Мартовски погром

Извор: СВЕТИ КНЕЗ ЛАЗАР, ГОДИНА 2004, ВАНРЕДНИ БРОЈ

Скоро пет година након доласка Мисије ОУН и КФОР-а на Косово и Метохију и континуираног процеса етничке дискриминације и напада на српско православно становништво и његове светиње, албански екстремисти организовали су и извршили од 17. до 19. марта ове године до сада највећи напад на српске енклаве и светиње Српске Православне Цркве. Као непосредан повод за организовање тобоже спонтаних албанских демонстрација послужио је несрећан догађај у селу Чабар код Косовске Митровице где се 16. марта утопило троје албанске деце. Албанци су за овај несрећан догађај без икакве истраге и провере оптужили Србе, док су медији на албанском језику још током вечери 16. марта интензивно позивали на масовне демонстрације, које ће већ у току 17. марта прерасти у општи линч над српским становништвом. Накнадна истрага је показала да Срби уопште нису одговорни за несрећу у Чабру и да су албанске екстремистичке групе само искористиле овај догађај као повод за већ унапред припремљен план протеривања и етничког чишћења[*] преосталих Срба.

Резултати дводневног дивљања су више него поразни. Убијено је укупно 19 лица, међу њима 9 Срба, док су остала пострадала лица Албанци, а њих су убили међународни полицајаци и војници бранећи нападнуте српске енклаве. Близу 900 лица је повређено, међу њима и 65 међународних припадника КФОР-а и УНМИК полиције. Из својих домова је протерано 4.100 лица, од тога највише Срба, опљачкано је и запаљено око 800 српских и ромских кућа и станова, док је 30 српских православних храмова или потпуно уништено или тешко оштећено. Два месеца након мартовског погрома не само да нису пронађени и ухапшени главни организатори погрома него ниједан албански ни међународни званичник није смењен нити је јавно позван на одговорност иако су у току ова два кобна дана и ноћи све косовске институције, Мисија ОУН и команда КФОР-а доживеле страшан колапс.

Срби су тих дана практично били остављени незаштићени пред налетом преко 60.000 косовских Албанаца, међу којима је био велики број наоружаних лица. Већ првих дана након погрома водећи међународни званичници, као што су генерални секретар НАТО савеза Јап де Хуп Шефер и адмирал Грегори Џонсон, дали су оцену да је реч о добро оркестрираном насиљу и етничком затирању. Уколико је та оцена тачна, а целокупна досадашња истрага и бројне анализе показују да јесте, поражавајућа је чињеница да два месеца након избијања насиља нису похапшена лица која су непосредно организовала погром. Под истрагом је тренутно око 270 углавном непосредних изгредника, који су снимљени како уништавају српску имовину. Међутим, велико је питање колико ће од њих напослетку бити и осуђено, с обзиром на то да, због страха од одмазде, нико од Албанаца није спреман да сведочи.

Нереди су најпре почели 17. марта ујутро у Косовској Митровици тако што је 800 албанских демонстраната покушало да провали у северни, српски део града. Иако у почетку није било организованог отпора од стране УНМИК полиције, врло брзо УНМИК полиција је уз помоћ оклопних возила и сузавца потиснула руљу у јужни део града и блокирала мост на реци Ибру. Француски и дански КФОР се појавио тек на крају и уопште није учествовао у спречавању продора Албанаца. Након неуспелог пробоја у Северну Митровицу група од око 200 већином млађих Албанаца (међу којима је примећено и неколико млађих људи са карактеристичним вахаби брадама) кренула је на цркву св. Саве у јужном делу Митровице, коју су обезбеђивали припадници мароканске јединице КФОР-а. Без икакног отпора војника КФОР-а нападачи су, уништавајући све пред собом, провалили у порту храма и у саму цркву и подметнули пожар који је демолирао читаву унутрашњост ове цркве. У међувремену, припадници КФОР-а су евакуисали свештеника и његову породицу па су нападачи, опет без икаквог отпора КФОР-а, запалили парохијски дом. Марокански војници су, према постојећим снимцима и фотографијама, мирно посматрали дивљање косовских Албанаца не показујући никакве знаке спремности да их зауставе у њиховом рушилачком походу. Сукоби на простору Митровице су настављени у току дана и ноћи новим покушајима Албанаца да се пробију у северни део града.

