Дани ужаса и бестијалности

Извор: СВЕТИ КНЕЗ ЛАЗАР, ГОДИНА 2004, ВАНРЕДНИ БРОЈ

Овај потресни извештај који је написан на основу низа непосредних сведочења очевидаца само су један скромни покушај да се прикаже стравична слика погрома који ће остати упамћен као један од најбестијалнијих покушаја да се уништи један народ, његова култура и његови духовни споменици, не у времену рата, већ у присуству 18.000 војника НАТО савеза и под протекторатом Мисије УН. У пламену цркава, кућа, болница и школа нестала је и илузија о тзв. демократским косовским институцијама које су се до јуче хвалиле својим великим успесима у развоју „демократског и мултиетничког друштва“. Упламену распећа, фресака и икона такође се распршио сан да се косовски Албанци са оваквим понашањем икада могу прикључити цивилизованој Европи и свету.

„Изненађење“ КФОР-а

Након трагичних догађаја марта месеца када су у стравичном рушилачком налету хиљаде Албанаца, предвођене наоружаним групама екстремиста и припадницима Косовске полиције и тзв. Косовског заштитног корпуса (КЗК), широм Покрајине кренуле у систематско етничко чишћење и уништавање православних светиња, КФОР се, у целини гледано, нашао „изненађен“.

Годинама су из центра УНМИК-а и команде КФОР-а у Приштини слани фризирани извештаји о томе да се ситуација побољшава, па је у току ове године чак планирано значајно смањење снага КФОР-а и препуштање безбедности Срба Косовској полицији (КПС), која је сматрана стубом нових, тзв. мултиетничких, институција на Косову и Метохији. Узалуд је италијански генерал Мини још прошле године упозоравао команду НАТО савеза у Бриселу да је Косово „буре барута“.

Погром над Србима

Погром над Србима, који је однео тридесетак живота, у коме је рањено неколико стотина лица (укључујући и припаднике КФОР-а), протерано преко 4.000 Срба, запаљено неколико стотина српских домова и разрушено или тешко оштећено 35 православних храмова, показао је право стање у Покрајини о коме су већ годинама говорили српски представници, посебно Епархија рашко-призренска у својим редовним саопштењима. Косовске институције, УНМИК, Косовска полиција пали су у једном дану као кула од карата, јер су грађени као „Потемкинова села“, да би се међународна заједница уверила да је мировна мисија на Косову и Метохији успешан пример „хуманитарне акције“.

Секире, ножеви, бацачи

У самом почетку приоритет КФОР-а је био да спречи евентуални упад војске СЦГ на територију Покрајине. Када је постало извесно да Министарство одбране у Београду нема такву намеру, КФОР се нашао у недоумици, пошто су правила ангажовања била мирнодопска, а не ратна. Албанци су у прве редове гурали омладину и децу, за њима су ишла наоружана лица; људи са секирама, ножевима, ватреним оружјем, гранатама и Молотовљевим коктелима, чак и антитенковским ракетним бацачима.

Позив на побуну и линч

Косовска полиција је у највећем броју случајева имала задатак да спречи већи број жртава и омогући лакше уништавање српских кућа, из којих би на брзину „евакуисали“ престрављене српске цивиле, већином старије особе, пошто су на удару били управо они делови Покрајине где су Срби још живели у тзв. мултиетничким срединама, посебно у неколико градова у којима је још од 1999. године опстало неколико десетина или стотина српских цивила. Читава стратегија била је плански организована и оркестрирана са медијима који су генерисали огромну енергију мржње, злоупотребивши један несрећан случа у коме Срби, како се касније испоставило нису уопште учествовали, као позив на колективни линч. Сви албански медији као у један глас 17. марта су отворено позвали своје становништво на општу побуну и погром над Србима.

Грци у Урошевцу

Команданти КФОР-а и УНМИК полиције су на све начине покушавали да избегну директну конфронтацију, верујући да је реч о „спонтаним демонстрацијама“. Међутим, када су на војнике НАТО савеза полетеле прве гранате и меци, постало је јасно да су мирнодопска правила непримењива. У Урошевцу су, на пример, грчки војници храбро бранили православну цркву, али након рањавања десетак војника били су принуђени на повлачење. Црква цара Уроша коју су Грци успешно бранили пет година, убрзо је изгорела у пламену.

