Задатак који се поново налази пред нама је – слобода и уједињење

Косово и Метохија: између бруталне реалности и нормативне светости

• У суочењу с проблемом Косова као народ и држава разапети смо између бруталне реалности (војно отимање Косова и Метохије од стране NATO као савезника побуњених Албанаца у овој српској покрајини) и нормативне светости (значај Косова у црквено-народном предању).
• На Косову и Метохији постоји изузетно значајно и отворено црквено питање, у смислу српске и свјетске културно-историјске баштине и у смислу имовине Српске православне цркве.
• Наиме, важан аспект је територијални интегритет и суверенитет државе Србије зајемчен Резолуцијом Уједињених нација 1244. Какво год да је тзв. „фактичко стање“ – ова правна чињеница је капитална и треба је на све начине активирати.
• Немогуће је заобићи бројна економска питања на Косову и Метохији: узурпирана имовина (приватна, црквена, државна), инвестиције и кредити на терет Србије, енергетика, природна богатства, ресурси, трговина, комуникације.
• Косово и Метохија је веома озбиљно и реално војно и безбједносно питање. У том смислу треба да сузбијамо свако настојање да се косметски Албанци војно ојачају и да од међународних институција тражимо гарантије у том смислу.
• Све што се догађа на Косову и Метохији догађа се у ванредним околностима стране окупације, а страна окупација се по дефиницији мора третирати као привременабез обзира на дужину трајања. Управо овакво стање ствари (присуство страних трупа које су окупирале територију Косова и Метохије) има за последицу немогућност да извршна власт Републике Србије спроводи устав и закон на тој територији.
• На Косову и Метохији треба да бранимо оно што је за нас свето и због тога има снагу да производи норму и смисао нашег историјског карактера

Пише: проф. др Богољуб Шијаковић,
Православни богословски факултет

За српски народ и за државу Србију статус Косова и Метохије је питање елементарног идентитета и интегритета: идентитета – у смислу да је српско саморазумијевање одређено нормативном сфером у коју свакако спадају косовски завјет и видовданска етика; интегритета – не само у смислу територијалног интегритета и суверенитета него и интегритета као способности самоодржања. Због тога је Косово витално питање српског државног и националног организма, или: органско питање српске државне и националне виталности. У суочењу с проблемом Косова као народ и држава разапети смо између бруталне реалности (војно отимање Косова и Метохије од стране NATO као савезника побуњених Албанаца у овој српској покрајини) и нормативне светости (значај Косова у црквено-народном предању). Ова комплексност мора да се узме у обзир да бисмо разумјели проблем и формулисали одговор, а не да бисмо под притиском реалности рјешавали косовски проблем „сад или никад“ (историјске појаве одликује дуго трајање!) нити да бисмо под притиском нормативности одиграли „све или ништа“ (коцкање са судбином није израз трезвености). Разборит одговор (а он не искључује ни „емоције“ јер и оне имају рационалан смисао) треба тражити у суочењу са свим структурним елементима овог компликованог проблема. Проблем се ни не рјешава неким „договором Срба и Албанаца“, јер тврђаву косметских Албанаца пројектују и утврђују Вашингтон, Лондон, Брисел. Одмах да признам, много је лакше дисквалификовати сваки предлог него рећи шта да се ради, и то просто због тога што многи елементи неопходни за одлучивање нису у нашој власти. Но када се не зна шта треба чинити веома је важно знати шта не треба чинити

Комплексна реалност

„О Косово, грдно судилиште.

Његош, Горски вијенац, 987.

Садашња комплексна  историјска реалност Косова и Метохије представља за српски народ и српску државу један јединствен и веома сложен проблем. Јединствен – значи да је за нас то уникатан и монолитан проблем, па нам због тога често изгледа нерјешив. Сложен – то значи да се састоји од великог броја важних посебних питања, од којих свако има мноштво специјалних момената. Онда да бисмо се позабавили тако сложеним проблемом треба га детаљно структурално разложити и потом рјешавати оно што је у датим околностима могуће. Структурални моменти косметског проблема треба да буду предмет не само политичке него и детаљне стручне анализе, да бисмо тако формулисали наше виђење тзв. „свеобухватне нормализације односа“ на коју нас сада принуђују.