Албанци су у нападима користили снајпере и ватрено оружје. У овим нередима је према подацима УНМИК-а, убијено четворо Срба, а 50 повређено. Повређено је и 35 припадника полиције и око 160 Албанаца. Уништено је десетак возила УНМИК-а. Између Митровице и Вучитрна нападнуто је српско село Свињаре, из кога је евакуисано целокупно српско становништво.

Већ од поднева насиље се проширило на подручје Приштине. Неколико хиљада косовских Албанаца кренуло је из правца Приштине преко Ветерника према Чаглавици, где су Срби блокирали пут још од 15. марта, када је

српски младић рањен од стране непознатих лица из једног албанског возила које је побегло са лица места. У

међувремену су студенти Приштинског универзитета из руралних и пасивних делова Косова, који су познати по својим радикалним ставовима и понашању, започели дивљање у самом граду Приштини. Студенти су на напад позвани дељењем већ унапред припремљених летака у којима је био позив на демонстрације. Независна унија студената, која је организовала ову мобилизацију, играла је кључну улогу у нападима на српску имовину на ширем подручју Приштине у току 17. и 18. марта.

Сукоб надомак Чаглавице личио је на праву средњовековну битку, како је то описао један војник КФОР-а. Први налет Албанаца спречиле су јаке снаге полиције и шведског КФОР-а уз употребу водених топова, сузавца, шок-бомби, али и борбом прса у прса. Међународне снаге су блокирале пут у два кордона. Локални Срби су се такође организовали на отпор. Међутим, и поред доста јаких међународних снага, Албанци су успели да запале неколико српских кућа на ободу села. Иза 6 часова поподне око 5.000 студената пристигли су из Приштине заједно са осталом масом Албанаца потисли су међународне снаге у правцу Грачанице. Непосредан сукоб између више хиљада косовских Албанаца и Ср6а који су били спремни да бране прилаз Грачаници био је неминован. Тек у вечерњим часовима ескалација насиља заустављена је доласком америчких маринаца, који су растерали албанску масу употребом сузавца који је бацан из хеликоптера. У међувремену неколико стотина Албанаца напало је зграду ЈУ програма у Приштини где је живело око двестотинак преосталих Срба са двадесеторо деце. Након каменовања зграде и бацања Молотовљевих коктела Албанци су и поред присутне косовске полиције провалили у зграду. Срби су у последњем тренутку евакуисани од стране ирског контигента, док су Албанци систематски опљачкали и уништили српске станове. Неколико Срба је било претучено. Албанци су чак бацали камење, Молотовљеве коктеле и пуцали из снајпера и на међународне полицајце који су покушавали да евакуишу Србе.

Ширењем насиља на подручју Митровице и Приштине нереди су се у току дана пренели на скоро све урбане центре Косова и Метохије. Већ у поподневним часовима велике групе Албанаца организовано су пристигле на подручје Косова Поља и започеле напад на српске куће и имовину. У нападима је запаљена српска болница у Бресју, школа „Св. Сава“, једина пошта у којој су Срби могли да примају пошту и на десетине српских кућа. Срби су буквално из пламена били евакуисани од стране међународних полицајаца, који нису могли да спрече уништавање њихових домова. Стиче се утисак да је циљ руље био да протера Србе, тако да су испред масе Албанаца, међу којима је било много лица наоружаних калашњиковима и гранатама, ишли припадници Косовске полиције и истеривали Србе из кућа. Слично је било и у Липљану, где је запаљено на десетине српских кућа. Само захваљујући КФОР-у у последњем тренутку је заустављено потпуно уништавање српске имовине у овом некад већински српском граду. Свештеник Ранђел Денић је био повређен од бомбе и чак ухапшен од стране албанских полицајаца као да је тобоже хтео да запали сопствену цркву. Више Срба је повређено, а стотине је евакуисано из својих запаљених кућа у Косову Пољу и Липљану.