Пет старица пред руљом у Ђаковици

У Ђаковици, неколицина италијанских падобранаца храбро су покушали да одбране цркву Пресвете Богородице (19. век) и мали парохијски дом у коме је живело пет српских старица. Када је на цркву нагрнуло преко 5.000 Албанаца, који су почели поред камења да бацају гранате и Молотовљеве коктеле, да пуцају из снајпера са оближњих зграда и рафално засипају зидове цркве и црквене порте, постало је јасно да се морају барем спасити животи српских старица, које су успешно евакуисане. Старице, које су тренутно смештене у манастиру Високи Дечани, сведоче како су италијански војници крвавих и почађавелих лица покушавали да сачувају цркву. Међутим, помоћ није стизала, а муниције више није било. И они су сами морали да се повуку. Наком неколико дана, са сузама у очима, гледали су заједно са дечанским монасима шта је преостало од цркве која је сравњена са земљом и на чијем земљишту Албанци већ праве паркинг и затиру под пуном контролом општинских власти све трагове постојања православне светиње и српског народа уопште.

Васиљка, Полексија, Јелка, Нада и Драгица

После јуна 1999. године, од свих Срба општине Ђаковица који су остали да живе на својој имовини, у животу је свега пет старица, које су спас потражиле и живеле у парохијској кући цркве Пресвете Богородице у Српској улици у Ђаковици. Свака старица је имала преко 70 година. Преостали грађани-Срби, који нису избегли, зверски су побијени или су киднаповани те је њихова судбина неизвесна.

Једна од пет старица, Васиљка Перић, због болести је у јануару месецу напустила парохијски дом и спас потражила у Црној Гори.

Седамнаестог марта, према казивању Наде Исаиловић, војници италијанског КФОР-а су им наредили да хитно напусте цркву и за свега пет минута се припреме за евакуацију у војну базу КФОР-а у селу Љугбунар. Тако је и урађено.

Старице нису знале о чему се ради. Тек касније су дознале о дивљачком и рушилачком нападу албанских демонстраната на објекте Српске православне цркве и куће поменутих старица које су упаљене и до темеља разрушене.

Сада се четири старице налазе у манастиру Високи Дечани. То су: Полексија-Пољка Кастратовић, Јелка Мијанић, Нада Исаиловић и Драгица Николић.

Црква Успење Пресвете Богородице у Српској улици, из 18. века, опљачкана је и разорена 17. марта. Црква, стара и нова парохијска кућа су до темеља разорене, као и зидови плаца који су ограничавали 35 ари црквеног дворишта и сада је то гола ледина на којој Албанци паркирају аутомобиле, а сам материјал је њих око 5.000 рукама и колима возио и бацио у оближњу реку Крену.

Исто је учињено и са остацима обновљеног (порушеног 1948. године) и велелепног храма Свете Тројице и спомен костурнице у Ђаковици. Он је минама разорен и у већој мери порушен у лето 1999. године, по доласку међународних снага на Косово и Метохију. Сада је ту парк на површини од 48 ари и 53 метара квадратна црквеног поседа.

Исто је учињено и са црквом-капелом светог кнеза Лазара на православном гробљу у Пискотама (српско насеље на периферији Ђаковице).

Руља против „доносиоца демократије“

Сукоб албанске руље са УНМИК полицијом и војницима КФОР-а збио се у околини Грачанице, 17. марта 2004. год. На војнике КФОР-а насрнуло је хиљаде Албанаца предвођених наоружаним терористичким групама, које су отварале ватру на војнике НАТО снага и војне полиције. Албанци су у хиљадама насрнули на оне који су пре пет година дошли да им „донесу демократију“. Улоге су се промениле. КФОР и УНМИК полиција сада су стали на страну угрожених Срба, бранећи њихове светиње које Косово и Метохију чине делом европске хришћанске културне баштине.

Американка и убица

У Белом Пољу, повратничком српском селу код Пећи, неколицина америчких полицајаца храбро се супротставила маси од више хиљада Албанаца. „Били су то већином младићи од 17 и 18 години, са секирама, ножевима, чак и са ватреним оружјем. Били су спремни да поубијају двадесетак српских повратника у овом селу, запаљеном 1999. године, у којем су Срби повратници управо успели да обнове неколико кућа и парохијски дом“, рекао је један од америчких полицајаца. Када су већ почели да насрћу на Србе, једна жена полицајац Американка убила је из пиштоља Албанца да би спасла живот једном нападнутом Србину.

Ово је масу узнемирило и збунило, што је дало времена италијанским војницима да пристигну на лице места. Међутим, одбрана села није била могућа. Срби који су били сакупљени у парохијски дом сваког тренутка су очекивали да изгоре у пламену, док су са свих страна летеле каменице и Молотовљеви коктели. Тек у последњем тренутку Италијани су успели да их евакуишу и пребаце до своје оближње базе. Све куће саграђене мукотрпним радом у претходној години од међународног новца уложеног за повратак нестале су опет у пламену.

Сукоби око Приштине

Велике, али и пресудне борбе вођене су у околини Приштине. Хиљаде Албанаца је већ у јутарњим часовима, као по договору, са својим сународницима у Митровици, који су нагрнули у правцу северног, српског дела града, и били успешно одбијени, кренули у правцу српских села Чаглавице, Лапљег Села и Грачанице. На Ветернику, изнад Приштине, пробили су први кордон полиције и КФОР-а, који нису смели да пуцају у масу. Пуцњи у ваздух и сузавац нису имали много ефекта.

