Quo vadis, Дара?

Америчка Академија филмских уметности и наука направила је ужи избор кандидата за Оскара у девет категорија, а српски кандидат „Дара из Јасеновца“ испао је из трке за најбољи филм на страном језику.

Од 93 номинована кандидата за категорију најбољи филм на страном језику, међу којима је била историјска драма о девојчици Дари у злогласном усташком логору Јасеновац, Академија филмских уметности и наука сузила је избор на 15 остварења. Међу тим остварењима је и филм Quo vadis, Aida? редитељке Јасмиле Жбанић која се бави темом сребреничког злочина.

Све је почело од једне критике у магазину „Варајети“

Под насловом „Филм о холокаусту са упитним намерама“, где се између осталог каже да је српски кандидат за Оскара „танко прерушена пропаганда, која цинично користи холокауст да прогура нативистичку агенду“ овај магазин отпочео  серију кампање етикетирања „Даре из Јасеновца“ као политичког инструмента, спочитавање њене филмске вредности и ниподоштавање историјских чињеница приказаних у самом филму.

Филмски критичар Варајетија Џеј Вајсберг је написао: „Проблем са филмом је двоструки: нескривено је антихрватски, лоше смишљени антикатолички нативизам је запаљива смеса за тренутне расцепе између Србије и њених комшија, а док усхићено приказује садизам, супростављајући га дечјој невиности, склања у страну било каква размишљања  о опасностима национализама, убилачког расизма и геноцида, и на њихово место ставља јефтине сензације и осећања.“

Иако је приказивање филма у Србији заказано на симболичан 22. Април ( када је извршен пробој логораша из Јасеновца 1945. године ) и немогућности да шири аудиторијум одгледа филм, из промотивних трејлера, па и самих клипова филма постављених на јутјуб каналу 101 Studios  може се закључити да се ради о једном озбиљном филму који се бави тематиком геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима у Независној Држави Хрватској  за који свет до данашњих дана није био упознат.

Критика да је филм „антихрватски“ је апсурдна. Када бисмо употребили тај критеријум и применили га на остале филмове који се баве тематиком Холокауста и злочина над цивилима у Другом светском рату, да ли бисмо могли рећи да је Спилбергова „Шиндлерова листа“ нескривени „антинемачки филм“? Наравно да не.

Филм “ Дара из Јасеновца“, а то се може видети из исечака самог филма, бави се усташким злочинима, дакле у први план ставља монструозност нацистичко – квислиншке творевине НДХ и њихове војске и перципира злочине као усташко – хрватске злочине, а не искључиво као „хрвaтске“, иако су усташки тамничари у Јасеновцу били – хрвати.

Даље, оптужба да „Дара из Јасеновца“ промовише „антикатолички нативизам“ је неоснована.

Лик који глуми Татјана Кецман перципиран је према лику опатице и управнице дечјег логора Јастребарско Барте Пулхерије

У историјским архивима пише: Часне сестре, реда Светог Винка из Загреба, које су имале управу у својим рукама, нечовјечно су поступале са дјецом, изјављујући отворено да су то партизанска дјеца, да су то српска дјеца и да помагати ту дјецу, значи одгајати људе који ће касније њих клати. У томе се нарочито истицала часна сестра Пулхерија Барта, управитељица, и часна сестра Лауренција, економ. Оне су ускраћивале дјеци храну, одјећу, обућу и постељину, те посуђе, иако је тога било у дворцу у изобиљу што су даровали разни родољуби, те су настојале што више те робе одвести у самостан свога реда. И док су дјеци давале пријесан хљеб и ометале допремање млијека, тако да се млијеко редовно кварило, дотле се њима сервирало најфиније јело, вино, колачи, црна кафа, итд. Дјецу су мучиле нарочито на тај начин да би им умирућим приступале и испитивале их за имена њихових родитеља, те силили дјецу да кажу своје име и вјероисповијест. А један свештеник, знао је читаве сате и сате проводити крај умирућег дјетета, те тихим гласом шапутао над умирућим уживајући садистички у мукама дјеце: „Реци, да ли си примио причест“? Старију и здраву дјецу, и то дјевојчице, иако су добро знале да су све православне вјере, тукле су и силиле да иду пјевати у цркву, да пјевају усташке пјесме, те да дворе усташе, који су били дневни гости часних сестара…(Архив Хрватске, Елаборат о дјечјим логорима у НДХ, Земаљска комисија за утврђивање ратних злочина, ГУЗ 1768/45. Кут. 7. Опћенито о дјечјим логорима у НДХ – Усташко-њемачки инструменат за уништавање српске дјеце. Наведено према: Читав текст у Милан Булајић, Усташки злочини геноцида, Рад, 1989. књига 4. стр. 780-795.)