Историјска, културна и вјерска самосвијест српског народа (српски идентитет) у значајној мјери оријентисана је око Косова (Карикатура: Горан Шћекић)

Наиме, важан аспект је територијални интегритет и суверенитет државе Србије зајемчен Резолуцијом Уједињених нација 1244. Какво год да је тзв. „фактичко стање“ – ова правна чињеница је капитална и треба је на све начине активирати. Сасвим је легитимно позвати се на чињеницу да је историјска, културна и вјерска самосвијест српског народа (српски идентитет) у значајној мјери оријентисана око Косова.

На Косову и Метохији постоји изузетно значајно и отворено црквено питање, у смислу српске и свјетске културно-историјске баштине и у смислу имовине Српске православне цркве. Притом, не треба неопрезно износити никакве моделе (па ни монашке заједнице Свете Горе), поготово то не треба да чини министар спољних послова, него треба трагати за јединственим рјешењем (наравно, под основном претпоставком потпуне безбједности).

Нема решења ако је право суспендовано и предност дата сили

Косово и Метохија је веома озбиљно и реално војно и безбједносно питање. У том смислу треба да сузбијамо свако настојање да се косметски Албанци војно ојачају и да од међународних институција тражимо гарантије у том смислу. Неразуман би био сваки поступак са српске стране који би јачао албански фактор у региону, јер се тај фактор према нама недвосмислено испољио као непријатељски.

Немогуће је заобићи бројна економска питања на Косову и Метохији: узурпирана имовина (приватна, црквена, државна), инвестиције и кредити на терет Србије, енергетика, природна богатства, ресурси, трговина, комуникације. „Косово“ као српски и међународни проблем је такође једно сложено правно питање, а на КосМету постоји безброј на шету Срба неријешених правних питања (узурпација од сваковрсне имовине до голог живота). Не само због тога што су етички аспекти права непорециви, него и предањски (традиционално) Срби доживљавају Косово и као морално питање.

Уосталом, ствар је елементарне цивилизованости да се не прихвати да насиље има предност над правом и правдом. Све то нас ставља пред питање трансгенерацијске одговорности – историјске одговорности пред прошлошћу и за будућност. Када се дакле тражи „свеобухватна нормализација односа“ онда треба свеобухватити и ова и многа друга питања, а о „нормализацији“ нема смисла говорити ако је право суспендовано и дата предност сили.

Срби на Косову и Метохији треба да изграде легитимну самоуправну форму (то би могла бити и „заједница српских општина“) и да легализују своје аутентичне интересе сличне онима албанских сепаратиста, који су своје интересе реализовали уз страну помоћ, па то треба у погодном тренутку да учинимо и ми. За то су потребне одлучност, спремност и упорност, управо оне особине које мора да има онај који брани живот свој и својих ближњих, слободу и достојанство, што су све идеали за чију реализацију није потребан додатни легитимитет. Тамо гдје људима предстоји борба за слободу (признање, и уједињење) није потребно посебно оправдање и образлагање.

„Нормализација“ као прихватање ненормалних околности

„ал’ тирјанству стати ногом за врат,

довести га к познанију права,

то је људска дужност најсветија!“ 

Његош, Горски вијенац, 618-620.

Референцијални оквир нашег разговора и промишљања на тему Косова и Метохије садржи као момент притиска становиште евро-атланских структура моћи да је чланство Србије у Европској унији (а то је званично спољнополитички приоритет Србије) условљено „правно обавезујућим документом“ између Србије и приштинске администрације албанских сепаратиста, документом који је резултат „процеса нормализације“ и који претпоставља „пуну нормализацију односа“ између Србије и албанског Косова. Притом се истиче да се од Србије не тражи да у правно обавезујућем споразуму изрази формално „признање независности“ албанског Косова.