Албанска маса је дошла до првих српских кућа у Чаглавици и запалила их. Један војник видео је Албанца који убија живину и домаће животиње и подмеће пожар. С друге стране маса је кренула према Грачаници. Десетак шведских војника је било повређено. Постало је јасно да ће, ако се не употреби сила, српска села бити уништена.

Амерички маринци

У том тренутку, у поподневним часовима изненада су се појавили амерички маринци у оклопним возилима са великим америчким заставами, који су прешли у други сектор КФОР-а и преузели иницијативу. Очигледно, они су имали другачија правила и већа овлашћења да пуцају на разуларену масу. Када су Албанци видели да је „враг однео шалу“ и да на њих пуцају они које су сматрали својим највећим заштитницима, дали су се у бег према Приштини. Грачаница је била спасена, а линија „фронта“ поново успостављена на Ветернику изнад Приштине.

Маса се разлила по Приштини, пљачкајући и палећи возила УН-а. Тада је нападнута и српска црква св. Николе, зграда ЈУ програма и неколико преосталих српских домова чији су житељи евакуисани у последњем тренутку. У једном тренутку и зграда УНМИК-а, у којој је био сам Хари Холкери, била је у опасности. Шеф мисије УН на Косову и Метохији тог, али и наредних неколико дана, није имао власт изван зграде у којој је боравио.

Побеснели штићеници

По незваничним изворима, команду КФОР-а су преузели Американци, јер се генерал Камерхоф показао потпуно неспособним да консолидује војне снаге. Други Немац, шеф УНМИК полиције, Штефан Фелер, такође је изгубио сваку контролу над својим снагама. Градом је владао општи хаос, а међу странцима који су се до јуче осећали безбедно у својим вилама – страх да их не закачи бес њихових штићеника.

Албанци су били бесни што им није било дозвољено да „очисте“ грачаничку енклаву. Бес је у току ноћи и наредног дана искаљиван на српским кућама у Липљану, Косову Пољу и посебно Обилићу, где је спаљено или тешко оштећено на десетине српских домова, а многи Срби претучени. Као и на другим местима Косовска полиција је координисала активности, настојећи да пре доласка руље евакуише Србе, како би се српске куће могле несметано пљачкати и палити. Запаљена је црква у Косову Пољу, српска болница, школа св. Саве и зграда поште. Некада већински српски град, потпуно је етнички очишћен.

Истовремено, хиљада Албанаца из Србице, или како га Албанци називају турским именом Скендерај, кренуло је према манастиру Девич, у којем је било неколико старих монахиња и француска војна стража. Француски војници, уместо да организују одбрану манастира, само су евакуисили сестре да 6и потом она древна српска светиња била до темеља спаљена, а гроб Св. Јоаникија дивљачки оскрнављен паљењем. Раскопани су и гробови монахиња, а надгробни крстови поломљени у парампарчад.

Потом су манастир почеле да „посећују“ групе Албанаца пљачкаша, који су разносили све што је преостало иза ватрене стихије.

Свињаре

Француски КФОР је такође оставио без заштите и српско село Свињаре и само евакуисао сељане. Цело село је дивљачки запаљено од стране вучитрнских Албанаца који су претходно већ пировали над згариштем цркве св. Илије у центру града. КФОР се највише концентрисао на „фронт“ у Митровици, где се окупило преко 20.000 Албанаца из Дренице, спремних да започну офанзиву на северни, српски део града, што је напослетку спречено.

Дечани

Док су те вечери над манастиром Дечани летеле минобацачке гранате, које на срећу ипак нису погодиле манастир, најгоре је било у Призрену. Већ у поподневним часовима масе Албанаца су се окупиле у центру града, почеле да дивљају, пале возила УНМИК-а, каменују зграду УНМИК администрације, а потом започну свој варварски пир над призренским црквама и преосталим српским домовима у насељу Поткаљаја.

Призренске светиње у пламену

Запаљена је Богословија св. Кирила и Методија (задужбина Симе Игуманова), велики саборни храм св. Ђорђа (који је после и миниран), Владичански двор, у коме је изгорела и стара библиотека од неколико хиљада књига, паљена је ватра у Богородици Љевишкој из 14. века, горео је Св. Спас на брду, док су српске куће у Поткаљаји немилосрдно опљачкане и запаљене. Изнад града се дизао пламен и велики дим, у коме су нестали векови српске културе и уметности. У ватри је страдало и још неколико мањих цркава, које су претходно темељито опљачкане. Све призренске светиње биле су у пламену.

