Рајтшустер: Њемачка – мање слободе него у диктатури званој Бјелорусија

Кад сам дошла из Бјелорусије у Њемачку за Божић, шокирала сам се видјевши колико људи прихвата „нову нормалност“, пише учитељица њемачког Ребека Шрот

Напомена уредника Бориса Рајтшустера: Добијам доста упечатљивих текстова. Али мало који је био толико јак као писмо читатељке Ребеке Шрот из Бјелорусије, гдје ради као учитељица. Написала га је као одговор на моју молбу читаоцима да нам пишу о животу под короном у другим земљама. Сматрам га упечатљивим документом савремене историје

***

Пишем Вам из градића на сјевероистоку Бјелорусије, близу границе с Русијом. Недавно сам на Телеграму прочитала писмо једне читатељке из Пољске. Ваша молба читаоцима да пишу о стању у другим земљама навела ме је на помисао да опишем личне утиске из Бјелорусије. Овде живим и радим од августа 2020. као учитељица њемачког у једној бјелоруској школи.

Овде се живот и поред короне одвија углавном нормално. Од новембра прошле године, додуше, обавезне су маске у затвореним јавним просторима, као и у јавном превозу, али нема ни контрола ни кажњавања. Отуд сви не узимају ограничења за озбиљно, па се дешава да се маска носи испод браде, виси о уху, да се уопште не носи или носи тако да нос остане непрекривен рад нормалног дисања. Колегиница из Бјелорусије ми је правило објаснила овако: „Маска се мора имати при руци.“ Отишавши недавно с једном познаницом Бјелорускињом у тржни центар, и ставивши маску, како прописи налажу, погледала ме је и запањено упитала: „Ти носиш маску?“ „Да, па ја сам ипак Њемица.“ Касирка у радњи или кондуктер у возу ће Вас подсјетити да ставите маску. Грађани Бјелорусије, међутим, никад Вас не би подучавали шта и како, а још мање би Вам понудили своју маску ако виде да је сами не носите. Тако бар тврди моја колегиница из Бјелорусије. Кад сам без маске ушла у један ресторан, ипак су ми љубазно понудили маску, без држања предавања.

Овде иначе нема никаквих додатних ограничења поводом короне – све ради, догађаји се не отказују, нема забране кретања. У Минску сам била и у једном ноћном клубу с музиком уживо, у неколико барова и кафана, као и на балету. У бетоњерки у којој станујем чујем и кад код комшинице дођу гости или буде забава. Школска настава одвија се нормално, без икаквих прекида. И ту је додуше обавезна маска, али само за учитеље и само у ходнику и зборници, не за вријеме наставе. И ту су правила прилагођена од школе до школе, тако да се дешава да из школске управе ходају без маски или их носе испод браде. Понеко од учитеља и ђака својевољно носи маску и током наставе. То су, по мом мишљењу, углавном они оријентисани према „Еуропи“.

Код дјеце, међутим, често примјећујем да је послије одређеног времена скину. На температурама од минус двадесет, какве су ове године, нема ни говора о сталном провјетравању учионица. Ваздух у учионицама понекад је толико устајао да ипак морам отворити прозор. У школи је било неколико случајева короне, и међу наставницима и међу ђацима, при чему нису сви били тестирани. Ко би се разбољео, остајао је код куће и вратио се кад оздрави или најраније за 14 дана. Короне је било као што иначе буде грипа у ово доба године. У посљедње вријеме нису биле честе вијести о случајевима короне, можда је у међувремену постигнут колективни имунитет или их једноставно нисам чула.

Људи су више оптерећени политичком и привредном ситуацијом у земљи. Тако ми бар кажу у управи школе. О корони се овде не прича навелико као у Њемачкој, нема сијања страха и панике, скоро да нема говора о мутацијама. Морам, међутим, рећи да сам разговарала и с ученицима и с наставницима који би, по узору на „Еуропу“, хтјели додатне мјере за сузбијање короне, попут закључавања, наставе на даљину или обавезног ношења маске, уз пратећу контролу. Не постоји, међутим, подјела у друштву поводом короне.

