ЏОКЛЕТОВ ЗАВЕТ | Милан Ракић на Косову

У селу Скуланову, на Косову, живео је један ханџија, Стојан Џокле-Чемерикић, родом из Призрена. Ракић је од њега направио себи не само човека од поверења него и најоданијег пријатеља. Пред одлазак за Београд, Ракић се опростио са тим својим пријатељем, који је био оронуо и оболео:

– Нећу, не могу да умрем пре него што видим српског војника на ослобођеном Косову – рекао му је пријатељ при опраштању.

Пролазили су месеци. Џокле је све више обољевао и више није могао да се с постеље подигне. Али је он чекао, чекао је спасење.

И, најзад, куцнуо је био очекивани час.

У срећну јесен 1912. године, Милан Ракић, четник у претходници победничке српске војске, прелази границу на Мердарима, на домаку саме Приштине. С фишеклијама и бомбама, он, бивши конзул, улази на челу једне колоне у место у коме је толико година службовао.

Ване, Мане и толики мали људи били су њему у мислима када се светило Косово.

Ракиће се сетио и свог пријатеља из Скуланова. Једног дана поведе са собом неколико војника, и на челу ове необичне чете, са шубаром на глави, наоружан, упути се у село. Његов пријатељ Џокле лежао је на својој грубој постељи, живи леш, страшнији него онај Ракићев Христос у усамљеној цркви у Метохији. До њега готово нису ни допирали звуци косовских окршаја, ни осветничке победе.

– Слободан си, дошла је Србија! – узвикнуо је Ракић болеснику.

Иако у полусвести, Џокле је познао глас. Погледао је Ракића, погледао је наоружане војнике под шајкачом око њега, и разумео је.

У магновењу, прибрао је сву своју снагу, устао из постеље, мршав, дуг, незграпан, и пољубио свога ослободиоца у чело.

Заљуљао се и пао.

Џокле је могао испустити душу тек када је његов завет био испуњен.

О догађају је сведочио Милан Чемерикић, унук Стојана Чемерикића

Извор:
МЕНТАЛНИ ХИГИЈЕНИЧАР