Педерастија и истинске европске саблазни

Пун ми је куфер Блица, у ком најдаровитија и најобразованија српска омладина робовски шегртује за 45 до 70 евра месечног хонорара, а уредници цркви држе моралне лекције о позајмицама из касе узајамне помоћи

Прва хомосексуална афера за коју знам у Београду, била је кампања против Пере Тодоровића. Судећи према његовом дневнику, момка који га је послуживао неко је добро намагарчио да Тодоровића јавно оптужи за педерастију и јавне саблазни, како се у тадашњем Београду та ствар називала.

Данас у новинама, као што је Блиц, читамо о тој појави и финансијским злоупотребама међу политички прецизно одабраним владикама Српске православне цркве. Испада да педерастија, блуд и сваки неморал походе само једну политичку страну јерархије. Дотле ова друга, екуменистички и демократски све смернија, брине о стаду на европском, уместо на духовном пашњаку.

Читали смо у Блицу ко је вођа хомосексуалног лобија у цркви, ко прекомерно зида, ко блудничи, ко одобрава позајмице, а ко поседује мали Лувр. Откуд педерастија као политички маљ у рукама европске пропаганде? То је питање принципа, а не одбране. Нарочито не одбране владике Пахомија, за ког би свакако било боље да је истина о оптужбама којима га терете била документована и разјашњена.

Када смо већ код њега, не могу а да не питам зашто Блиц, професионалног поштења ради, није 2011. године писао о свештенику Андрији Копиловићу? Суботички бискуп га је пензионисао, након што се утврдило да је учествовао у финансијским малверзацијама државним новцем, у вези финансирања једне светковине.

Пре тога, мајке младића, које је заводио, годинама су протестовале испред храмова Римокатоличке цркве у Суботици. Њихов вапај, потиснут вишим политичким интересом, никада није дошао до београдске штампе. Напросто, није био тренутак.

Писма тих мученица и згрожених римокатоличких свештеника објавио сам у Суботичким новинама, које сам уређивао у време када је велечасни олакшао јавну касу, уз све остале информације. Али, свештеник Копиловић уживао је подршку тада владајуће странке, па су ме њени представници стално позивали, уз захтеве да писање о њему, који је ето мало крив, ипак обуставим.

Иако повезан са хрватском политичком емиграцијом, Копиловић је био важна карика у екуменистичком дијалогу и снажно је утицао на прохрватско бирачко тело међу Буњевцима у Суботици. Можете његову слику да пронађете и на интернету. Видећете га, ако слика није склоњена, како у једном православном владичанском двору, на слави епархије, окреће славски колач.

Али, ни њега ни његовог православног домаћина и сабрата због тога нико неће нападати ни прозивати, јер је монсињор, грубо речено, крао и блудничио у ширем, европском интересу. Интересу итекако вредном немоћних мајчинских суза, згражавању поштених колега и ћутању у политичком интересу.

Стога ми је пун куфер Блица, у ком најдаровитија и најобразованија српска омладина робовски шегртује за 45 до 70 евра месечног хонорара, а уредници цркви држе селективне моралне лекције о позајмицама из касе узајамне помоћи и хомосексуализму.

Ма какве владике са оптуженичке клупе биле, њихови владичански дворови и новац из касе узајамне помоћи остају Српској православној цркви. Уредници Блица, који не живе баш испоснички, на новинарском хлебу од девет кора и води, као што би човек помислио читајући нападе на владике, остаће историји етике и српског новинарства.

У тој историји, Пера Тодоровић је већ заузео достојно место, а од оних који су проносили гласине о њему нема ни трага ни гласа. Појео их је заборав, иако им се у време док су блатили Тодоровића чинило да су важни, јаки, успешни, лукави и непобедиви.

Бранко Жујовић / Глас Русије