Јастребов коначно на српском

Након чекања дужег од једног века објављени „Обичаји и песме Срба у Турској” познатог руског дипломате. Студија даје увид у српску усмену традицију на КиМ и у Старој Србији

Имамо ли ми Срби, као народ, међу собом, толико и таквих пријатеља да бисмо руског конзула Јастребова смели тек тако да препустимо слепој равнодушности времена? Има ли фолклористичка наука, у нас, толико и таквих врсних прегалаца да бисмо мирне душе Јастребова могли да осудимо на мук заборава? Питања постављају универзитетски професори књижевности Валентина Питулић и Бошко Сувајџић који су приредили, и написали поговор, за књигу руског дипломате и етнографа Ивана Јастребова (1839‒1894). Реч је о збирци „Обичаји и песме Срба у Турској”, с поднасловом „у Призрену, Пећи, Морави и Дебру”, која се после више од једног века чекања, први пут појављује у преводу на српски језик. Превод је урадила Весна Смиљанић Рангелов, у издању „Службеног гласника”, Удружења фолклориста Србије и Матице српске. Студија је на руском објављена у Санкт Петербургу 1886. године.

Из књиге сазнајемо да је Јастребов радни век провео на Балкану као дипломатски представник Руске царевине и остао упамћен као велики пријатељ српског народа.

– Дужност руског конзула у европској Турској омогућила је Јастребову, пасионираном истраживачу, да пропутује и упозна Стару Србију, Македонију и Албанију. Био је конзул у Скадру, Призрену, Јањини и Солуну. Оставио је неизбрисив траг занимањем за усмено народно стваралаштво Срба на територији Косова и Метохије, али и западне Македоније, Дебра и Тетова. Неверовано звучи да његово дело, незаобилазно за проучавање народног стваралаштва, али и познавање живота и обичаја православних хришћана у Старој Србији у 19. веку, дуже од сто година није било преведено на српски језик ‒ наводе приређивачи.

Напомињу да је Јастребов драгоцен јер открива простор који Вук Караџић као сакупљач народног блага није успео да упише у мапу српског стваралаштва, познат под именом Стара Србија. Оставио је сведочанства и о животу и обичајима, језику и веровањима, насељима и становништву, али пре свега о усменој култури и поезији.

Јастребов је у Петербургу завршио студије источних језика при Министарству спољних послова. Специјализовао је турски и арапски. У руско посланство у Цариграду ушао је 1866, да би годину дана касније отишао у Скадар за секретара руског конзулата и преводиоца.

‒ У Скадру се први пут упознао са злехудом судбином православних хришћана, изложених сталним претњама и притисцима, систематској исламизацији и покатоличавању. Премештен је за вицеконзула у Призрен (1870‒1874), где је био конзул од 1879. до 1886. Познавалац је српског, албанског и турског. О његовим заслугама за отварање и очување Призренске богословије 1871. у условима страшних притисака османлијске власти и арнаутског становништва, често и голе борбе за опстанак исписано је много страна. Фасцинантна је његова упорност на културном препороду српског народа, легендарни су његови подвизи спасавања отетих српских девојака од стране Арнаута и на очувању добара и живота Срба и других хришћана на КиМ, наводе Валентина Питулић и Бошко Сувајџић

У Призрену је, додају, био задивљен материјалним остацима средњовековне културе и архитектуре, али још више колективним памћењем српског живља који је у свом усменом наслеђу чувао кодове богатог духовног наслеђа. Његова збирка представља сам врх фолклористичке науке у 21. веку, сматрају приређивачи. У првом издању објављене су 563 народне песме, друго је проширено са 58 песама, уз придодату руковет народних загонетки и изрека са КиМ. Преносимо неке загонетке: Пет брата у један сахат рођена, а нису једнаки – прсти. Живо роди мртво, а мртво роди живо – јаје. Криво седи, право суди – вага. Што цео свет изједе а никад се не наједе – воденица.

Песме су подељене на обредне и обичајне (213 сватовских песама), а затим по пригоди – слава, Видовдан, Божић… Јастребов је истицао да му се ниједан обичај није толико допао као слава. На славама Срба на КиМ поред здравица певане су епске народне песме. Бележи и то да су младе жене које су се удале те године, са свекрвом за Васкрс улазиле у цркву, и то је представљало неку врсту иницијације.

Јастребов је преминуо у Солуну 1894. Његова збирка упознала је европску јавност о уметничком народном благу Срба у Старој Србији пружајући примере песама с овог терена. Приређивачи сматрају да без ове студије, засноване на темељном увиду у српску усмену традицију на КиМ и у Старој Србији, не може да се интегрално представи меритум српске усмене културе, преглед варијаната, опис обичаја и обреда, и уобличи слика прохујале и заборављене прошлости.

Извор:
ПОЛИТИКА