У Урошевцу су демонстрације почеле већ у поподневним часовима. У почетку су биле мирне, да би маса убрзо гранатама и Молотовљевим коктелима напала грчке војнике који су чували цркву св. цара Уроша. Петнаестак грчких војника је повређено док су бранили цркву, која је, на сву срећу, претрпела само штету на фасади. У последњем тренутку су пристигли амерички војници, који су спречили масу да продре у цркву, евакуисали повређене Грке и десетак Срба под кишом камења и Молотовљевих коктела. Насиље се наставило и у Гњилану, Витини и Каменици. У Гњилану су запаљене скоро све српске куће, а црква у последњем тренутку заштићена. У Витини и Каменици цркве су биле нападнуте али нису претрпеле оштећења. Сви Срби из Гњилана су евакуисани ван града, а у Витини су се задржали само у околини цркве, која је стављена под америчку заштиту. У Каменици је оштећено више српских кућа и неколико људи претучено.

Највећа разарања српске имовине и светиња догодила су се у Призрену, који је до тада важио као једно од најмирнијих урбаних центара на подручју Покрајине. У Призрену су организатори нереда већ око 3 сата поподне наредили затварање свих продавница. У међувремену, скупила се огромна маса Албанаца, од којих је добар део пристигао организовано аутобусима из приградских насеља и околних села. Након напада на зграду УНМИК-а и неуспелог покушаја аргентинских полицајаца да зауставе масу, руља је кренула у систематско уништавање српских православних светиња и кућа на подручју Поткаљаје. Најпре је запаљена зграда Богословије Св. Кирила и Методија у којој је изгорео Драган Недељковић, Србин избеглица. Потом је руља насрнула каменицама и Молотовљевим коктелима на владичански двор, одакле су немачки војници евакуисали оца Мирона Косаћа. Након што је запалила двор, руља је провалила и у саборни храм св. Ђорђа и Малу цркву св. Ђорђа (Руњевчева црква) у порти главног храма и запалила и њих. Друге групе су подметнуле пожар у црквама Богородице Љевишке и св. Спаса и цркви св. Недеље у Поткаљаји. Немачке снаге КФОР-а не само да нису реаговале него су се потпуно повукле са позиција у граду. Из главне базе КФОР-а нико није притекао у помоћ припадницима међународне полиције који су покушавали да зауставе масу. Око 21 час руља је већ дошла пред манастир св. Архангела, 5 километара јужно од Призрена, одакле су у последњем тренутку немачки војници евакуисали монахе. Потом су Албанци упали у порту манастира и запалили га до темеља, без обзира на присуство немачких војника, који су мирно посматрали дивљање.

Очигледно, циљ Албанаца није био да дођу у сукоб са КФОР-ом него само да протерају Србе и униште њихову имовину. У току ноћи и наредног дана Албанци су систематски пљачкали и палили српске куће у Поткаљаји, где су изгореле и црквице св. Врача и св. Пантелејмона. Читав стари српски део Призрена постао је згариште. Према сведочењу тридесетак Срба које су међународне снаге евакуисале пред побеснелом руљом у немачки војни логор, где се и данас налазе, испред руље су ишли припадници КПС (Косовске полиције), који су Србе силом изводили из кућа, не дозвољавајући им да понесу ни основне ствари. Неке од старијих Срба су припадници КПС брутално претукли, па им је указана хитна помоћ у призренској болници.

У Ђаковици је окупљање неколико стотина Албанаца почело још поподне. Око 5 сати поподне напали су припаднике УНМИК полиције палећи и уништавајући полицијска возила. Увече је маса насрнула на српску православну цркву Пресвете Богородице, где је у парохијском дому живело пет српских старица које су чували италијански војници. Војници су отворили ватру на нападаче и ранили девет Албанаца. Међутим, пошто појачање није стигло, војници су у последњем тренутку под кишом камења и Молотовљевих коктела евакуисали српске старице у оближњу италијанску војну базу, а потом у манастир Високи Дечани, где се оне и данас налазе. У порту цркве су по одласку војника и старица први ушли припадници КПС, који су отворили врата руљи да би у току ноћи црква и парохијски дом били не само запаљени него и потпуно, до темеља, порушени. У току вечери и наредног дана неколико хиљада Албанаца је систематски разносило камење ове цркве и цркве Св. Тројице, која је минирана 1999. године. У међувремену, албански екстремисти су минирали цркву св. кнеза Лазара у Пискотама надомак Ђаковице и цркву св. Илије на брду код села Бистражин. У Пискотама је, поред цркве од које није остало никаквог трага, уништено и православно гробље.

