Свет не сме да заборави Јасеновац

Пише: Мајкл Фројнд

Несхватљиво је да су Јасеновац, „балкански Аушвиц” и зло које је хрватски фашистички усташки режим током Другог светског рата тамо починио над Јеврејима, Србима и другима, углавном игнорисани ван балканског региона. Али то је прича која мора бити испричана

Колико се заиста сећамо Другог светског рата? Да ли га се сећамо само када се појаве контроверзе, на пример када се појаве протести против изложбе „Јасеновац” одржане у Уједињеним нацијама 2018. године? Или када настане полемика о првом филму о зверствима почињеним у Јасеновцу?

Узмимо, на пример, конкуренцију за овогодишњу доделу награде „Оскар” америчке Академија филмских уметности и наука, која је изгледа врло жестока у категорији за најбољи филм на страном језику.

Била су два претендента са Балкана, и то „Кво вадис, Аида” о Сребреници и „Дара из Јасеновца”. Само један од њих ушао је у ужи избор за евентуалну номинацију за „Оскар”, који је објављен ове недеље, а то није била „Дара из Јасеновца”. Могло би се помислити да би филм о суровом логору за истребљење из Другог светског рата, за који је мало људи на Западу икада чуло, заслужује прижељкивану номинацију.

Али нажалост то се није догодило. А то је велика штета, макар и само зато што је пропуштена прилика да људи у остатку Европе и Северне Америке коначно сазнају истину о суровом геноциду који је злочиначки усташки режим починио над Јеврејима и Србима. Заиста, мало је оних који знају да, за разлику од немачких логора за истребљење, Јасеновац није имао инфраструктуру за масовна убиства, попут гасних комора.

Уместо тога, логораши су насмрт бодени ножевима, пребијани маљевима, масакрирани секирама или једноставно стрељани, што је убиства чинило далеко личнијим.

Дозволите ми да с вама поделим сведочење покојног Јаше Алмулија, који је био председник београдске јеврејске општине, у којем је Јасеновац описао као „варварски”, рекавши да су „убиства углавном извршавана ручно”.

„Врло ретко су користили метке”, рекао је, „јер су веровали да жртве то нису заслужиле”. Алмули је описао неке усташке методе које су укључивале вађење очију жртава и клање, бацање живих затвореника у пећи од цигала и тровање деце.

Већина нас углавном је упозната са логорима попут Аушвица, Собибора, Дахауа, Треблинке и Берген-Белзена, где су Немци и њихови сарадници систематски убијали милионе невиних људи.

И сви смо чули за имена чудовишта попут Адолфа Хитлера, Хајнриха Химлера, Адолфа Ајхмана и Хермана Геринга, звери који су починиле најтежи геноцид у читавој историји човечанства.

Али постоје многи аспекти Холокауста који се често превиђају, укључујући и незамисливе страхоте које су се дешавале у разним земљама на периферији континента. Време је да се ово промени.

На крају крајева, да бисмо испунили своју обавезу да се сећамо и одајемо почаст жртвама, морамо осигурати да ниједан нацистички злочин никада не буде умањен, поједностављен или заборављен.

Такав је и случај Јасеновца, „балканског Аушвица” у Хрватској. Несхватљиво је да су Јасеновац и зло које је хрватски фашистички усташки режим током Другог светског рата тамо починио над Јеврејима, Србима и другима углавном игнорисани ван балканског региона. Али то је прича која мора бити испричана.

Пре осамдесет година, 10. априла 1941. године, након што су Немци и Силе осовине напале тадашњу Краљевину Југославију, Хитлер је у Хрватској успоставио марионетску државу. Позната је као Независна Држава Хрватска, или под хрватским акронимом НДХ, а на њеном челу се налазио демонски Поглавник Анте Павелић, вођа пронацистичког усташког покрета, који је обећао да ће земљу ослободити Срба, Јевреја и других мањина.

Павелић је био острашћени и жестоки антисемитски идеолог. Он је 1936. написао трактат „Хрватско питање”, у којем је оптужио Јевреје да контролишу гласила, као и комплетне хрватске финансије и трговину. Павелић је инсистирао на тврдњи да они намерно пустоше Хрватску, „јер у националном хаосу лежи моћ Јевреја”.

Дошавши на власт, Павелић је брзо почео да копира свог покровитеља у Берлину, доносећи дискриминаторне расне законе против Јевреја, ограничавајући им слободу кретања и забрањујући им рад у разним занимањима. Успоставио је систем логора смрти широм Хрватске, од којих је највећи био Јасеновац, отворен у августу 1941. године.

Услови у Јасеновцу, према интернет страници америчког Меморијалног музеја Холокауста, били су стравични. Логораши су добијали минималну количину хране. Објекти за смештај и санитарни чворови били су потпуно неодговарајући. Да ствар буде још гора, стражари су самовољно окрутно мучили, терорисали и убијали логораше.

Јевреји из Хрватске и Босне клани су у Јасеновцу, у којем су особље, чуварску службу и управу у потпуности и искључиво чиниле хрватске усташе.

Хрвати су такође депортовали хиљаде Јевреја из Јасеновца у Аушвиц и били су толико жељни да их се отарасе да су чак пристали да Немачкој плате 30 марака по Јеврејину како би покрили трошкове њиховог транспорта.

Све у свему, преко 75 посто хрватских Јевреја страдало је у Холокаусту. Али Јевреји нису били једини који су клани у Јасеновцу. Поред њихове мржње према Јеврејима, Павелић и његови усташки послушници презирали су Србе и кренули у етничко чишћење хрватске земље од два милиона Срба који су тамо живели.

Усташе су убиле на стотине хиљада Срба током периода њихове власти, од којих су многи били поклани у Јасеновцу. Хиљаде других насилно је покатоличено.

Усташе су користиле посебан нож који су називали „србосјек”, како би ликвидирали што већи број Срба, а своје жртве су подвргавали нељудским поступцима. Огромна већина интернираних и убијених у Јасеновцу у ствари су били Срби, који су умрли раме уз раме са Јеврејима.

Логори за истребљење које су водиле усташе били су толико шокантни да су Хитлеровог представника у Хрватској нагнале да га опише као „оличење ужаса”.

Након пораза Немачке и завршетка Другог светског рата, нова комунистичка влада Југославије сравнила је Јасеновац са земљом, и до данас многи се Хрвати нису помирили са поступцима своје нације, чак ни након распада Југославије и хрватске независности.

Иако су неки хрватски лидери изговарали речи извињења, у великој мери нису предузели активне кораке да обуздају знакове све веће подршке и дивљења усташама. Пронацистичке пароле постају све популарније, па су чак и скандиране током фудбалске утакмице између Израела и Хрватске, којој је присуствовао хрватски премијер.

Заправо, ситуација је постала толико лоша да је јеврејске и српске групе подстакла да бојкотују комеморацију коју је 2016. године у Јасеновцу организовала хрватска влада.

И управо је због тога толико важно одржавати живо сећање на места као што је Јасеновац, да не би полако одлазила у историјски заборав, односећи са собом лекције које би из њих требало да научимо и ми и будуће генерације.

Можда је сасвим природно да главни центри за убијање попут Аушвица привуку нашу највећу пажњу. Али то нас не ослобађа одговорности да се сетимо оних које су Немци и њихови саучесници убијали негде другде, на местима попут Јасеновца.

Извор:
ПОЛИТИКА