Борба против расизма белаца у САД се изродила у расизам против белих

У САД НИКОГА НИЈЕ БРИГА ДА ЈЕ ТЕРАЊЕ БЕЛАЦА ДА СЕ СТИДЕ СВОЈЕ РАСЕ – ЧИСТИ РАСИЗАМ…

* Најувредљивије за већину белаца је то  што ни они сами, а чак ни њихови преци, уопште нису учествовали у „историјском угњетавању“ црнаца. Јер, како се могу кривити за „вековно угњетавање“ црнаца потомци Пољака, Јевреја или Италијана?

* Компанија Coca-Cola подстиче своје запослене да буду „мање бели“ како би „победили расизам“. У ту сврху организује корпоративне тренинге на којима запослени могу да похађају онлајн курс „Борба против расизма“, током којег их уче да буду „мање бели“ и „да пркосе расизму“

* Нова политичка коректност на све могуће начине поздравља када белце у филмовима играју црнци. Међутим, замислите шта би се догодило кад Нелсона Манделу глумио Мел Гибсон? Или кад би Леонардо ДиКаприо наступао као Мартин Лутер Кинг и одржао његов говор „Имам сан“?

______________________________________________

Аутор: Павел ДАНИЛИН

БОРБА против белог расизма у Сједињеним Државама одавно се изродила у нечувени расизам чија су жртва – белци.

А најувредљивије за већину тих белаца је то  што ни они сами, па чак ни њихови преци, уопште нису учествовали у „историјском угњетавању“ црнаца. Јер, како се могу кривити за „вековно угњетавање“ црнаца потомци Пољака, Јевреја или Италијана?

Међутим, Американци чак и за само покретање тог питања могу бити оптужени за расизам!

У САД је неприхватљива и сумња да су белци криви за патње црнаца.

Није изненађујуће што компанија Coca-Cola подстиче своје запослене да буду „мање бели“ како би „победили расизам“. У ту сврху организује корпоративне треинге на којима запослени могу да похађају онлајн курс „Борба против расизма“, током којег их уче да буду „мање бели“ и „да пркосе расизму“.

Организаторима тренинга уопште не пада на памет да је сам идеја да се појединац стиди своје расе квинтесенција расизма.

Занимљиве ствари се догађају и у сфери америчке масовне културе.

Појавио се филм „Петар Пан и Алиса у земљи чуда“ у којем главне јунаке – Џејмса Метјуа Барија и Луиса Керола – играју преслатка црначка деца.

На први поглед: што да не? Само, у томе постоји и једно „али“.

Нова политичка коректност на све могуће начине поздравља када белце у филмовима играју црнци. Међутим, замислите шта би се догодило кад Нелсона Манделу глумио Мел Гибсон? Или кад би Леонардо ДиКаприо наступао као Мартин Лутер Кинг и одржао његов говор „Имам сан“?

Кад би изговорио: „Сањам да ће доћи дан када ће моје четворо деце живети у земљи у којој ће бити оцењивана не по боји коже, већ према својим особинама“.

Уследила би негодовања. Белци не могу имати једнака права са црнцима јер сносе историјску кривицу и одговорност за угњетавање!

Покушаји белаца да издејствују за себе једнака права – у САД не пролазе ни кроз каква врата, штавише – у супротности су са америчким законима.

Политика Affirmative action, која обезбеђује привилегије и преференцијална права представницима различитих полова, раса и сексуалних оријентација, а која је у фунцији „постизања једнакости“, на сцени је већ 60 година.

Први пут је та `позитивна дискриминација` била проглашена указом Џона Ф. Кенедија 6. марта 1961. године.

Током шест деценија, Американци су успели да створе систем у којем је бити бели цисгендер неисплативо, а понекад чак и опасно.

Шала да ће у САД, под једнаким условима, једнонога црна лезбејка имати предност при добијању посла – већ дуго није шала, већ стварност.

За свет који се бори против коронавируса скован је термин „нова нормалност“.

А Американци већ неколико деценија живе у „новој нормалности“…

Извор:
ФАКТИ