У Дечанима је 17. марта поподне почело окупљање масе Албанаца која је запалила неколико возила УНМИК-а. Око 10 сати у непосредну близину манастира Високи Дечани пало је 6 минобацачких граната. У оближњој Пећи, након дивљања руље пред зградом УНМИК-а, неколико хиљада Албанаца је насрнуло на повратничко српско село Бело Поље и запалило све српске куће. Двадесетак Срба је у последњем тренутку евакуисао италијански КФОР, који је пристигао исувише касно да би спречио уништење села. Неколико Срба је задобило повреде док су претрчавали из запаљеног парохијског дома до италијанских транспоретера. Црква је такође изнутра демолирана и запаљена, али је кровна конструкција остала нетакнута.

Другог дана, 18. марта, насиље се наставило нешто мањом жестином. Највише штете почињено је на подручју централног Косова. У Приштини је у вечерњим часовима нападнута црква св. Николе спаљена до темеља заједно са парохијским домом. Преосталих десетак Срба са свештеником Мирославом Попадићем је у последњем тренутку евакуисано из пламена запаљене свештеничке куће, док је руља ликовала над црквом која је горела. У Обилићу је већ у току дана почела организована кампања уништавања српских кућа и станова. Српске куће су палила већином деца, коју су организовано изводили из школа и „наоружавали“ Молотовљевим коктелима. До краја дана 90 српских кућа, 40 станова и тридесетак других објеката били су запаљени. У још незавршеној српској православној цркви у центру Обилића Албанци су подметнули пожар запаливши аутомобилске гуме.

Паљење српских кућа је настављено на простору Косова Поља, где је за два дана уништено преко 100 српских домова. Такође је било и нових напада у Липљану, али без трагичних последица. У Подујеву је маса од око 500 Албанаца у току поподнева напала српску цркву св. Андреја Првозваног, коју су чували чешки војници. Пошто су војници добили наређење да се повуку, руља је напала цркву, запалила је и експлозивом разнела олтарски простор. Потом је маса Албанаца започела сатанистичко оргијање на оближњем српском гробљу, где су, по сведочењу чешких војника, вадили ковчеге из гробница и разбацивали кости, ломећи притом крстове и надгробне споменике. Поред цркве у ваздух је дигнут и звоник, одакле је украдено звоно тешко 1200 килограма, које је својевремено краљ Александар Карађорђевић поклонио овој цркви. У наредним данима чешки војници су пронашли ово звоно у једној албанској кући и открили да су Албанци намеравали да звоно продају за 32.000 евра. Другог дана је систематски оскрнављено и уништено српско гробље у Урошевцу. Такође су уништене још три православне цркве на оном простору. На подручју Ораховца Албанци су запалили цркву св. Недеље у Брњачи код Беле Цркве. Том приликом је, како потврђује и извештај КФОР-а, запаљен и парохијски дом.

У Дечанима је у поподневним часовима група од неколико стотина Албанаца кренула у правцу манастира са намером да га нападне. Масу је у последњем тренутку зауставио председник општине Дечани заједно са припадницима међународне полиције и одвратио их од напада на манастир. У то време маса Албанаца је кренула и у правцу српског села Свињаре, које се налази између Митровице и Вучитрна, на 600 метара од француске војне базе. Иако су у почетку КФОР и међународна полиција покушали да спрече продор Албанаца у село, уследила је наредба да се евакуишу сви Срби из села. Албанска маса је сасвим несметано потом ушла у село, потпуно га опљачкала и запалила 150 српских кућа. У рушевинама запаљених кућа касније су пронађена тела двојице Срба. Албанци су у гневу убијали и домаће животиње, посебно свиње.

