О побуни Албанаца или дан када је пре 40 година све почело

Пише: Александар Ђикић

Године 1981, 11. марта, одвијала се улична борба са нескривеним циљем, са заставама Албаније, и са покличима Kosova-Republik (Косово-Република) и „bashkim, bashkim” (уједињење, уједињење)

Ево јутрос се враћам 40 година уназад. Једанаести март 1981, у мом сећању врло карактеристичан дан, а значајан и за једну државу која се распала након пукотине која је у њој тог дана настала.

Био је то дан када је мој омиљени Партизан по први пут гостовао у Приштини, због чега сам добио три неоправдана часа, јер разредна није разумела колико је тај догађај за мене био важан па сам одлучио да дођем тек на четврти. Након школе, одлазим на чувени приштински корзо и дружим се са тадашњим фудбалским звездама: Варгом, Смајићем, Манцеом, Чавом, Живковићем… Читав први тим Партизана ми се потписао на плаву ђачку блузу, због чега сам био главни у школи до краја године.

Други догађај истог дана: са корзоа крећем кући и из студентског центра преко пута, чујем неуобичајену галаму. Вика, превртање контејнера, бацање саксија са прозора на улицу… А онда скандирање различито од онога са стадиона: „bashkim, bashkim” („уједињење, уједињење“). Прва бесана ноћ у дугачком вишедеценијском низу бесаних косовских ноћи, изазваних повременим јачим или слабијим тензијама, али увек у складу са клетвом: „Дабогда живео у историјским временима.“

Та ноћ је заиста била историјска. Након ње више ништа неће бити исто. То се осећало у ваздуху, а то се и обистинило. Пошто се о томе није смело причати, јавност широм Југославије (а Београда нарочито), шапатом је обавештена да се радило о побуни у студентској мензи због лоше хране. Нас, који смо од рођења живели у ритму косовских превирања, то није могло заварати. Ми смо знали да се не ради о незапрженом пасуљу, већ о нечему много крупнијем. А како смо могли знати?

Том догађају претходило је неколико догађаја о којима се у Југославији није смело говорити као се не би нарушавало братство-јединство.

Данас је лако причати да је Косово Уставом из 1974. године добило све одлике државности. Тада то није било лако. То су најбоље на кожи осетили српски интелектуалци (углавном из Метохије), који су у својој наивности желели да обавесте врх СКЈ и Броза о томе шта за државу значи Устав 1974. Сви су осуђени на драконске казне као учесници тзв. „Барског конгреса“.

А да су били у праву, није требало много чекати и уверити се. Косово наставља развој по свему као албанска држава, и то у знатно бољем окружењу него држава Албанија. На Косово се сливају огромне инвестиције, које контролише само косовска власт. Дакле, не онај ко даје паре, него онај ко их узима. Нагло се појачава притисак на Србе, било институционални, било физички, нарочито по руралним срединама. Појачава се егзодус Срба који спасавајући децу хрле ка Београду, Титограду и другим градовима ван Косова.

Након само четири године, 1978. године се у читавој СФРЈ обележавала стота годишњица Призренске лиге. Годину дана се пред нашим очима, од „Триглава до Ђевђелије“, отворено пропагирало албанско национално јединство, на грбачи српског опстанка. Целе године се по Косову и Метохији раде представе, приредбе, изложбе у част албанске националне идеје…

Ситуација толико измиче контроли да изазива чак и Јосипа Броза, иначе кума те косовске државности, да неколико месеци пред смрт у јесен 1979. у Приштини оспе жестоке критике, по систему „мало сте претерали“, на рачун другова Фадиља, Махмута, Џавида…

Броз убрзо умире, али главни вектор кретања на Косову наставља свој правац. Институционално, Косово више нема готово никакве везе са осталим деловима СФРЈ, осим што и даље прима невероватне своте новца као „помоћ братских република“, а посебно Србије од Рашке до Дорћола. Институционално да, јер ту је власт, ту је застава, ту су образовне институције интегрисане са онима у Албанији, али треба нешто урадити на терену, на улици, да се види.

И то се дешава неколико месеци након Броза. Наиме у октобру 1980. на утакмици Приштина-Тетекс, избија неред на стадиону. Судију Срећковића из Крагујевца вијају по свлачионицама са секирама у рукама, а у граду настају први нереди. Преврћу се аутобуси и аутомобили, настаје хаос. У медијима, широм СФРЈ мук. Нико не сме да напише шта се десило.

Године 1981, 11. марта, улична се борба само наставља, са нескривеним циљем, са заставама Републике Албаније, и са покличима Kosova-Republik (Косово-Република) и „bashkim, bashkim” (уједињење, уједињење). Исте 1981. се наставља побуном 26. марта, те 1. и 2. априла, када након енергичне интервенције ЈНА побуна престаје.

Побуна престаје али у ваздуху се осећа претећи електрицитет, уводи се по први пут „полицијски час“, неповерење и страх Срба јача. Та претећа тишина на Косову је увек била сигуран знак да ће нешто страшно и ружно да се догоди. И догодило се. Другог јуна 1982. убијен је у свом селу Самодрежи („Код бијеле Самодреже цркве“) 22-годишњи Данило Милинчић. Убијен на својој њиви док је чувао краве. Страх већ почиње да гуши. Па опет тишина, она претећа.

А онда као гром из ведра неба пуца вест око које већ почиње нескривено да се разликују ставови „једне непринципијелне коалиције“, са оним ставовима које је имао, како данас кажемо „српски свет“. Наиме 1. маја 1985. године у гњиланском крају долази до суровог рањавања Ђорђа Мартиновића, кога непознати починиоци набијају на колац на чијем је врху пивска боца. Случај преузима тадашњи шеф контраобавештајне службе СФРЈ, Стане Доланц. Да би се избегла евентуална побуна Срба, јер стање постаје неиздрживо, пласира се верзија да је несрећни Мартиновић сам себе повредио.

Медији из Загреба и Љубљане жестоко промовишу ову верзију, насупрот београдским, и од тог часа почиње жестоки рат у информативној сфери који кулминира током 90-их, а након појачања које Љубљана, Загреб и Приштина добијају од моћних медијских спонзора са запада, доводи и до пораза Београда у том рату.

Сви каснији догађаји су били само борба за почетне позиције: политичке, економске, медијске… пред велике обрачуне 90-их, за које се знало да ће уследити.

Није згорег поменути да је Слободан Милошевић у јеку политичких, економских и медијских трвења, успео да исправи уставно-правни нонсенс из 1974, али из много разлога, што његовим грешкама што притисцима са стране, није процес реинтеграције довео до краја. Ипак, и до дана данашњег Косово и Метохија остали су део уставно-правног поретка Републике Србије.

Такође, можда није згорег поменути да је Слободан Милошевић преминуо баш 11. марта (2006), након што је изручен Хагу 28. јуна 2001.

Извор:
СТАНДАРД