Орден (и милиони) Марини Абрамович?!

Пише: Михаило Меденица

Легенда вели да: ако о Сретењу Александар Вучић изађе из кабинета и угледа сенку Марине Абрамович- Србија ће још дуго бити окована у мраз и мрак.

Мраз и мрак његовог чињења да понизи Србију по ко зна који пут.

Чиме је тачно Марина Абрамович заслужила једно од највећих знамења Србије?!

“Нарочитим заслугама у уметности”, како се вели у образложењу?!

Уметност Марине Абрамович је приказ пада и суноврата човека у човеку…

Промоција најстрашнијих и најмрачнијих идеала зла званог- нови свестки поредак, и секташки игроказ са онима који ће се наслађивати балегом убеђени да је смрад тек субјективни осећај…

Уметност Марине Абрамович је једнака томе да свака будала може дијагнозу да представи перформансом и сасвим комотно живи од тога.

Уметност Марине Абрамович је све оно што Србија није, никад није била и никада не сме постати!

Чиме је онда заслужила једно од најзначајнијих одличја, а мало пре тога и два милион евра (или три, исправите ме ако грешим) нашег новца за њене свињарије?!

Претпостављам тиме што се савршено уклапа у агенду расрбљивања Србије.

Упорног чињења ове и претходне власти да нас убеде како је корен што и кучина, и како је живот- ћутња!

Не тишина већ ћутња, јер у тишини има слободе, има промисли, има човека, док смо у ћутњи налик оном магарцу у којег Абрамовичка пиљи у једној од дијагноза званих- перформанс!

Но, није она крива зато што успева да ватре пакла прода као топлину огњишта, већ ми што хрлимо (или ћутимо, што је још горе) на та буњишта убеђени у исцелитељску моћ балеге, рекох.

Отуда и орден на Абрамовичкиним грудима, заиста је заслужна за промоцију те уметности у којој смо стална поставка безимених туђина на својему прагу.

Експонати ћутње!

Отаљавамо животе као накарадне перформансе у којима смо најчешће публика, и то она што се без карте прошверцовала да с усхићењем гледа сопствено погубљење.

Где на бис убија човека у себи…

Но, понављам, нема ту кривице Марине Абрамович, њеној лудости заиста кличе добар део света, а криви смо ми што дозвољавамо да нам кучину подмећу за корен.

Да нисмо толико огрезли у окове ћутње не би Абрамовичка била преплаћена и одликована за гадости што се подводе под уметност као курве одурној и одвратној клијентели, већ бисмо о Сретењу заиста славили Дан државности уместо Дана у којем као разбацани трупци представљамо спомен- збирку славе, окамењене, да се о њу и говеда чешу…

Извор:
ДВА У ЈЕДАН