У самом граду Вучитрну албанска руља је напала цркву св. Илије и запалила цркву и парохијски дом, да би свој рушилачки поход завршила скрнављењем православног гробља. Црква није била уопште заштићена нити од припадника КФОР-а нити од стране полиције. Истовремено, друга група Албанаца је провалила у насеље Рома Ашкалија и почела да пали и уништава њихове куће. Више од 200 Ашкалија је евакуисано.

Предвече 18. марта више хиљада Албанаца је кренуло у правцу манастира Девич код Србице с намером да га уништи. Француски војници су у паници наредили сестрама да се евакуишу и заједно са њима побегли хеликоптерима у правцу Митровице. Манастир, као и француска опрема КФОР-а који је пет година обезбеђивао ову светињу, остали су без икакве заштите. Албанци су најпре темељито опљачкали манастир, а потом га запалили. Нападачи су пијуцима разбили мермерни покривач кивота св. Јоаникија Девичког и раскопали његов гроб у коме су подметнули ватру. Девичка црква са целокупним

инвентаром је потпуно уништена у пожару, док је Часна трпеза разбијена у два комада. На зидовима су остале пароле УЧК, КЗК, АНА и других албанских терористичких организација и група. Пљачкање манастира је нистављено и наредног дана одношењем свега онога што је преживело први напад. У међувремену Владика Артемије је у последњем тренутку интервенцијом код француског команданта КФОР-а успео да спречи међународне војнике да напусте манастир Соколицу, из које су сестре биле присилно евакуисане. Након што је КФОР обећао да ће штитити овај манастир, у њега су враћене сестре и смештене избегле монахиње из манастира Девич. Наредног дана, 19. марта, минирана је и српска црква у селу Живињане код Призрена.

Насиље које је извршено над српским становништвом, његовим светињама и домовима од 17. до 19. марта представља дакле организовани, унапред припремљени део опште стратегије потпуног етничког затирања Срба на Косову и Метохији. Албански терористи и њихови политички ментори показали су на делу да се иза идеје независног Косова крије монструозни план стварања етнички чисте територије на којој неће бити поштеђена ниједна православна светиња, ниједан траг вишевековне српске културе и духовности. КФОР и УНМИК, који већ пет година немо посматрају етничко чишћење и који су допустили уништење 112 православних цркава, доживели су у току ова два дана потпуни колапс. Сви закони, институције, војна и цивилна организација престали су да постоје. Косовом и Метохијом су владале наоружане банде, које су жариле и палиле нападајући незаштићено српско становништво. Међународна мисија нашла се у улози не само немог посматрача него и саучесника етничког чишћења, пошто је у више примера показала да њен циљ није заштита српског становништва, имовине и светиња.

Два месеца након мартовског погрома, на Косову и Метохији се мало шта променило на боље. Срби који су протерани још се нису вратили својим домовима нити је почела обнова њихових кућа. Цркве и манастири и даље леже у рушевинама, иако су се монаси из Светих Архангела и монахиње из Девича већ након месец дана од уништења својих светиња вратили на згаришта како би наставили живот у контејнерима и шаторима. Главни организатори и подстрекачи погрома нису пронађени и ухапшени. Полиција је до времена писања овог текста успела да приведе око 260 изгредника који су непосредно учествовали у вандалским нападима. Међутим, ниједан албански лидер, општински руководилац, министар или представник косовске владе није до сада поднео оставку. Нико није позван на одговорност, иако је добро познато да су лидери косовских Албанаца, водећи медији и већина председника општина својим ратнохушкачким и националистичким изјавама не само доприносили атмосфери општег линча него су у више случајева и директно учествовали у организовању напада.