Међутим, изрази „правно обавезујући документ“ и „пуна нормализација односа“ не само да значе управо „признање независности“ привремено окупиране територије (признање се од Србије и тражи јер је то њена окупирана територија), него ови изрази прикривају да је овдје у питању уцјена: уколико је за Србију из виталних разлога приоритет чланство у Европској унији, онда тај витални приоритет Србија неће моћи да реализује ако не призна независност окупираног дијела своје територије. Србија о томе треба да одлучи наводно слободно и самостално, а у питању је заправо уцјена (и то „кредибилна“, јер долази након насилне војне промјене правног поретка и фактичког стања).

Ову уцјену предузимају земље које су аутори Резолуције Савјета безбједности 1244 којом су потврђена начела суверенитета и територијалног интегритета СР Југославије тј. Републике Србије, и то након што је Србија војно онемогућена да као држава врши ефективну контролу над територијом и становништвом на привремено окупираном дијелу своје територије.

Гарант суверенитета и територијалног интегритета Србије на Косову и Метохији су Резолуцијом 1244 постале Уједињене нације, али су главни актери новог стања и аутори Резолуције ту гарантију обеснажили и изиграли. Дакле, ради се о насиљу као супротности праву, па се у том смислу не ради просто о поразу Србије него о поразу права. Онда је консеквентно да моћ која суспендује право наставља са уцјенама да би легализовала последице насиља.

Србија не сме да одобри окупацију Космета

Зато треба истаћи да све што се догађа на Косову и Метохији догађа се у ванредним околностима стране окупације, а страна окупација се по дефиницији мора третирати као привремена без обзира на дужину трајања. Управо овакво стање ствари (присуство страних трупа које су окупирале територију Косова и Метохије) има за последицу немогућност да извршна власт Републике Србије спроводи устав и закон на тој територији. Сада се од Србије тражи да сопствену штету као последицу „права јачег“ призна као свој интерес. Сви други који су признали „Косово“ признали су заправо своју политику и своје интересе, па дакле сами себе, те стога то и није право признање. То је заправо накнадно признање већ извршене намјере да се Србији отме дио територије.

Насилно успостављено стање није валидно све док онај над којим је почињено насиље не да свој пристанак. Управо због тога је у нормативном смислу најважније признање од стране Србије, а за Србију би то било признање сопственог пораза, чији би саучесник постала сама Србија. Тек тада би пораз права добио легитимацију на чијој полеђини би био пораз Србије. Кад људи не знају шта све треба да чине онда морају знати шта нипошто не треба да чине: нипошто и ни у којој форми не треба признати легализовање насилног отимања Косова и Метохије. Признањем у било којој форми одустали бисмо од права и дужности (само)одбране, што значи да бисмо сами угрозили сопствени интегритет и идентитет.

Нормативност

Поље као ниједно

Над њим небо

Под њим небо

Васко Попа, Косово Поље

Но уколико није реално да сада можемо изаћи на бојно поље, императивно је да никад и нипошто не треба да напуштамо нормативно поље – поље права и морала, идеала и вриједности слободних и одговорних људи. Поводом Косова и Метохије за нас се отварају многа нормативна питања која и као појединци и као заједница морамо узети у обзир. Та питања су правна, морална, традицијска, вриједносна, и сва су битна за идентитет српског народа, за његово саморазумијевање и самопотврђивање, и имају активну функцију у изградњи државе и друштва.

Свијест да припадамо конкретној историјској заједници и да је наша одговорност трансгенерацијска и свијест о моралном јединству историјског времена (ког се не можемо одрећи) утемељују нашу историјску одговорност (и такође једну етику историјске одговорности). Историјска одговорност налаже да се у конкретној ситуацији има своје становиште, сопствена перспектива као оријентација у простору и времену. Уопште узев, да би се оријентисао у простору и времену човјек себи гради менталну (когнитивну) мапу стварности; наше представе стварности су утолико функционалне, оне су сврховите. Овај перспективизам не значи остајање у својим провинцијалним ставовима (у затвореном и некомуникабилном идентитету), нити препуштање себе некој наводно угодној интегришућој општости о чијем контексту смисла уопште не одлучујемо (бити интегрисан у Европску унију предочава се као бити прикључен на инфузију у неком сигурном инкубатору). Перспективизам подразумијева вољу и способност да се сопствено становиште учини релевантним, да се своја перспектива универзализује, учини таквом да је и други „мора“ узети у обзир.

