Отворено писмо члановима руководства САНУ – Хлеб издаје се лако куса, али тешко гута

Средином јануара 2021. упутили смо члановима Одељења друштвених наука (ОДН) САНУ следећи допис:

„Изјава председника Српске академије наука и уметности, академика Владимира С. Костића, о Косову и Метохији из 2015. године, актуелизована на Божић 2021. године, узнемирила је јавност до крајњих граница, изазвала велики број негативних, често и поражавајућих коментара, довела чак до протестног скупа испред зграде Академије, намеће неодложну потребу да се о њој и њеним последицама заузме јасан став и у Одељењу друштвених наука. Стога предлажемо да Одељење закључи:

1. Изјава председника Костића непосредно је супротна Уставу Републике Србије, по којем је Косово и Метохија неотуђив саставни део Србије. Она отворено доводи у питање територијални интегритет наше отаџбине, она је насртај на историјско биће и идентитет српског народа. Она свесно противречи међународном праву, пре свега Резолуцији 1244. Уједињених нација. Она се коси с највишим интересима државе Србије. Зато је опасна и неодговорна, непромишљена и произвољна, у сваком погледу неприлична за челну личност Српске академије наука и уметности. Она потире и обесмишљава све резултате до којих се под кровом Академије, на основу научне методологије, дошло у бројним истраживањима објављеним у књигама и зборницима трајне вредности.

2. Таквом изјавом, датом с врховног положаја Српске академије наука и уметности, академик Владимир С. Костић је самог себе дисквалификовао и показао се недостојним функције председника наше највише научне и уметничке установе. Због тога не може и не сме остати на месту Председника. Пошто његова изјава баца тешку сенку на Академију, огрешујући се о њену традицију, будући да она представља оптерећење за Академију и њену делатност, повлачење академика Костића с положаја Председника увелико би допринело васпостављању ауторитета, учвршћењу моралног темеља и оснаживању достојанства Српске академије наука и уметности.

Одељење друштвених наука упућује свој став Председништву Академије, с молбом и очекивањем да оно претресе новонасталу ситуацију и формулише своје гледиште о изјави коју је Председник дао о Косову и Метохији и да о томе упозна нашу јавност.“

После извесног отезања и неозбиљног покушаја уцењивања („заказаћу ванредни скуп ако обећате да ћете на тај скуп доћи“ /?!/), академик Чавошки је ванредни скуп с једном једином тачком (Божићна изјава председника Костића о /напуштању/ КИМ) заказао за 19. јануар 2021. Тај су скуп бојкотовали – у ствари рад Академије, а не наш захтев – четворица чланова ОДН (Тибор Варади, Алпар Лошонц, Павле Д. Петровић и Александар Ђ. Костић). Академик Чавошки је уз потпис примио горе поменути наш предлог, уз молбу предлагача да га упути Председништву САНУ. Остали смо у нади да на тој инстанци неће бити бојкотован, односно само „примљен к знању“. Или, не дај Боже, проглашен „говором мржње“, како су (једногласно, то се подразумева) квалификовани сви наши дописи Председништву (и Извршном одбору Председништва САНУ) у последње четири године. Да напоменемо, од 22. јуна 2017. (а када је реч о ИОП од 2015. године све одлуке су доношене једногласно. По максимално „демократском“ принципу: „Један за све – сви за једног“! Или по принципима „демократског централизма“ који владају у једнопартијским, тоталитарним, системима. Дирљиво сагласје по духовној сродности или дубоко укорењен интересни консенсус или једноумље или … ?!

Коста Чавошки тај наш предлог није проследио Председништву САНУ. Захтевали смо од њега 27. јануара да се тај предлог размотри на наредној редовној седници ОДН 1. фебруара, али он је одбио да га стави на дневни ред, као што је осионо одбио да прихвати наш предлог других допуна дневног реда. Врхунац његовог дискриминаторског понашања јесте одбијање (по други пут) да се разматра богато документован и темељно образложен писани захтев за његову оставку.