Српска заједница је мартовским погромом доживела још један јак ударац од кога ће се тешко опоравити. У народу преовлађује потпуно неповерење у спремност КФОР-а и УНМИК-а да заштите преостале Србе. Многи Срби који су претрпели прогон директно су оптужили Косовску полицију за учешће у злочинима, али до данас ниједан званичник ове организације није позван на одговорност. Након 17. марта постепено исељавање Срба се наставило. Веома је тешко очекивати да се Срби врате у своје порушене домове у Обилићу, Призрену, Свињарима, Липљану уколико се не промени политика међународне заједнице. Имајући у виду да је до данас реакција међународне заједнице остала само на нивоу реторике и да број војника КФОР-а није повећан, постоји озбиљна сумња у искреност да се спречи даље етничко чишћење и уништавање српске културне баштине. Реакција српских власти углавном је остала на вербалном осуђивању и слању хуманитарне помоћи. Српска влада је коначно објавила и план о локалној српској аутономији на Косову и Метохији. Он представља значајан покушај да се унапреди положај и право српског становништва, али у постојећим безбедносним условима такав план се веома тешко може спровести с обзиром на то да КФОР не контролише ефективно целу територију Покрајине и да је албански тероризам толико снажно развијен да два месеца након мартовског погрома УНМИК практично не постоји. У међувремену се настављају напади на српску имовину, запаљено је још неколико кућа у Липљану, а крађа српске стоке и имовине уопште уобичајена је и стална појава.

Општа оцена јесте да је нова ескалација насиља против Срба не само могућа него и извесна и да ће без корените промене политике међународне заједнице према Косову и Метохији опстанак Срба на овим просторима бити доведен у питање. Било би сасвим апсурдно да територија у коју је међународна заједница уложила огромне суме новца и на којој су распоређене јаке НАТО снаге у циљу заштите мултиетничности и демократије постане етнички најчистији и најбезаконији део европског континента. Политика попуштања албанском екстремизму и тероризму напослетку ће се вратити као бумеранг самој међународној заједници, а посебно европским државама, јер је погрешном политиком створена основа за изградњу једне терористичке државе, која ће постати база за дестабилизацију целог Балкана и Европе.

СПИСАК СРБА УБИЈЕНИХ ЗА ВРЕМЕ МАРТОВСКОГ ПОГРОМА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ:

Спасојевић Боривоје (1941) из Косовске Митровице, покошеп рафалом 17. марта код моста на Ибру у Северној Митровици.

Јана Таћев (1968) родом из Македоније, удата за Србина у Косовску Митровицу. Убијена из спајнера 17. марта на балкону вишеспратнице близу моста на Ибру у Северној Митровици.

Ненад Весић (1950) из Липљана, подлегао ранама задобијеним од бомбе коју су 17. марта албански терористи бацили на њега у Липљану.

Добривоје Столић (1954) из села Дрејковци код Штрпца, убијен 17. марта на кућном прагу око 22.40 часова. Албански терористи га најпре позвали да изађе из куће, а затим пуцали у њега.

Борко Столић (1982), од оца Добривоја. Када је чуо пуцњаву испред куће, изашао да види шта се збива, а албански терористи га тешко ранили. Од задобијених рана преминуо 18. марта.

Слободан Перић (1952), наставник физичке културе, убијен 17. марта око 20.50 часова у Улици краља Петра у Гњилану.

Златибор Трајковић (1951) из Косова Поља, изгорео пред руском болницом у Косову Пољу, када су Албанци напали Косово поље и запалили обе цркве, основну школу, болницу и десетак српских кућа.

Драган Недељковић (55 година) из Призрена, изгорео у згради Богословије у Призрену 17. марта, када су албански терористи запалили још и Владичански двор, Саборну цркву, цркву Богородице Љевишке, црква Христа Спаса и све преостале мање цркве по Призрену, као и манастир св. Арханђела изнад Призрена.

СПИСАК ЦРКАВА И МАНАСТИРА УНИШТЕНИХ ИЛИ ОШТЕЋЕНИХ У ПЕРИОДУ МАРТОВСКОГ ПОГРОМА

Призрен

(Све призренске цркве и објекти СПЦ су уништени 17. и 18. марта. Наредних дана је било додатних напада, пљачке и уништавања).

1. Храм Богородице Љевишке (14. век) запаљен изнутра, фреске из периода од 12. до 14. века тешко оштећене, олтарски простор оскрнављен, Часна трпеза поломљена.

2. Храм Христа Спаса (14. век) запаљен.

3. Саборни храм св. великомученика Георгија (1856) спаљен и миниран.

4. Црква св. Николаја (Тутићева црква, 14. век) запаљена изнутра.

5. Црква св. Георгија (Руновићева црква, 16. век) запаљена изнутра.