Дакле критика да је „Дара из Јасеновца“ антикатолички филм је non sense. Представљање часне сестре као монструма је критика њеног лика и дела али не и критика религије којој она припада као такве.

Користећи се том логиком да је портрет једног свештеника „критика целокупне религије“, онда се може рећи и да су филмови попут ‘Spotlight’ (2016) или ‘Verfehlung’ (2015) „антикатолички“ филмови јер у центар радње стављају католичке свештенике који су оптужени за сексуално злостављање малолетника и деце.

Џеј Вајсберг такође оптужује филм да је „запаљива смеша за расцепе у односима између Србије и њених комшија (мислећи на хрватску).“

Заиста? У овом делу критике се јасно види непознавање политичке ситуације на Балкану од стране критичара. Хрватска је наиме држава у којој не само да не постоји било какво суочавање са ужасима Јасеновца већ се на националним фреквенцијама појављују и повјесничари који тврде да је Јасеновац био „амбуланта за логораше“. Државе у којој је у 21. веку забрањено, да у једном градићу, какав је Вуковар стоји ћирилична табла. Земље у којој постоји опасан ревизионизам усташтва и у којој се пропагира верска, расна и етничка мржња и нетрпељивост према припадницима српске националне мањине.  Погледати овде

Но, то критичару Варајетија није познато. У свом последњем делу критике он пише да филм: супростављајући га дечјој невиности, склања у страну било каква размишљања  о опасностима национализама, убилачког расизма и геноцида, и на њихово место ставља јефтине сензације и осећања.“

Убиство деце у усташким логорима је историјска чињеница. Постоје различити извори о броју побијене деце у овом логору смрти. Према извештају Међународне комисије за утврђивање истине о Јасеновцу, Од децембра 1941. до априла 1942, у Јасеновцу, усташе су побиле 19.544 дечака и девојчица српске националности, а њихови идентитети утврђивани су касније.  Погледати овде

Након критике из Варајетија, уследила је и критика „Лос Анђелес Тајмса“. Под насловом: „Приказ: Драма о холокаусту ‘Дара из Јасеновца’ нажалост има за циљ поравнање рачуна“, овај угледни лист пише „Јасеновац је био још један пакао на земљи за Јевреје“ те да директор филма фабрикује историју „стављајући фокус искључиво на страдање Срба“. Погледати овде

Ова критика филма је изазвала велику буру, да су чак и представници српске дијаспоре у Америци затражили су да лист „Лос Анђелес тајмс“ уклони рецензију филма „Дара из Јасеновца“ због њеног историјског ревизионизма и порицања геноцида над Србима у НДХ.

Али већ је било касно. Сви предуслови да се српски кандидат за оскара избаци из трке за најпрестижнију награду су учињени. Филм је прошао кроз медијско блато, искривљено приказивајући га као „пропаганду“ а не вредност.

Америчка Академија филмских уметности и наука направила је ужи избор кандидата за Оскара у девет категорија, а српски кандидат „Дара из Јасеновца“ испао је из трке за најбољи филм на страном језику.

Међутим у ужем кругу филмова номинованих за оскара прошао је филм Quo vadis, Aida? (Куда идеш Аида?) који се бави злочином у Сребреници.

Оно што је занимљиво јесте да овај филм иако има атрибуте који су били приписивани „Дари из Јасеновца“ није прошао оштро перо западних критичара. Пошто сам имао прилике да одгледам овај филм јер је он доживео премијеру још прошле године, лично сам се и уверио у то.

У филму Quo vadis, Aida? су готово сви срби представљени као негативци и зликовци, не само младићеве снаге већ чак и обични грађани, сународници бошњака у Босни и Херцеговини. Постоји кадар филма када српски војници одводе муслиманске цивиле на стрељање у привредне комбинате, у кадру у коме се чују пуцњи и рафални меци, снимљено је како обична српска породица седи на тераси, пије кафу и слуша пуцњеве. Овде Јасмила Жбанић алудира на Холокауст у коме су обични немци ћутали и гледали своје животе док су нацистичке фаланге одводиле њихове сународнике јевреје из својих домова у Аушвиц.

