СВЕТИ ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ

Архимандрит  и духовник манастира Ћелије, рођен је у Врању од оца Спиридона и мајке Анастасије, на Благовести 1894. године и зато је на крштењу добио име Благоје. Све до деде му попа Алексе, породица Поповић седам узастопних колена била је свештеничка. Благоје је био најмлађе дете, а имао је старијег брата Стојадина и сестру Стојну.  У таквој породици је млади Благоје прошао школу домаћег васпитања и србске православне побожности, која је у јужним србским крајевима и већа и црквенија.

По природи мирољубив, гладан и жедан истинског човекопознања и богопознања, пошао је у богословију и завршио добре богословске школе. Најпре је завшио десеторазредну Богословију Светог Саве у Београду (1905-1914), гдје је међу професорима имао и ученог и мудрог јеромонаха Николаја Велимировића.

У Првом светском рату узет је у ђачку чету болничара и крајем 1915. повлачи се са србском војском до Скадра. Тамо прима монашки постриг и узима име св. Јустина мученика и философа ( на дан св. Василија 1916.г.) из љубави према философији по Христу и мучеништву за Христа, што је обоје у свом животу и подвизима пројавио као заиста св. Јустин Нови.

Са групом млађих и даровитијих богослова послан је из Скадра на студије теологије у Петроград, одакле ускоро прелази у Оксфорд, да би се по завршетку рата и студија   вратио у Београд и постао суплент Богословије у Сремским Карловцима. Са тог положаја као јеромонах, отишао је на Атински Универзитет, где је докторирао из православног светоотачког богословља.

 И за њега као и за св. Макарија може се рећи да је био прави „ философ Духа Светога.“ Његова животна философија била је првенствено у јеванђелским и монашким подвизима молитве, поста, праштања, истинољубља и богољубља.

На богословији је био у вези са владиком Николајем и Јованом Шангајским. Заједно са архијерејима СПЦ борио се против увођења Конкордата у Србију 1936. године. Често је помагао и писао похвално о богомољачком покрету који је водио св. владика Николај и био сатрудник на мисионарском пољу са избеглим православним Русима, испред црвене револуције.

Ратно време провео је углавном у нашим манастирима, помажући десеткованој Србској православној цркви (учествовао је у писању меморандума Србске православне цркве о страдању Срба у злогласној НДХ), а одмах после рата протеран је и од нових власти са Универзитета и краће време био у затвору на правди Бога. Потом је био у појединим нашим манастирима, а од 1948. до краја свог земаљског живота, живео је у манастиру Ћелијама код Ваљева као свештенослужитељ и духовник.

О самоме животу оца Јустина у Ћелијама, има се много рећи. Стално је био прогањан, саслушаван, привођен од власти. Мало је било оних који су стајали у његову одбрану. То су биле ћелијске сестре с мати игуманијом Гликеријом на челу, прота Живко Тодоровић — лелићки парох, аввини ученици и остали поштоваоци…

На Светој Гори, у Француској и код нас, оца Јустина поштују као светога и сликају му иконе и пишу тропаре и службу. Он је уздизао дух и национални понос србске омладине као наследника и носиоца најсветлије и најузвишеније философије живота у целом свету. Познати су његови ставови о екуменизму, том савременом искушењу и смртној опасности за божански брод свете Православне цркве, као исто тако и његове речи о римокатолицизму и папи и о опасности од „ђаволског присуства“ сталне прозелитске делатности.

У својој књизи „ Православна црква и екуменизам“ јасно каже да су три највећа пада у историји човечанства: пад Сатане, пад Јуде и пад римског папе. Први је дигао буну против Бога, други издао Бога, трећи себе прогласио за „ бога“ (намесника Христовог на земљи).

Препоручивао је светосавље за Србе и не само за Србе. Светосавље није друго до православно хришћанство србског стила и искуства, изражено богоугодним личностима, првенствено у светом Сави. У постављеном питању: „ Зашто свет неће Христа?“ и одговара: „ Не, неће Христа, неће ни тебе хришћанина. Он те гони, са свих страна гони, подмеће ти чуда. Али ти си Христов само ако се томе радујеш што те гоне за Христа и што тиме спасаваш себе, ти тиме себи осигураваш вечни живот. Човече, да ти си у овоме свету створен да добијеш живот вечни.“

На дан празника Благовести и празника Акатиста пресвете Богородице, у суботу пете недеље Великог поста 1979. године уснуо је у Господу сјајни свештенослужитељ отац Јустин.

Дана 2. маја 2010, одлуком Светог архијерејског сабора СПЦ, Јустин Поповић канонизован је у ред светитеља СПЦ заједно са Симеоном Дајбабским у Храму светог Саве на Врачару. Прославља се 1. јуна по старом, односно 14. јуна по новом календару.

Отац Јустин је велики дар од Бога, дариван нашем поколењу, а сваки велики дар осим што усрећује и орадошћује примаоца, такође и обавезује примаоца да тај дар прихвати са захвалношћу и благодарношћу, а највећи знак таквог зрелог и одговорног прихватања таквих дарова Божјих јесте следовање оном предању које нам је Духом Светим надахнут, као аманет управо оставио свети Јустин Ћелијски, пре свих Српској православној цркви, у којој се, на жалост сваке благочестиве душе, многи, чак епископи, оглушују о то предање овог светог оца.

То не само да не треба да нас обесхрабри на путу истрајавања у светојустинсвском предању и духу, већ то треба у нама да породи још већу ревност и одговорсност и свест да смо сви ми, као наследници тог предања, дужни да се за њега боримо и да у њему останемо, по сваку цену коју човек може на земљи платити.

*Дио кориштеног текста је из књиге ”Србски свети”, издање манастира Рукумије.

Припремила екипа Фб странице “Православље живот вечни”