6. Црква св. Недеље (14. век, касније реконструисана) спаљена, Поткаљаја.

7. Црква св. Пантелејмона (14. век, касније реконструисана) спаљена, Поткаљаја,

8. Црква св. Козме и Дамјана (14. век, касније реконструисана) спаљена, Поткаљаја.

9. Црква св. Недеље, Живињане, код Призрена, минирана (Извештај КФОР/УНМИК-а: 19. март – Експлозија комплетно уништила православну цркву у селу Живињане).

10. Манастир светих Архангела (14. век), опљачкан и спаљен у присуству немачких војника који га нису штитили. Богословија св. Кирила и Методија (Извештај КФОР/УН-МИК-а 17. март – Православна Богословија у центру града и три православне цркве запаљене).

Владичански двор у Призрену (Извештај КФОР/УНМИК и 17. март: Владичански двор и манастир Свстих Архангела запаљени). Поред двора запаљена је још једна црквена зграда у којој је живео црквењак.

Ораховац

11. Црква свете Недеље, (1852), Брњача, Ораховац 1852. (Извештај КФОР/УНМИК-а: 18. март – Православна црква запаљена и уништена у селу Брњача). Према постојећим изве-штајима запаљен је и парохијски дом.

Ђаковица

12. Црква Успења Пресвете Богородице (16-19. век), запаљена са старим и новим парохијским домом 17. марта, наредних дана сравњена са земљом.

– Саборна црква Свете Тројице (два звоника која нису срушена приликом минирања цркве у лето 1999. године 17. марта су сравњена са земљом. Потом су наредних дана Албанци систематски разнели остатке цркве и направили парк. Извештај КФОР/УНМИК-а 18. март: Изгредници уклањају остатке уништене православне цркве камионима и тракторима, око 5.000 Албанаца учествује у томе).

13. Црква св. Лазара, Пискоте, код Ђаковице, оштећена 1999. и 2001. године, а сада потпуно уништена са околним гробљем. Такође је руиниран и парохијски дом.

14. Црква св. Илије код Бистражина, оштећена 1999. године и потпуно уништена 17. или 18. марта подметањем снажног експлозива.

Србица

15. Манастир Девич (15. век) спаљен до темеља, а гробница св. Јоаникија Девичког отворена и оскрнављена. Албанци су у гробници наложили ватру. (Извештај КФОР/УНМИК-а 18. март поподне: 2.000 демонстраната се скупља и креће на манастир Девич, пет монахиња је евакуисано, демонстранти пале манастир). У манастиру је уништено око 20 разних помоћних манастирских зграда (конаци, складишта, штале итд.).

Пећ

16. Црква св. Јована Претече (тзв. Митрополија. са парохијским домом и свештеничким становима), запаљена по изјави локалних међународних извора. Према расположивим најновијим фотографијама спољашња структура храма је читава иако је унутрашњост потпуно руинирана. Приметни су трагови пожара.

17. Црква Пресвете Богородице, Бело Поље код Пећи, запаљена у лето 1999. годиме. Крајем 2003. године обновљена заједно са двадесстак повратничких домова. Сада је поново оштећена подметањем пожара, али спољашња структура храма и кров нису додатно оштећени. Поред цркве запаљен је и парохијски дом.

Урошевац

18. Саборни храм цара Уроша, Урошевац, (Извештај КФОР/УНМИК-а: 17. март – три ручне гранате бачене на цркву, подметнут пожар први пут, најмање 19 војника КФОР-а и УНМИК полицајаца рањени у одбрани цркве, разорено градско гробље. (Извештај КФОР/УНМИК-а 18. март: 1.500 Албанаца уништава све око себе – пали православну цркву у граду и пет српских кућа. Запаљена црква у селу Талиновце у 17.49 часова, пет Албанаца ухапшено) Према најновијим информацијама структура храма је сачувана иако је унутрашњост великим делом оштећена од паљевине. Храм је тренутно затворен масивним металним вратима и под заштитом је КФОР-а.

19. Црква св. Илије, село Варош, црква уништена са локалним гробљем након што су је напустили војници КФОР-а (локални међународни извори).