Када би се исти критеријуми критике којим је био изложен српски кандидат за оскара применили и на филм Quo vadis, Aida? , већина критеријума би била испуњена, али то наравно није учињено.

Након објављивања ужег изборa кандидата за Оскара у коме се није нашла „Дара из Јасеновца“, редитељ Предраг Антонијевић je изјавио за Радио-Београд 2: „Знао сам да филм Дара из Јасеновца сигурно неће бити на скраћеној листи за Оскаре. Све ово што се десило, овај политички напад на филм је пре свега био са намером да се изазове страх код људи који гласају у Америчкој филмској академији, да би они, гласајући за овај филм, дали свој глас некаквој српској националистичкој пропаганди, а тамо су људи забринути првенствено зато што морају да буду политички коректни и да не буду уплетени у некаква политичка препуцавања“. Погледати овде

Стереотипно приказивање Срба као филмских негативаца у Холивудској индустрији је постала „modus operandi“. Током протеклих деценија је снимљено више десетина филмова у којима су Срби приказани као „лоши момци“.

У филму American Renegade (2018) припадници специјалне америчке морнаричке јединице „Фоке“ траже закопано нациситичко благо на дну језера у Босни, током чега се сукобљавају са локалним Србима. Филм A Private War (2018) прати Marie Colvin новинарку листа „The Sunday Times“ која извештава са ратних подручја Ирака и Либије, чији се супруг, такође ратни репортер, током филма присећа српских злочина током ратова, укључујући ритуале одсецања глава. У филму „The Maus“ (2017) пар одлази на одмор у Босну и Херцеговину. Тамо их по шумама и горама прогоне Срби који их лове и муче. Филм „The Hunted“ (2003) упознаје нас са главним протагонистом L.T. Bonham кога глуми познати холивудски глумац Tommy Lee Jones који на почетку филма учествује у борбама на Космету и сведочи о злочинима српске војске над албанским становништвом, што трајно утиче на његову психу. У филму „Avenger“ (2006) сина америчког сенатора киднапују Срби због чега у Босну долази ЦИА специјалац да га спасе. Радња филма „The Hunting Party“ (2006) бави се двојицом новинара (Ричард Гир и Џеси Ајзенберг) и камерманом (Terens Huard), који на подручју Босне и Хрватске траже хашког оптуженика Радована Караџића и остали филмови са сличном тематиком.

Оно што иде у нашу корист јесте то што су сви ови пројекти у већини случајева постали тотални промашаји на биоскопским благајнима, и као такви препуштени забораву на непресушном филмском тржишту.

Међутим, сва ова остварења која долазе из филмске индустрије која је позната по томе што промовише индивидуалне слободе и санкционише било какав чин ксенофобије или расизма, када су у питању Срби као национална и етничка група – за њих очигледно политичка коректност не важи.

Ови двоструки аршини су у потпуности обзнањени елиминисањем „Даре из Јасеновца“ у трци за филмског оскара.

Да је којим случајем критичар Варајетија искритиковао филм који се бави Холокаустом и нацистичким злочинима над јеврејима у Другом светском рату, био би проглашен антисемитом и трајно би му било онемогућено да пише и иступа у јавности.

Међутим када је у питању српски народ који је био изложен невероватној медијској пропаганди у последњих тридесет година, тада филмска уметност „не познаје границе“. Срби се могу приказивати као „терористи“, њихови се злочини могу предимензионирати иако не постоје релевантне историјске чињенице за тако нешто, једном речју – могу се представити као друштвени талог, маргина светског капитализма „народ који је отпао са точка историје“ како је то формулисао Френсис Фукујама у својој књизи „Крај историје“.

Шта је позадина свега?

Елиминисање „Даре из јасеновца“ не само као равноправног учесника трке у избору за најпрестижнију филмску награду, већ и спочитавање поруке коју тај филм шаље није случајно.

Оно нам говори да је историјски ревизионизам у току. Да довођење у питање онога што је светска медијска пропаганда забележила није дозвољено и да сваки покушај критике треба строго санкционисати. Да се не оставља било каква могућност другачијег сагледавања историјских догађаја. Ма колико друкчије сагледавање имало упориште у чињеницама.

Да за међународни фактор може постојати само један геноцид на овом простору, а тај геноцид по њиховом ревносном суду не сме бити Јасеновачки.

Извор:
ИН4С