Призрен уништењу препустило 3.800 војника Бундесвера

Немачки КФОР као да није постојао. Од 3.800 војника Бундесвера, који су се годинама хвалили да су најуспешнији војни контингент, нису ни прстом макли да заштите иједну цркву. Истина, спасени су људски животи, пошто је очигледно намера организатора погрома била да се избегну веће цивилне жртве и уништи пре свега српска имовина и светиње. Многи Срби су били претучени, али су ипак евакуисани до немачке војне базе. Немачки војници су мирно посматрали запаљене храмове и фотографисали их, што се може видети у најновијем издању њиховог војног часописа. Није коришћен сузавац као код Грачанице, када је разбијена маса нападача. Једноставно, наредба је била да се Призрсн препусти уништењу.

Монструми пред Архангелима

Истовремено маса Албанаца кренула је на манастир Свете Архангеле, удаљене неколико километара јужно од града. Иако су Немци могли да поставе барикаде и оклопна возила и блокирају пут изнад кога се с једне стране уздижу литице, а с друге стране тече река, руља је сасвим несметано дошла до манастира. Немци су само на брзину евакуисали монахе и затим мирно пустили Албанце да опљачкају и запале манастир, не испаливши чак ни један метак у ваздух.

Немачка застава над српским згариштима

Ниједна немачка војна фортификација око манастира није оштећена у нападу и над згариштем манастира и даље се вије застава Немачке као сраман пример саучесништва у злочину. По признању једног искреног и потресеног немачког војника, стража која је до јуче обећавала монасима заштиту, имала је наредбу да се не супротставља маси, него је мирно посматрала раскопавање гроба цара Душана и паљење капеле св. владике Николаја Жичког, са вредним иконостасом и иконама.

Манастир је нестајао у пламену док се над згариштима светиња Призрена шенлучило до у зору. Призрен је преко ноћи од косовског Јерусалима постао згариште које подсећа на најзаосталије авганистанске касабе. Срамно и кукавичко понашање војника Бундесвера остаће у болној успомени призренских Срба и Српске Православне Цркве, који у сећању још чувају слично понашање немачких војника из Другог светског рата. Док су с једне стране грчки и италијански и други војници храбро бранили оно што су били дужни да чувају, Немци су хулиганима једноставно препустили највеће уметничко благо СПЦ и српског народа на потпуно уништење.

Хорде Арбанаса у Косовском Поморављу

Те вечери тешко је било и у Косовском Поморављу, где је отац Драган у Витини са неколицином Срба у последњем тренутку спасен од стране америчких војника. У истом тренутку у Гњилану су хорде Албанаца, као по већ утврђеном плану, ишле од једне до друге српске куће и палиле српску имовину. Црква је опет, захваљујући америчком КФОР-у, остала заштићена. Вандализам и демолирање српских кућа наставило се и у Косовској Каменици.

Борбе у Митровици

У Митровици су и даље вођене борбе између КФОР-а и албанских снајпериста, који су пуцали из албанских солитера који се налазе у северном, српском делу града. Напослетку, КФОР је био присиљен да их исели у јужни део града, где је већ у пламену нестајала српска црква св. Саве са парохијским домом. Истовремено, албанске минобацачке гранате из ју жног дела града падале су око српске болнице на северној страни Ибра. Срби су били спремни за одбрану и да нипошто не дозволе да се над њима учини оно што се догодило у другим деловима Косова и Метохије. Француски КФОР, који је показао неодлучност у Девичу и Свињарима, ипак је помогао Србима да спрече албански продор на север и несагледиве злочине који би уследили.

Бестијалности у Подујеву, Приштини и Призрену

Нажалост, и у Подујеву је запаљена православна црква. Чешки официр бранио је цркву и гробље, али је био присиљен на повлачење. Врло је потресно за прашке новине описао дивљање разуларене руље која је отварала српске гробове, отварала ковчеге и разбацивали кости умрлих Срба. Овакав степен колективне бестијалности и мртвоскрнављења није забележен у новијој историји цивилизоване Европе.

Војници су повраћали гледајући сатанистички пир над костима покојника. Слични примери су забележени и на другим местима на Косову и Метохији, где је десетине гробаља оскрнављено. Изнад старе приштинске цркве стоје отворене две старе гробнице из којих су повађене кости, а у призренској цркви св. Ђорђа Албанци су пијуцима отварали гробнице угледних Призренаца и уништавали сваки знак крста.

Одбрана манастира Соколице

Истовремено, владика Артемије је потрчао да буквално својим животом сачува манастир Соколицу поред Митровице, из које је КФОР присилно већ био евакуисао монахиње. Видевши епископа, који је одлучио да, ако треба, сам остане у манастиру, као и чврсту решеност монахиња да се врате у своју светињу и сачувају је од уништења, КФОР је издао наредбу да се сестре врате, а манастир брани по сваку цену.

Извештај саставила екипа ЕРП КИМ Инфо-службе, Грачаница