20. Црква св. Петра и Павла у Талиновцима, запаљена и уништено православно гробље (види горњи извештај).

21. Црква Пресвете Богородице у селу Совговић, уништсна заједпо са православним гробљем (локални међународни извори).

(Атински медији од 20. марта иотврдили су да су три цркве поред Урошевца које су чували грчки војници остављене без заштите пред огромном масом наоружаних Албанаца и да има рањених грчких војника који су повређени у окршајима са наоружаним Албанцима).

Каменица

22. Црква у Доњој Шипашница, Косовска Каменица (локални извори из Каменице).

Православна црква у Каменици је каменована и поразбијана су стакла на прозорима. Неколико околних српских кућа је демолирано.

Штимље

23. Црква св. Архангела Михаила у Штимљу, саграђена 1920. (на брду изнад градића) запаљена (Извештај КФОР/УНМИК-а 18. март: Штимље – једна српска кућа и црква запаљени). Према најновијим информацијама структура цркве је остала сачувана иако је унутрашњост додатно оштећена и иконе поразбијане. Звоник је запаљен још у јануару 2004. године.

Приштина

24. Црква св. Николе (поч. 19. века), у Приштини (Извештај КФОР/УН-МИК-а: 18. март – нападачи насрнули па стару православну цркву у насељу Теслиџе – отварана ватра из аутоматског оружја, пет српских породица и свештеник евакуисани од стране КФОР-а из старе цркве, повређен међународни полицајац у покушају да спасе стару цркву. Црква запаљена, а поред ње и канцеларија Хабитата и три УНМИК возила). Црква је спаљена са парохијским домом и у њој је изгорео вредни дуборезни иконостас, десетине икона и целокупна црквена архива (потврдио протојереј приштински Мирослав Попадић).

Косово Поље

25. Црква св. Николе, Косово Поље, запаљена унутра и оскрнављена, црква потиче из 1940. Грађевина и даље стоји, по локалним српским изворима и сведочанствима унутрашњост храма је потпуно демолирана.

26. Црква св. Катарине у Бресју поред Косова Поља, проваљена, оскрнављена. Црква је недавно и опљачкана.

Вучитрн

27. Црква св. Илије, 19. век. Црква је опљачкана и делимично уништена изнутра у јуну 1999. године, сада је потпуно спаљена. (Извештај КФОР/УНМИК-а: Православна црква у граду Вучитрну запаљена) Такође је уништено и православно гробље поред цркве са парохијским домом и помоћним црквеним зградама.

Обилић

28. Црква св. Михаила у Обилићу, новосаграђени храм, Албанци наложили аутомобилске гуме у храму (Извештај КФОР/УНМИК-а: 18. март – Обилић, православна црква, бројне српске куће и станови запаљени). Спољашња структура цркве је остала сачувана, али је унутрашњост оштећена од ватре и високе температуре.

Косовска Митровица

29. Црква св. Саве у јужној Митровици, паљена два пута заредом (Извештај КФОР/УНМИК-а – 18. март: Молотовљев коктел бачен у двориште православне цркве у јужној Митровици коју је чувао КФОР. Неколико оближњих кућа запаљено. Ватрогасци гасе пожар у кућама, али не и цркву која је тешко оштећена ватром). Поред цркве нападачи су запалили и свештенички дом који је био у црквеној порти.

Подујево

30. Црква св. Андреја у Подујеву, саграђена 1929, уништена 18. марта. Чешки медији потврђују да су чешки војници морали да напусте храм, који је уништен заједно са гробљем. Један официр потврдио је, дубоко шокиран за „Прашке новости“, да су Албанци ископавали посмртне остатке Срба са гробља и разбацивали кости свуда унаоколо. (Извештај КФОР/УНМИК-а – 18. март – Православна црква запаљена у Подујеву). Према фотографијама, источни део храма св. Андреја је миниран, а звоник потпуно уништен експлозивним средствима, као и зид који је окруживао цркву.

————————

[*] С обзиром на то да реч „чишћење“ има у српском језику позитивно значење, залажемо се за то да се већ одомаћени израз „етничко чишћење“, као неприкладан, доследно замењује изразом „(етничко) затирање (Срба) – Редакција.