Потресно писмо српског ратника Јосифа Димића: “Ко да смо се ми Срби у Бога сас камење гађали”!

Српски ратника Јосиф Димић пореклом из села Козарнице код Црне Траве, послао је потресно писмо својој породици 1915. године из Пећи, пред повлачење српске војске преко Албаније

Димић је био учесник балканских ратова, а за исказану храброст током Кумановске битке, одликован је медаљом за храброст.

Када је почео Први светски рат, као син јединац имао је право да се не одазове на општу мобилизацију, али је он ипак са својим сељанима кренуо да брани Отаџбину.

Тешка срца и свестан својих родитељских обавеза одбио је своју мајку која га је на испраћају пред нејаком дјечицом молила да остане следећим речима:

Мале, сви можемо да нађемо оправдање да не ставимо пушку на раме. Ми сељаци морамо да бранимо људе, земљу и гробове. Газде могу да бирају зато што им је отаџбина тамо где су им паре. Ми сељаци не. Најгоре је када вам туђин дође на врата. Заборавили смо шта су нам Турци радили

Пред повлачење српске војске, Димић је из Пећи написао писмо својој мајци, које је јој је стигло тек три и по године касније. Данас се писмо заједно са његовом медаљом за храброст налази у Музеју у Власотинцу.

Писмо објављујемо у цјелости:

Здраво мале,

Ево дојде време да ви се јавим да сам здрав и жив, иако се гине сваку час ко да смо се ородили сас смрт. Мене није ич стра од смрт, ти знаш мале да ми је ово четврти рат како ратујем за ову мучену Србију. Али право да ту кажем мале, понекад ме стра увати од смрт кад помислим на вас, на дечицу, а ја сам мале син јединац, па ако се жив не врнем нема куј да ви рани иако знам да и ви саг трпите паклене муке, па не знам коме је потешко. Ко да смо се ми Срби у Бога сас камење гађали.

Ми смо саг на наше Косово, викају ће се повлачимо преко некакву пусту Албанију, па се саг малко одмарамо пред град Пећ, збирамо душу па да појдемо преко тај пустињак. Мале води рачун од дечицу, слушајте Стојанчу мојега, он је мушко. Симку моју моје прво радовање да одариш, а Јаков је још малечак. Ако се жив не врнем казујте му куде сам оставил коске. Неје ми много жал за мене, осветил сам се на ове швапске але малко им све и њина земља па оће и нашу да ни узму.

Да знаш мале кад смо ги почели брзимо из нашу земљу било ке крви до колена, гинули су ко врапци од орлови, а бегали ко зечеви. Али швапске але су але биле и остале па се поврнуше. Ко пцета су, колко ги тепамо а они ко да извиру из земљу. Ама мале поново ми нешто гори испод груди овој докле ви пишем чини ми се нећу жив да дојдем. Ма неје мене стра за живот него стра ме што ћу оставим онај пилишта сама, још су нејака за живот. Кад дојде јесен које од рану приберите, ископајте рупу па крите, немој на онија бугарски зликовци да давате. Мале тебе ли да учим, ти знаш како се тој работи, овој нам је четврти рат, научили смо да се повртамо у рат ко куче на корито.

Писал би још пуно али све викају из команду да се спремамо да појдемо преко онај пустињак, ама неје мене стра од њега него стално мислим на вас мале и на дечицу. Како помислим на моја пилишта почне да ми гори нешто испод груди и предсказује ми неку голему несрећу, поголему за мене и од овуј несрећу. Саг мале да ви поздравим, тебе, жену, мојег Стојанчу, моју Симкицу и нејаког Јакова који побеже од мене кад појдо у рат. Ти ми мале таг даде благослов кад појдо у рат који ме је чувал од метак ама нешто ми гори испод груди ко да је живи жар расипан у груди. Мене неје жал за мене доста сам се наратувал, сто и једанпут сам оставил мене и вас. Па и нека гори још под груди, али жал ме за дечицу.

Димић није знао да је његова мајка већ умрла од дифтерије док је писао ово писмо. На острву Видо, након што је прешао Албанију и он умире од исте болести, а његов гроб постала је Плава гробница, где у вечном сну почива на хиљаде јуначких српских војника.

Када је писмо стигло, након три и по године у Црну Траву, од дифтерије су му већ били умрли и син Стојанча (18) и кћерка Симка (20). Једино су преживјели његова супруга Перка и њихов осмогодишњи син Јаков, а којим је често једина храна била коријен слатке папрати.

Извор:
СРПСКА РАМОНДА