:::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::

Поводом иступања председника САНУ о Космету

1. “Право на лично мишљење”: Одговорност председника САНУ је ex officioслужбена дужност која је заправо јавна надлежност (а не приватна). Друкчије речено, што је већа одговорност (службена дужност, јавна надлежност), то је мања слобода у изношењу приватних ставова и уверења.

1. “Мишљење”: Од једног академика и научника се очекује да под “мишљењем” подразумева фактички и аргументативно засноване ставове (а не психолошки процес у мозгу, нити тренутне личне импресије). Такође се очекује да образована особа од интегритета није спремна да силу и окупацију (de facto) призна као правно легитимно стање (de jure).

:::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::

Историјска одговорност и интегритет историјског времена сугеришу да нас историјски догађаји обавезују. Храброст и одговорност историјског постојања обавезује нас на аксиоматску одлуку да су Косово и Јасеновац важан и непобитан дио нашег идентитета, који нам нико не може одузети, – уколико му га ми не дамо. Аксиоматски значај важних историјских догађаја састоји се у томе што нам они дају вриједносну оријентацију и тачке ослонца у којима видимо надисторијски смисао.

На темељу витешког и жртвеног косовског Видовдана изграђени су идеали видовданске етике, наиме правда и човјечност, самопожртвовање и страдање, покајање и праштање, трпељивост и великодушност, што је заправо етика хришћанске културе, па дакле етика Жртве. Видовданска жртва свједочи један тотални и радикални реализам, који нас суочава с бруталном конкретизацијом историје. Жртва је сублимација историје.

Срби су жртве, над Србима је вршено насиље

Историјска истина није логичка ни универзална, већ догађајна и уникатна. Догађај узвишеног жртвовања има значење присуства светог и даје смисао историјском времену, постаје истина историјског времена. Спремност на жртву наравно не значи величање жртвовања као вриједности по себи, јер је вриједност жртве у њеној чистоти и сврси. Смисао и сврха историје мора бити спасење и унапређење живота, иначе би нам остало обесмишљавајуће трајање у протоку физикалног времена. Косовски Видовдан и Јасеновац су јединствене жртвене парадигме које омогућавају да догађаје разумијевамо као нашу историју. Историја је за један народ и оно шта тај народ види у сопственој историји. Наш поглед на сопствену историју омогућава нам не само да бруталност историје поднесемо него и да историју разумијемо и прихватимо. За српски народ, који је мали по броју али хоће да буде велики по карактеру, историја је већ и због тога страдање. Жртва је најважнији спомен који обасјава оно што се догодило у историји. Жртва и страдање (наиме доживљај историјски проживљеног страдања, историјско искуство граничних ситуација, побједа и пораза, славе и унижења) имају епистемички смисао јер омогућавају разумијевање историје. Одатле происходи херменеутички значај страдалних народа за разумијевање историје, уколико смо у стању да историјске догађаје посматрамо из перспективе жртве.

Истина из перспективе Жртве као субјекта битно се разликује од истине из перспективе насиља које тражи жртву као објект. Насиље стигматизацијом конструише жртву као објект и тако рационализује своје поступке, оно демонизује жртву и тако прикрива светост жртве. Прикрива и своју природу: савремено Насиље, као модернизација варварства и нови апсолутизам, користи се митотворним оправдавањем насиља конструисањем кривице. Стигматизација српског народа као настојање да се поништи његов идентитет и да му се наметне кривица као средство овладавања, жигосање које смо на својој кожи осјетили и у последњем грађанском рату а које се често служило антисрпском пропагандом из Првог свјетског рата, заправо је техника којом се означени објекат (српски народ) најприје истискује из поља морала да би потом био истиснут и из поља права: онај ко је дисквалификован као морално биће уподобљен је да се над њим предузме бесправно насиље.