Према причи колега и познаника, Бјелоруси су на прољеће показали самодисциплину и такорећи сами се опредијелили за закључавање. Многа дјеца нису ишла ни у школу. Просто се није знало колико је вирус заиста опасан. Неки су ми, пак, потом рекли да су уморни од пандемије, и да није дошло до повећане смртности, чега су се испрва прибојавали. Многи Бјелоруси се, међутим, и даље понашају одговорно. Често сам свједок настојања да се што више поштују хигијенске препоруке. Има и оних који и даље не излазе у кафиће и дешавања у затвореном простору. Али добровољно.

Кад потом понекад погледам вијести из Њемачке, дјелује ми као да су из надреалног свијета, као да гледам надреалистички филм. Кад сам дошла у Њемачку за Божић, шокирала сам се видјевши колико људи прихвата „нову нормалност“. Пошто ријетко гледам дневник, поштеђена сам пропаганде. Кад се у кругу пријатеља или породице покрене прича о корони и мјерама, често имам осјећај као да живимо у сасвим различитим свјетовима (а тако и јесте). Примјера ради, почнем ли причати о животу овде, да нема никаквих ограничења осим ношења маске pro forma, и да и поред свега није случај да свак зна неког ко је прошле године умро од короне или нечег другог, моји саговорници често неће ни да знају за то, ништа не питају, мијењају тему, то их не занима. Неће да им ико ремети вјеру у званичну причу да нема алтернативе постојећим мјерама.

Кренувши послије празника проведених код куће возом за аеродром, имала сам још један надреалан сусрет. Пошто је било рано јутро и нисам стигла доручковати, понијела сам нешто да успут поједем и попијем. Скинувши маску у возу, кондуктер ми је одмах скренуо пажњу да је морам носити и током јела и пића, и да је смијем скинути само у тренутку кад узимам гутљај. Сматрајући то непрактичним и нехигијенским, одбила сам. Потцијенила сам, међутим, садашњу ситуацију у Њемачкој, јер је љетос било дозвољено да се једе и пије у возу. Кондуктер је позвао полицију, која ме још једном подучила како се пије с маском. Остало ми је једино да полицајцу кажем да тренутно живим у једној диктатури, али да у њој имам више личних слобода него у Њемачкој, на шта су ми одговорили да се онда тамо и вратим. То сам у овом случају са задовољством и чинила, али не прије него што сам још једном дошла у сукоб с полицијом. Да бих прекратила дуго чекање на аеродрому, узела сам капућино и дозволила себи да поново скинем маску. Убрзо је стигла полиција, које је на аеродрому било више него обично, и поново ме подучила како се пије с маском.

Морам рећи да сам заиста осјетила задовољство укрцавши се на авион Белавије и кренувши назад за посљедњу диктатуру у Европи. Стигавши у Минск и смјестивши се у хотел, прије сутрашњег наставка пута према сјевероистоку земље, провела сам вече уз пасту арабијату и часу црног вина у пријатном ресторану, потом обишла Божићни вашар, који овде траје добар дио јануара, и попила кухано вино без маске – све вријеме осјећајући се врло слободно. Кад сам потом једном познанику преко Зума све то испричала, рекао ми је да ће потпуно престати пити, јер је то опасно.

Ужаснуло ме је с каквим подразумијевајућим тоном и прихватањем је то рекао. Живим у диктатури и морам при том слушати како ми из Њемачке, уз подразумијевајући тон, причају да је пити пиће опасно, јер полиција на то будно мотри. Овде се може пити колико хоћете, свуда, чак и у кафеу. Ни у возу се није десило да кондуктеру падне на памет да ме опомене да ставим маску док пијем.

Занимљив је био и први сусрет с директорицом школе у Новој години, која добро говори њемачки јер га предаје у школи. Помало ужаснуто ме је упитала шта се то дешава у Њемачкој. Слушала је новогодишње обраћање Ангеле Меркел, које је било веома неуобичајено, веома дуго, и током ког је говорила само о корони. Била је врло забринута за мене и заиста се обрадовала што сам се успјела здрава вратити у Бјелорусију, додавши да овде тренутно ипак имам више слободе него у Њемачкој. Преостало ми је једино да се с тим сложим. Потом ме је загрлила, од драгости што сам се вратила. Јер овде је и то могуће.

Наравно да овде има доста других проблема о којима нисам писала. Описала сам само личне утиске о животу у условима короне.

Извор:
СТАЊЕ СТВАРИ