У међувремену је део чланства, забринут за судбину Академије (академици Предраг Пипер, Милосав Тешић, Милован Данојлић, Матија Бећковић, Светислав Божић, Светомир Арсић Басара), покренуо иницијативу да Председник САНУ поднесе оставку. Не да буде смењен, него да тренутно поднесе неопозиву оставку! Ти чланови САНУ виде у оставци Председника излаз из дубоке кризе Академије за коју су најодговорнији њени челници.

Подржавамо ту иницијативу. Сматрамо, уз то, да би оставка Председника била само потребан први важан корак ка превазилажењу кризе, ако Академија жели да опстане. А може да опстане само реформисана, потпуно ресетована. Стога би други, важнији, корак у правцу покретања процеса ревитализације САНУ био онај који би дао одговор саображен историјском тренутку (глобалним изазовима 21. века), као и завештању мудрих и часних оснивача (Димитрија Исаиловића, Јована Стерије Поповића и Атанасија Николића). То би био и одговор на питање: Куда (да) иде Академија (у овом веку), а што би могао да буде и ваљан путоказ – куда (треба да) иде отаџбина Србија.

Стога је важно појединачно изјашњавање свих чланова САНУ, првенствено њених челника, о изјавама председника Костића о напуштању Косова и Метохије. То изјашњавање (за или против) мора бити недвосмислено. Не могу се више чланови Председништва и Извршног одбора заклањати иза ауторитета Председника, а ни Председник иза ауторитета „управних“ колективних органa, да би се, на крају, одговорност могла (на годишњој скупштини) пребацити на читаво чланство САНУ. Лично изјашњавање онемогућило би и сваке (па и будуће) манипулације, као што је била она из 2019. године: ко је гласао за његов други мандат, тај је аутоматски гласао и за његов став о Косову и Метохији Бар је Председник то тако тумачио.

Нису безразложна питања:

1. да ли у Председништву САНУ и његовом Извршном одбору има чланова историјски самосвесних и одговорних, спремних на храбар искорак из садашње дубоке кризе која угрожава сâм опстанак Академије;

2. да ли они, при томе, имају и јасну визију повратка САНУ идентитетским коренима и истовремено њеног оспособљавања да прати развој савремене светске науке (ако не и да предњаче, као што су то некад чинили корифеји попут Тесле, Пупина и Миланковића)?

Другим речима, да усавршавају нова, космополитска знања (и вештине), не одступајући од традиционалних врлина.

Или ће се по инерцији наставити да понашају опортунистички, неки — парадоксално — чак као приврженици култа личности Председника. Када он каже: „Ја сам то рекао и то је истина, ако треба то ће потврдити и неко колективно Тело“ (или Орган), ту су „евет ефендије“ да ауторитетом тог тела обезбеде опште сагласје (и нови „квалитет“ „демократске већине“, не хајући што се то тело од академијског sui generis органа тиме претвара, истовремено, уприватно и политичко, односно политикантско тело). Тако се Одговорност с индивидуалног нивоа Председника преноси на Орган, где чланови тог тела, када се накнадно постави питање одговорности (а питање одговорности, односно полагање рачуна — однос према истини и новцу — у овом одсудном тренутку дошло је на дневни ред), своде најчешће на банална „објашњења“ (оправдања): „Па и сви други су за то гласали“ или „Нисмо били довољно обавештени“ или „Забога, зар да не верујемо нашем Председнику који нам је тако лепо објаснио зле намере (мотиве) гнусног тандема Оцић-Баста и њихових спонзора“…

Тиме се мисли да се лична одговорност „скинула“ с Најодговорнијег и да се утопила у маси колективне (не)одговорности. Није. И да нико у тој маси неће никад сносити никакву личну одговорност за (добре и лоше) одлуке које је доносио као члан колективног Тела. Хоће!

Наступио је тренутак истине!

