Роберт Мери: Римски синдром тресе Америку

Класициста Мери Бирд почиње своју књигу из 2016, насловљену SPQR: Историја античког Рима, бизарном и мучном епизодом која се догодила 63. године пре Христа, недуго након што је велики говорник, филозоф, мислилац и политичар Цицерон изабран за највишу римску функцију – конзула. Његов противник био је Катилина, рођен у привилегијама као изданак прастаре фамилије, али окаљан репутацијом некога ко се понаша непријатно, па можда чак и криминално.

Недуго након избора, Цицерон је обзнанио да је открио терористичку заверу, предвођену Катилином, са циљем ликвидације изабраних функционера Рима, уништења града и обарања његових грађанских структура. Сензационално откриће новоизабраног конзула било је потковано и пакетом писама која је прибавио, а која су инкриминисала Катилину и остале учеснике завере. Цицерон је од Сената брзо добио ојачање ауторитета за сузбијање завере и спас Рима. „Ојачање ауторитета“, како нас информише Бирдова, „отприлике представља антички еквивалент савременим законима о ванредним овлашћењима или превенцији тероризма и није ништа мање контроверзно“.

Катилина је моментално побегао из Рима, организовао побуњеничку војску, да би коначно био поражен и убијен. Цицерон је потом употребио своју ванредну власт да позатвара осумњичене заверенике и „по кратком поступку“ их погуби, без одржавања чак и намештеног судског процеса, при чему су неки од њих готово сигурно били невини. Након тога, како пише Бирдова, велики оратор „никада није престао да користи своје реторичке таленте како би се хвалисао разоткривањем Катилинине ужасне завере и спасавањем државе“.

Али, од краја те античке ере, појавили су се скептици који истичу како Цицеронов наратив згодно служи његовим интересима, а Бирдова сматра да данас фундаментално питање „не би требало да буде да ли је Цицерон претеривао поводом опасности од завере, него колико далеко је ишао у претеривању“. На крају крајева, пише она, прекомерно сатанизовање противника није реткост у политици и може да открије како „политичка параноја и лични интерес често иду руку под руку“.

Аналогија са САД

Сагледавајући епизоду Цицерон-Катилина у контексту америчког политичког превирања нашег доба, просто је немогуће не приметити сличности између оног и овог времена. Пре свега, имамо политичког губитника који одбија да прихвати исход избора и покушава да растури структуре сукцесије власти. Звучи као Доналд Трамп. Али ту су и његови противници који настоје да преувеличају значај ове епизоде ради сопствене политичких користи. То асоцира на неке од Трампових противника, који упозоравају на распрострањени „десничарски тероризам”.

Или, шире посматрано, подсећа на оне који су 2016. и 2017. измишљали и ширили оптужбе о опакој Трамповој завери са једном страном силом. Жестина „Русијагејта“ дизајнирана је са циљем подривања новог председника, па чак и уништења његовог мандата на основама „политичке параноје и личног интереса“, да се послужимо термином Бирдове.

Колико год можда били заинтригирани причом о Цицерону као аналогији са данашњим америчким грађанским борбама, тешко је видети које закључке треба да извучемо. Али, уколико направимо корак уназад и поставимо епизоду Цицерон-Катилина у пуни контекст 465 година дуге историје Римске републике, ствари постају јасније – и далеко злослутније.

Након неких 376 година изузетно стабилног управљања, бриљантно конструисана Римска република почела је да пуца. Политика је склизнула у кризу режима – „дугу, развучену, отегнуту спиралу немира“, како је то једном приликом описао историчар Герет Џ. Фејген – која је трајала близу једног века пре него што је систем постао толико дисфункционалан да га је Јулије Цезар коначно убио и успоставио класични владарски режим из древних времена у облику царева титулисаних његовим именом. До момента појављивања Цицерона, као великог заштитника Рима од моралне претње Катилине, Рим се већ 70 година мучио са овом кризом режима. Након тога, Република је трајала још само 19 година.

Ова криза била је сложена и прожета бројним аспектима римског друштвеног, културног, политичког и економског живота. Али суштински, то је била прогресивна ерозија онога што је Абрахам Линколн, у другачијем контексту, назвао „мистичним спонама сећања“ – распрострањене уставне сензибилности и свести о наслеђу које је моћним спонама везивало људе у узајамној верности њиховом републиканском здању. Називан mos maiorum, што се често преводи као „пут предака“, римски устав – иако неписан и концепцијски магловит – био је, без обзира на све, универзално поштован.

Стога је вековима овај културни етос превазилазио ма који проблем који би искрсао у политичком телу, а грађанска пристојност је опстајала. Онда су око 133. године пре Христа политички проблеми који су се крчкали испод фасаде Рима добили дефинисан облик, пробијајући у само срце римског идентитета. Проблеми су постали важнији него мистичне споне државе, а политика је све више попримала кобан изглед. Опозицију није требало само надмашити него уништити. Једном када су Римљани напустили mos maiorum, макар и сасвим мало, уследио је још већи пад. На крају, римски устав више није могао да очува своју традиционалну улогу у главама грађана, нити да обуздава махинације политичара.

Посматрана у овом контексту, епизода Цицерон-Катилина добија на јасноћи као део много шире кризе режима која је повукла Републику у спирални пад који је на крају довео до њеног нестанка. Ово намеће нека питања за данашњу Америку: Да ли се налазимо у сличној кризи режима и, уколико је то случај, можемо ли се извући из ње и вратити државу назад на трајекторију њене прошлости? Ако смо заиста у таквој кризи, не можемо се избавити уколико не препознамо њену суштину и опасности које носи.