Дакле на Косову и Метохији ми треба да бранимо нормативност – право умјесто насиља, истину умјесто лажи, правду умјесто отимачине, традицију умјесто будућих илузија. Један од услова одбране нормативности је памћење. Историјско памћење као претпоставка историјског знања и историјске самосвијести, као брига за тачке ослонца националног идентитета у историјском трајању, неопходно је и због сабирне свијести о прошлости и због оријентације у будућности. Тим прије што нам се на социјалном плану намеће једна структурална амнезија као гашење селектованих тачака у памћењу (damnatio in memoria). Истраживање структура социјалног памћења и сјећања и откривање техника деформације памћења и сјећања предуслов је данашњег критичког историјског знања и историјске самосвијести. Производња потребе за ослобађањем од историје, што је заправо пражњење идентитета, има за драматичну последицу заборав идентитета.

Недопустиво је Косовски завјет банално и пејоративно тумачити као косовски „мит“ у смислу архаичног и фантазмагоријског баласта ког се треба ослободити. Мит је света прича о светим догађајима, мит у социјални живот уноси светост и тако гради нормативну аксиоматику друштва, утемељује и образлаже норме социјалног понашања. Мит има функцију да у историју једне заједнице унесе смисао.

Шелинг је сматрао да не ствара историја једног народа његове митове него обрнуто: митови једног народа одређују његове обичаје и историју, чак мит је судбина једног народа, као што је човјеков карактер његова судбина. Косовски мит је трансформација (епска, историјска, егзистенцијална) драматичног и неподношљивог историјског догађања у смисао, који постаје дјелатан за оријентацију у историји.

Косовски мит тј. завјет је упориште за нормативност и смисао историјског постојања српског народа, чиме се задовољава потреба за оријентацијом да би се сходно националном карактеру реаговало на историјску стварност и да би се кроз историјске ломове сачувао и учврстио идентитет. Косовски мит, као и мит уопште, говори нам да вриједносни систем као нормативну претпоставку државе и друштва не ствара држава него да је његово исходиште у моралној и религиозној сфери која долази из вјерских и етичких традиција, па су због тога ове традиције друштвено обавезујуће. Људске индивидуе не могу да произведу нормативну структуру друштва без вриједносне категорије светог, која је на начин евиденције аксиом друштвености. Дакле, на Косову и Метохији треба да бранимо оно што је за нас свето и због тога има снагу да производи норму и смисао нашег историјског карактера.

Закључак

Комплексни проблем Косова и Метохије треба разложити на структурне елементе и онда ове рјешавати упорно, стрпљиво и онолико дуго колико је потребно. „Правно обавезујући споразум о свеобухватној нормализацији односа“ (то је исто или горе него признање!) треба схватити као комплексан и дуготрајан процес који мора да обухвати и сва питања која се тичу Срба и Србије (територијална, војна, црквена, културна, економска, историјска, правна, морална, духовна).

Нипошто и ни у којој форми не треба признати легализовање насилног отимања Косова и Метохије. Није наш интерес да предузимамо поступке који су начелно неприхватљиви и који би осим тога водили српско друштво у општу конфузију, у бесплодна исцрпљујућа спорења и међусрпске сукобе.

На простору Косова и Метохије треба јачати српски фактор а слабити албански. Треба експлицитно истаћи право да на Косову и Метохији бранимо оно што је за нас свето и због тога има снагу да производи норму и смисао нашег историјског постојања. Треба бити одлучан и спремати се за неки будући повољнији тренутак (већ данас је повољније него прије двадесетак година). Не: одлагати па ништа не радити, него: свакодневно на косовским искушењима јачати своју националну и државну виталност.

Задатак који се поново налази пред нама је – слобода и уједињење.

Извор: