Меро, меро, зашто смо те оставили?

Пише: Ђорђе Спасић

Дисање је постало привилегија одабраних, а ја то нисам. Давим се у туђој прекомерности и театралности. Појединац ствара буку, како би се интегрисао у друштво, како би рефлекторе барем на кратко усмерио ка себи (или себе ка рефлекторима?). Мудро је схватио да у племену тако ствари функционишу, иначе нећеш бити на сцени, а публика и глумци презиру оне који не желе да учествују у представи. Каква тек казна очекује јеретике који се отворено ругају маскаради?

Осматрај, док не уочиш којим идолима се друштво клања. Запазио си? Клекни и ти, шта чекаш?! Охрабри се, завапи: ,,Хеј, и ја, као и ви, умем да хучим. Пригрлите ме!“

Највећи трик ђаво је извео када је убедио људе да не постоји; највећи трик бука је извела када је убедила људе да је фактор кохезије. Нити за спајање налазе се у срцу и души и дају се повезати само са нитима исплетеним у туђим срцима и душама. Интегрисани у дезинтегрисаности, већ дуго смо загрљени на дистанци. Погани лицемери, није вашу дистанцираност изазвао никакав вирус, већ празнина – најгора од свих болести. Сусрети нису ту ради себезадовољавања, већ ради сједињавања, а вама је само до овог првог.

Племе је наметљиво у слављу, још наметљивије у туговању, а најнаметљивије у осуди… и подједнако неискрено у све три категорије. Где наметљивост живи, ту истина не завирује; где истина не завирује, ту смрди на несрећу, незадовољство и страх. ,,Ово је мој став, упознај се са њим. Окрени се! Теби говорим, треба ли да повећам буку којом те дозивам?“ Који твој став, несрећниче? Презрећеш га брже него што си га усвојио. Да, усвојио, јер племе кроји твоју баналност.

Како каже Мрежа, брижљивост и емпатија постале су свеприсутне особине друштва. Иза свих маски, видим човека остављенијег него икад: како је то могуће? Данас је преминуо овај, а јуче онај, организујмо им опело на Мрежи! ,,Тугујем ради ваше пажње и интеграције, а не ради покојника: приметите ме! Реагујте на моју објаву жалости, свака реакција биће нова суза која ће напустити моје око.“ Кога заправо жалиш, себе или покојника?

У времену обзнане не постоји ништа док се јавно не саопшти. Хеј, ја сам човек! (Шта сам био пре ове објаве?) Данас сам постао родитељ! (Да ли би се дете сматрало рођеним да са његовим рођењем нисам упознао Мрежу?) Погледајте како сам хуман, упознајте се са мојим добрим делима!

Човече из будућности, преостао си ми само ти. Не сажаљевај нас, већ учи из наших поступака; учи да се онај ко ствара поплаву прекомерности, лажи и лицемерја, на крају дави у сопственој творевини. Његово страдање није почело оног тренутка када су му се дисајни отвори нашли под водом, већ онда када је почео да подиже ниво воде, мислећи да ће тако утолити своју жеђ. Само је један Извор могао да реши проблем жеђи сваке генерације, па и наше, а ми смо га запрљали својим лицемерјем и себичлуком. Не! Превелику нам придајем вредност. Тај Извор је немогуће запрљати. Сваким таквим покушајем прљамо једино себе.

Веруј, бори се, одбаци све бриге и посматрај како те сопствена борба једе. Борци су увек били најтраженији специјалитет.

Можда и помислим да се вратим назад, али срушио сам мост чим сам га прешао. У овој шуми је превише мрака, али барем нема буке, хистерије, себичног усхићења и егзалтације. Нема топлоте коју емитује лажан осећај припадности племену. Ту је само ватра која гори у мени и од које зависи да ли ћу умрети од хладноће. Нема вештачког светла рефлектора, које толико презирем. Видљивост зависи од светлости коју сам емитујем. Немојте мислити да није тако у вашем племену. Насели сте на светлост рефлектора, па не наслућујете густину мрака у чијем сте средишту.

Коначно чујем вапаје своје душе. Предуго их је паралисао страх. А да почнем да моралишем? Не, не бих да ме прогањају слике одступања живота од сопствених моралних начела. Можда да кренем од дела? Да, тако би било најбоље.

Меро, меро, зашто смо те оставили?

Извор:
МЕНТАЛНИ ХИГИЈЕНИЧАР