Евидентна аналогија

Једна од ствари које треба споменути поводом кризе римског режима јесте то да они државни фукнционери који су се с њом носили никада нису успевали да схвате шта је она у ствари, односно никада нису успели да је дефинишу, а тиме ни да са њом изађу на крај. Били су сувише фиксирани на победу у следећој политичкој бици. Друго што треба рећи јесте да две водеће римске фракције које су се бориле за дефинисање политике – оптимати, односно традиционална елита и популари, односно шире народне масе – просто нису могли да нађу било какав дух заједништва.

Третирале су једна другу као смртног непријатеља. Морала је да победи једна или друга страна, или да се појави неки виши ауторитет који би ауторитетом апсолутне власти помирио њихове међусобне разлике. Тај виши ауторитет се на крају појавио у лику Цезара и његових наследника. Коначно, као што смо већ приметили, римска криза је била производ немогућности да се дефинише права природа режима, односно његова есенција и покретачка идеја. Провалија између две визије била је огромна.

Сви ови елементи римског синдрома евидентни су у данашњој Америци. Свакако, природу кризе која опседа Америку наши политички лидери слабо схватају. Они настављају да раде по старом, као да се баве политиком из времена Френклина Рузвелта и Алфа Ландона или Линдона Џонсона и Берија Голдвотера. Политика оног доба умела је да буде бучна и интензивна, али није било кризе режима. Данас она постоји, али изгледа да је нико не примећује.

Осим тога, међу данашњим политичарима, као и у кризом нагриженом Риму, мало је интересовања за бављење супарничком страном на било који добронамеран начин којим се изражава оданост структурама наше републике. Размотримо испразну владавину Доналда Трампа, оснажену чврстом подршком неких 40 одсто бирачког тела током његове четири године на власти. На темељима толике подршке он није могао да гради владајућу коалицију, а себе није могао да натера на сарадњу са онима који нису носили MAGA качкете (MAGA је акроним слогана из Трампове кампање 2016. године; прим. прев).

Скоро па исто видимо и код Џоа Бајдена у раним недељама његовог мандата, нарочито у одлуци да на силу прогура кроз Сенат скупи стимулативни пакет, без икакве подршке републиканаца. Иста ствар се види и у председниковим смелим, једностраним потезима везаним за питање које највише дели нашу нацију у овим временима: питање имиграције. Са неколико извршних одлука Бајден је ставио до знања да не намерава да тражи било какву средину по овом питању, ништа више него што је то био случај са Трампом током његовог мандата.

Злокобни тренд

Ерозија уставних заповести и ограничења одвија се годинама, нарочито у администрацијама Џорџа Буша млађег, Барака Обаме, Трампа, а сада, изгледа, и Бајдена. Ови људи су демонстрирали да председник може да пронађе начин да уради нешто што заиста жели, без обзира на препреке. Погледајте шта ће владајуће демократе да учине поводом огромног балона студентских дугова. Хоће ли гурати причу како председник има уставну подлогу да извршним актима откаже већи део дуга, за шта се залажу многе водеће демократе?

То би се свакако уклопило у шаблон: Бушове „потписне изјаве“ којим је настојао да промени смисао статута; Бушова прислушкивања без налога; Обамино петљање око значења Закона о приступачној здравственој заштити након његовог наметања противно вољи Конгреса; Обамин неуставни DACA декрет којим је унилатерално променио, противно закону, имиграциони статус илегалаца који су доведени у САД као деца; Обамин труд да успостави Национални одбор за радне односе заобилажењем уставне клаузуле „саветуј и сагласи се“ (што су радње које је Врховни суд оборио са 9:0); Трампова злоупотреба федералних финансија (за његов гранични зид, примера ради) без овлашћења Конгреса; Трампова тврдња да има ауторитет за предузимање војних мера против Ирана, што је тврдња сумњивог кредибилитета; као и генерални раст величине и овлашћења административног апарата претходним годинама.

Тренд је непогрешив и злокобан.

У међувремену, Американци се међусобно сукобљавају са интензитетом беса какав је ретко виђен у нашој политичкој историји. Многа од питања која деле америчку јавност су дефинишућа, и стога високо конфликтна – у идеолошком смислу између глобалиста и националиста, у социо-економском смислу између елита и обичних грађана, у географском смислу између обалских и средишњих држава, у спољној политици између интервенциониста и заговорника реализма и уздржаности.

Током прошлогодишње кампање, коментатор Њујорк тајмса Томас Б. Едсол објавио је запажен чланак у којем је проучавао јаз између данашњих америчких фракција и све јачих страсти које их покрећу. Едсол је цитирао Сета Џонса из Центра за стратешке и међународне студије који је истакао да све више грађана описује изборе у апокалиптичним терминима, у смислу да ће они одредити „успех или пропаст Сједињених Држава“. Такав интензитет политичког сентимента, сматра он, „значајно увећава (заправо надувава) значај избора на начин који насиље чини готово неизбежним“. Очекивано, насиље је убрзо уследило у националној престоници, оставивши иза себе пет смртних случајева.

Уколико је Америка увучена у кризу режима по римском моделу, налазимо се у раној фази, свакако далеко од кулминације седамдесетогодишњег перида до које је довео спектакл сукоба између Цицерона и Катилине. Остаје простора за наду да Америка може да врати своју позицију у годинама које долазе. Али клизимо по опасној стази, а део опасности лежи у чињеници да готово нико не схвата праву природу кризе у којој се налазимо.

Извор:
АРХЕОФУТУРА