КОЛОНА

Без срама и душе убијали су комшијску децу која су крај њих расла. Целу лијепу су прекрили српским телима. Био је то прави помор. Био је то Покољ!

Пише: Цвијета Радић

Колона жена и деце на прашњавом путу. Жагор и плач, у очима страх. Гурају их, вичу, псују…

Видим себе у колини. Себе дете, себе мајку, себе жену, себе уплашену и немоћну. Видим и све своје. Ено бабе Јоке. Не може бити, она је у колони за Трновац. Ено Марка. Како он овде, кад је отеран на Пролог? Ено Госпаве. Зар она није отерана на Динару? Откуд сада они овде и откуд ја у колони из Поткозарја? Откуд ја у колони која овим путем у пакао на земљи ходи деценију ипо пре мог рођења? Откуд ја и дете и жена?

Ово су Срби. У колони су зато што су Срби. И логор им због тога следује и смрт. Велика је грешка бити Србин и бити православац и све што уз то нераскидиво иде. Зато смо у колони ја и сви моји. Није ово само друм од Поткозарја, ово је јединствена колона свих које гоне широм лијепе њине до свих јама, рупа, кречана, вешала, река, камењара, логора…

Гледам тај филм и мислим: ја ово не бих издржала. Ништа до овога. Ни да гледам како моје убијају, ни да ми отму дете, ни глад, ни батине… Једино да ме одмах убију не бих ни трепнула. Онда се пренем. Као да ико од нас зна колико и шта може издржати. Као да су они знали шта и колико могу и до када. Борили су се до задњег даха за живот. Свако својим начином. Нису заборавили ко су, ни због чега страдају. Можда им је и то уливало снагу. Да преживе, да својим животом сведоче, да се не затре ни род, ни сећање. Деци су, док им их из руку не отргну, шапутали име. Ако икад…, можда се присете из неке дубоке подсвести.

Чудо је човек.

И тако. Побише нас стотине хиљада у тој њиховој лијепој, која је поприлично била и наша, али се њима то баш није дојмило. Неки су покопани у масовне гробнице, бројни погорели, бројни остали у безданкама, бројне плава гробница прекрила, бројне ваљале реке и остављале дуж обала… само ретки су своје пренели у гробље после рата.

Спискови имена страдалника држави нису требали. Свако памтио своје. Неке није имао ко да памти и помиње.

Текле су деценије и дочекали смо ову осму у којој су Срби обједињени да истовремено гледају играни филм о свом страдању.

Први.

Неки су гутали сузе, некима су текле, неки се питали да ли је могуће, а неки меркали ознаке и боју усташке униформе, игру светлости, тражили заплет драме, као да све у тој њиховој није била српска драма. Погрешна је боја усташке униформе, али маљ и нож нису погрешни. Знак на униформи усташкој погрешан.

Ко је то још гледао?

Српска тела у Сави нису погрешна. Деца гладна нису погрешна. Деца у подруму нису погрешна иако глумци нису добро потрефили акценат усташа. Лицемерни и цепидлачни свет треба да види како су Срби истребљивани, а не које су боје униформе на џелатима. Под условом да хоће да види боју невине крви, а не боју униформе. Што се мене тиче, могли су бити и без униформи. Убијали су нас и они који нису носили униформе. Обични људи, сељаци, комшије Срба. Нису ишли даље од свог краја. Без срама и душе убијали су кошијску децу која су крај њих расла. Додуше, не у логору, али Србе нису одводили само у логор. Целу лијепу су прекрили српским телима.

Био је то прави помор. Био је то Покољ!

Но, треба прихватити замерке и поправити грешке у наредним филмовима. Ослободићемо се и потребе да помињемо партизане, јер они нису потребан декор за српска страдања и стратишта у лијепој њиној.

Можда се у неком наредном филму покаже и дело оних без униформе, а можда се и јасно каже ког народа синови су усташе, макар цео свет вриштао како је то напад на тај народ.

Сваки Хрват ће себе препознати и већ зна своје место, није нужна та општа заштита да нису сви исти. А нису.

Каква би то колона бола била да се у неком наредном филму овој припоје и српске колоне „Зиме“, „Олује“ и оне са Косова и Метохије…

Дај нам снаге, Боже!

Извор:
ЈАДОВНО