НОВОГОВОР: И „ДОЈЕЊЕ“ ЈЕ САДА „ХЕТЕРОНОРМАТИВНО“

„Дивна је то ствар, уништавање речи. […] Зар не схваташ да је циљ новоговора управо у томе да што више ограничи обим размишљања? Успећемо на крају у томе да зломисао постане буквално немогућа, јер неће бити речи којима би се могла исказати. […] Мишљење више неће постојати, бар не у данашњем смислу те речи. Не размишљати значи бити идеолошки исправан – немати потребе за размишљањем. Бити несвестан значи бити идеолошки исправан”. Пророчке речи Џорџа Орвела (1903–1950) у роману 1984 , објављеном 1949. године, све више одговарају нашој свакодневици.

Операција насилне промене језика започета је још пре неколико деценија, на предвидљиво миран и наизглед позитиван начин: ђубретар је постао „еколошки оператер“ – као да лепши опис додељује додатно достојанство свакодневним мануелним пословима – а хендикепирани су постали „особе с другачијим способностима“. Мора да је већ тад нешто пошло наопако, јер се, упркос том језичком захвату, у стварности десило нешто сасвим супротно: појединци који имају неку телесну ману (макар и незнатну) нипошто нису стекли веће достојанство нити су други постали обзирнији према њима већ је, барем у Италији, омогућено обављање абортуса чак у другом тромесечју трудноће. У другим земљама чак и касније. Каже се да су то „животи који нису вредни живљења“ а, у случају да се у неком тренутку након рођења код особе испољи нека „другачија способност“, под одређеним околностима постојали би услови да прекид тог живота постане наша дужност. Очигледно је све то у „најбољем интересу“ појединца – ова фраза означава нови напредак у језичким вештинама.

Новојезик на универзитету

Еволуција језика, међутим, не престаје; тако су неки истраживачи са Аустралијског националног универзитета (АНУ) у Канбери прошле године објавили родно-инклузивни приручник, тачније водич за „унапређење положаја студенткиња и родних мањина“. Употреба концепта „рода“ као друштвеног конструкта и стављање жена у исти кош с „родним мањинама“ већ делују збуњујуће, јер испада да „родне мањине“ постоје независно од мушког и женског пола. Међутим, али савети за употребу новоговора за родитеље посебно боду очи. Полазећи од (племенитог) циља да се олакша рад запослених у школству, који већ брину о једном детету – или више њих – Аустралијски универзитет каже да на овај начин „слави различитост међу студентима“.

Хетеросексуалност је трауматизујућа и за дојење

Према студији из 2019. године, коју је урадила Лорен Динур, под насловом О терминологији везаној за дојење „језик хетеросексуалаца, као и језик лактације који је усредсређен на жене“ могао би да доведе до „употребе погрешног рода приликом ословљавања, искључивања и повређивања осећања трансмаскулиних родитеља и нехетеронормативних породица“. Дакле, будући да нема ничег хетеросексуалнијег од разговора о „дојењу“, уместо„ дојења“ боље је рећи „храњење грудима“ или „храњење прсима“.

Ствара се простор за сумњу да су се новолингвисти нашли у суптилној контрадикцији, наиме да и сами полазе од здраворазумске премисе да само жене имају дојке. Можда би се „трансродна жена која је постала мушкарац“ и задржала млечне жлезде осећала „прихваћеније“ ако бисмо говорили о „прсима“ или „грудима“ уместо о „дојкама“? Али, зар то не би била дискриминација и према „трансродним мушкарцима који су постали жене“ и притом урадили операцију да би добили „груди“ сличне онима којима је мајка природа обдарила особе са ХХ хромозомом?

Сад смо на коњу – или смо спали на магарца?

Такође, сматрају они, веома је погрешно говорити о „мајчином млеку“ када постоје инклузивнији изрази: „људско млеко“ или „родитељско млеко“. Осим тога, треба укинути и дискриминаторске појмове као што су „мајка“ и „отац“, у корист „родитеља који не износи трудноћу“ или „родитеља који не рађа“, тј.„негестацијског родитеља“ или „нерађајућег родитеља“.

Очигледно још увек постоји неки разлог, без сумње практичне природе, који захтева да постоји разлика између „гестацијског родитеља“ и „родитеља који не износи трудноћу“, али више није учтиво нити цивилизовано подразумевати да је мајка та која носи трудноћу и рађа дете. Штавише, кад бисмо сад стали испред трансродног мушкарца и назвали га „мајком“, починили бисмо неопростив грех.

„Мајчино млеко“ забрањено је и у британским болницама

С друге стране, Памфлет Аустралијског универзитета само је још један пример покушаја да се изведе језичка револуција. У два објекта Универзитетске болнице (у Брајтону и Сасексу), одбор Министарства здравља забранио је бабицама да користе речи „дојење“ и „мајчино млеко“. „Породилишта“ (на енг: maternity wards, дословно „одељења за мајке“) постала су „перинатална одељења“, а особе које су ту запослене, пошто су успешно протерале речи „мајка“ и „жена“, „поносе се тиме што пружају негу транс и небинарним особама“. У ствари, према речима здравствених радника у тим болницама, класични наратив о трудноћи, рађању и неговању новорођенчета донео би са собом „биолошки есенцијализам и трансфобију.“

Номинализам и нихилизам: порицање бола

Универзитети су некада била места где су људи учили да је истина adaequatio rei et intellectus: поклапање стварности и разума. Међутим, гносеолошки номинализам – претпоставка која се сада подразумева у сваком „научном“ истраживању – елиминисао је везу између речи – мисли – и конкретних података. Данас смо сведоци омаловажавања људског тела, које је унакажено и измењено да би се задовољио хир ума који је све више незрео да постигне одговарајуће саморазумевање – и све то под окриљем илузије да ће променом наратива чињенице наједном бити лакше да се прогутају. Мушкарац или жена који се осећају непријатно у сопственом телу – или су условљени да се тако осећају – сада су у илузији да се „слављење“ – што је још један важан термин који је сада у употреби – његове или њене „различитости“ поклапа с потискивањем сваког смисленог описа чињеница.

Речи за снег

Урбана легенда каже да Ескими имају стотину различитих речи којима описују снег; премда неколико студија тежи да оповргне ту тврдњу, дубоко значење ипак остаје: што се човек више бави одређеним делом стварности, то га више посматра, спознаје, описује. И што више расте његово знање, језик постаје све специфичнији и детаљнији: човек почиње да описује стварност са све већом прецизношћу.

Тамо где се, пак, језик систематски проређује, истањује, осиромашује, очигледно је да је крајња намера сакрити нешто, нешто непријатно, нешто што се не сме гледати. Неку ноту неизрецивог. А то обично има везе са болом.

Кристина Тамбурини

Извор: ИФН