Милан Гачић – Димитрије Анђелић

Милан Гачић

Љубовијо, вароши крај Дрине,

И околне високе планине,

Дична Србска узданице јака,

Вазда сијаш и у доба мрака

Србском роду дариваш јунаке

Животне им приче нису лаке

Ал’ се сваки бори за слободу

За слободу Србскоме народу

Па ми жеља јака ових дана

Да поменем Гачића Милана

Када светске навалише але

С’ јасним циљем да Србију спале

Па по Мачви и Подрињу пале

Порушише и куће и штале

Србску нејач прогоне и кољу

И сатанску извршују вољу

Али Србин без борбе се не да

Не помишља никад да се преда

Па на браник стаде отаџбине

За слободу у боју да гине

Међу војском и Гачић Милане

Проводио младалачке дане

Крварио за слободу златну

И горчину окушао ратну

Без два стрица остаде на Церу

Где се душе мучеништвом перу

Отац паде на кућноме прагу

Туга сломи и мајку му драгу

Срце стаде вест када је чула

Три да су јој сина погинула

Само Милан оста у животу

Преживео албанску голготу

Те на фронту повише Солуна

С’ Бугарима да се обрачуна

Милан пође и срце га вуче

Јунак хоће Бугаре да туче

И да земљу својијех дедова

Ослободи швабскога корова

Да истера Угаре са Дрине

Сунце среће да Србијом сине

Јуначке га особине красе

Прими тешке он задатке на се

Те са Миком најмлађим мајором

Бугарима прикрада се зором

И са њима Сузовић Благоје

Њих тројице Бугари се боје

Јер им грдне задаваше муке

Све што почну, ишло им од руке

Па у јуриш ка Србији крену

Србска војска чини се у трену

Ослобађа градове и села

У Бугара застава је бела

Србски барјак високо се вину

Но победа носи и горчину

Нема куће да су сви на броју

Свака има тужну причу своју

Без милион остадосмо глава

Задеси нас трагедија права

Ни Гачића мимоишла није

Нема рода, ни живог комшије

Никог нема да ослови роде

Па у Сремску Митровицу оде

Да га мање у грудима стеже

За најдраже све га кући веже

Покрај Саве у равноме Срему

Добра срећа осмехну се њему

Ожени се, породицу створи

За потомство поче да се бори

Бог му даде осам малишана

Да на срцу ублажи се рана

Србски роде не дај забораву

Див јунака који стече славу

На бојноме крвавоме пољу

Где се Срби са душманом кољу

Да је Милан на Косову био

Крај Милоша барјак би носио

Обилића стекао би славу

За слободу положио главу.

Димитрије Анђелић