ПОСЛЕ ГРЕХА СЛЕДИ ИСПАШТАЊЕ: АБОРТУС

Материца је постала најопасније место за човека. Право на рођење стављено је на последње место и сада постаје привилегија више од било чега другог.

На почетку чланка, подсетићу вас да је Шпанија објавила рат 1985. године и да је од тада сваке године само у тој земљи убијено више од 90.000 беба. Заправо, као што сте можда већ закључили, реч је о највећем геноциду у људској историји.

Закон о абортусу однео је више од 2.350.000 живота откако је усвојен. Кажу да ће ускоро на тај начин нестати целокупно становништво заједнице Кастиља-Леон – можете ли то да замислите?

Ови подаци означавају само доњу вредност, јер знамо да су бројке много веће: треба ту урачунати и тајне абортусе у круговима трговине људи и проституције, затим абортусе урађене ван законских рокова и основа, као и хемијске (медикаментозне) абортусе. Ови последњи – медикаментозни или абортуси лековима – мора да су толико небитни и неважни за Национални институт за статистику да не заслужују ни да буду признати за абортусе.

Овоме треба додати и чињеницу да у абортусима не умиру само бебе, већ и мајке и здравствени радници који раде абортусе. То је савршени експоненцијал проклетства. У салу улазе три људска бића, и три потом и излазе: једно физички мртво, а друго двоје духовно. Јер, као што је назначено у наслову чланка, после греха следи испаштање: онај ко убије другога, и сам умире у дубини свог бића.

Материца је постала најопасније место за човека. Право на рођење стављено је на последње место и сада постаје привилегија више од било чега другог. Да ли је постојало време када је било теже замислити да је живот дар, да је живот поклон? Сада слободно можемо рећи за себе: ми смо правим чудом живи. Јер, и ви, који ово читате, и ја, успели смо да преживимо идеолошке законе. И зато наш живот зависи од одбране нерођених, мајки и здравствених радника. Јер ми славимо живот, с радошћу живљења, и уз спознају да смо живи. Верујте ми, ни мајка ни медицинско особље неће себе схватити као преживеле. Уместо тога, они ће провести живот преживљавајући и сами, јер ће због крви те деце њихове руке и савест заувек бити упрљане.

Сиромашне мајке мисле да се мајчинство своди на месо. Преварене су и читав живот чезну за нечим што не могу сасвим да одреде – зато што су, дубоко у себи, оне заправо мајке мртве деце.

Што се тиче безнадежних ситуација где тврде да је боље абортирати него довести децу на свет да живе у сиромаштву, морам свима поручити да се против сиромаштва не можемо борити тако што ћемо уклањати сиромашне. У сваком случају, више је наде да ћемо преживети чак и сиромаштво ако смо живи, него када смо мртви.

А оним ситничавима, чији се аргумент заснива на временским роковима, њима поручујем да се срце људског бића формира у трећој недељи трудноће, а у четвртој недељи се већ може чути откуцај срца, али то и није важно јер наука каже да живот настаје при зачећу, да то јест, у нултом тренутку.

Првог априла друштво и политичари се смеју. Нека ми објасне шалу.

Извор:
ИФН