Подразумева се да академици треба да раде оно за шта су позвани и што је дефинисано циљевима и задацима Академије у Закону о САНУ, односно њеном Статуту. А по нашеммишљењу, ако су добри научници и уметници, онда су и добри патриоти и грађани Србије. Као грађани, они имају право да (мање или више острашћено) партиципирају у дневнополитичким свађама (у борби за власт), али нема нико право (зарад личних амбиција или нечијих интереса) да у то увлачи Академију.

Академија није ни парламент ни партија ни политички покрет. Ако се то деси, онда, по правилу, академици испадају и лоши научници (јер немају времена за озбиљан истраживачки рад) и неуспели политичари (јер професионални политичари имају више искуства и мање скрупула), а све на радост наших непријатеља, а на жалост и срамоту народа и државе. И истине и правде.

У томе видимо смисао (и мотив) нашег „критичког“ ангажмана у покушају деполитизације (или бар смањења негативне политизације) САНУ — како она не би постала главни апологет и бранилац оправданости НАТО агресије на Србију, отимања Косова и Метохије, пљачкашке приватизације српске привреде, Србије као великог паркинга за масу азиланата из Азије и Африке, употребе њених грађана као заморчића у разним пандемијама и вакцинацијама и ГМО експериментима…

Јер: политичари долазе и одлазе, режими долазе и одлазе. А Академија остаје. Под условом да су јој академици, пре свега њени челници, привржени.

Коме је привржен Челник Академије који изјављује:

„… у овом тренутку једина [је] политичка мудрост на који начин са неким елементима достојанства напустити Косово, које de facto и de jure више није у нашим рукама“?

Дана 1. јула 2020. године члан Академијског одбора за српско питање (АОСП) Часлав Оцић послао је отворено писмо Владимиру С. Костићу с молбом да искористи одржавање научног скупа о сецесији (3. јула т. г.) као погодну прилику да повуче изјаву коју је у својству председника САНУ 18. октобра 2015. године дао Радио Београду и да тиме искаже искрено покајање за јединствен грех какав досад није починио ниједан председник неке од националних, европских и светских академија наука и уметности. Историја академија наука није досад забележила такав противправни, противуставни и пост-истински чин.

Повлачењем своје изјаве опрао би љагу са свога образа и с образа већине чланова САНУ (искључујући аутошовинисте који су у САНУ безначајна, али врло чврсто интересно умрежена, агресивна мањина) и скинуо проклетство с ове највише наше научне и уметничке установе, пре свега, њених друштвенохуманистичких и уметничких одељења. Другим речима, то би био повратак САНУ у правни поредак, оздрављење, нормализација живота и рада, што би обезбедило опстанак и даљи развој САНУ на изворним принципима њених часних и мудрих Оснивача.

Ако нема жеље ни воље да се одрекне подршке сецесионистима, односно ако му је идеја Велике Албаније толико прирасла срцу, онда би могао да смогне снаге („политичке мудрости“) да поднесете оставку на место председника САНУ.

Сви морамо знати да над нама лебди дух Лазареве косовске клетве и судносног питања „ко је вера а ко је невера“.

Не желимо да нагађамо како ће челници поступити. Шта год одлуче – избор је њихов! Ово је тренутак истине када свако, па и они који избегавају јасну реч, морају да покажу одважност на нивоу историјског императива. Јер: „Одважити се значи за тренутак изгубити тле под ногама, не одважити се значи изгубити сам живот“, написао је својевремено чувени дански мислилац Серен Кјеркегор.

При одлучивању челника САНУ могле би им од користи бити и мудре речи Беле Хамваша:

Одбациш ли чин (изјашњавања о изјави Председника о напуштању КИМ),

из њега ће изаћи став („ћутање је знак одобравања“).

Одбациш ли став, из њега ће израсти карактер.

Одбациш ли карактер, из њега ће израсти судбина.

Могу ли челници САНУ да побегну од судбине?

Данило Н. Баста и Часлав Оцић, ред. чланови САНУ

У Београду, 28. фебруар 2021.

Извор:
НСПМ