гроба“, а одавна се сматра да је „њихова тековина“ и Сињска алка мада су њу засновали Срби, а њено часништво увек предводио алкарски војвода; откад је она постала део „хрватске традиције“, њен је војвода могао постати и онај генерал који је своју највишу репутацију стекао клањем деце, жена и стараца. Итд…

О свему томе одлучивали су хрватски и словеначки комунисти, а српски служили само за обављање прљавих послова. И као средство за извођење геноцида над српским народом.

Извор:
ИЗМЕЂУ СНА И ЈАВЕ