Љубав и поверење

Људе треба волети али не треба веровати свим њиховим речима јер и сами пате због речи које су говорили и кају се због њих. Нама затамњеним какви јесмо, и добро може да изгледа као лоше, ако је повезано са болом, муком или са повредом нашег самољубља. Неповерење, наравно, не треба гајити према самом човеку, него ка његовом тренутном стању.

Да ли је могуће волети човека, а немати у њега поверења? Могуће је. Истинита љубав према човеку уопште не значи обоготворење свих његових особина и преклањања пред свим његовим делима. Истинита љубав може да примећује и недостатке човека, исто тако оштро као и злоба. Чак и још оштрије. Али се љубав – не као злоба, него по свом, по љубавном – односи према недостацима човековим. Љубав брижно чува и спашава људску душу за вечност; злоба, пак, утапа, убија. Љубав воли самог човека; не његове грехе, не његово безумље, не његово слепило… И оштрије, него злоба, види сво несавршенство овог света.

Подвиг духовне прозорљивости: видети све грехе људи и осуђивати сво зло, а при томе не осудити никога… Само од Бога озарен човек је способан на такву љубав.

Да, могуће је волети и немати поверење. Али, зар није поверење обележје отворене душе, и зар није отвореност карактеристика љубави? Не; љубав је шира од отворености. И без отворености душе, у овом свету, може бити љубави… Старац Амвросије Оптински или Преподобни Серафим волели су људе пламеном љубављу и у Духу им служили. Ипак, нису се свим откривали, и откривали су мало; чували су своју душу од људских погледа, проничући својим погледом у људске душе. Духовник на исповеди уопште не открива своју душу ономе ко се исповеда. Али душа истинитог духовника је отворена – не показивањем, него љубављу; и кроз љубав се показује у свету. Старац не открива увек и свима све што зна од Бога. Него, у складу са духовним стањем сабеседника, сваком приступа на одговарајући начин.

Мајка, када своме детету не прича о свему што јој пролази кроз главу, не сакрива то због не-љубави, него због љубави нема поверења, и управо тиме показује и јавља детету своју љубав, сакривајући од њега све што је за њега некорисно, до чега оно још није дорасло, што још не може прихватити у своје незрело тело, у своју несазрелу душу.

Неискреност, не-непосредност, не-простота, као и „неповерење“ – могу да буду благи… Лекар не говори све пацијенту, директор – потчињеном, учитељ – ученику.

Стање и узраст, способност прихватања и припремљеност одређују предмет и истину која се јавља свету.

Човекова душа је налик на брод. Брод има свој подводни део, и човекова душа мора имати своју – за свет невидљиву – свест. Не „подсвест“, него сакривену – ради блага истине – свест. Зло треба сакривати да друге не запрљаш. Добро треба сакривати да се не проспе. Сакривати треба ради користи свих. Душа некада сакрива своје зло по духовној неопходности; сакривање свог добра готово увек бива мудро и праведно.

Није свака „не – искреност“ неистина; и није свако „не-поверење“ издаја крајњег поверења. Крајње поверење је могуће имати само према Богу Триједином, и према свим Његовим законима и речима. Неповерење, пак, према себи увек јесте мудрост, и свако стварно, позитивно неповерење – из љубави – према другим јесте настављено свето неповерење према самом себи… Јер, човек каткад зна да буде изван себе, у својим речима и делима може да буде ван контроле, да се усковитла у злу, а да сам тога не буде свестан.

„Не веровати у свему себи“… има дубоко и спаситељско значење. Своје искуство, свој ум, своје срце, своја мисао, своје расположење… све је то климаво, бедно и неодређено; ту нема апсолутног предмета достојног поверења… А од неповерења према свему климатавом проистиче свесавршено и безгранично поверење према Богу Триједином.

Ближњим не треба веровати исто толико (и исто толико треба!), колико и себи; а себи – само по мери своје усаглашености са Откровењем Божијим, са вољом Христовом, која је откривена свету и која се открива у сопственој души. Само духовним оцима и руководиоцима – истинитим и испитаним – у Христу, могуће је зацело поверити себе, веровати им више него себи, и предавати њима свој слух и своју душу у име Бога.

Ближњи, пак, мој, друг мој, јесте само честица мене самог (јер је он честица цијелог човечанства, којег сам ја – честица). Посљедице првородног греха – страсти – својствене су и њему и мени. Наравно, у разној мери и у различитим нијансама, али оба – како он, тако и ја – имамо јаке основе да не верујемо својој, још увек двојакој природи и не преображеној вољи. Ми, готово увек, поступамо „по страстима“, са примесом греховног, а не „бестрасно“, не слободно – у Христу.

Ја сам, стварно, промењив, непостојан; колебам се различитим „прираженијами“ лукавог, и чистота дубине моје душе стварно бива замућена глибом који се подиже са дна. Мој ближњи је такође несталан, као и ја, и исто је тако способан за добро, као и на зло.

Мени је неопходна стална провера себе, мом ближњем – такође. Ја морам неуморно проверавати своје поступке у свету: „да ли су они по Богу?“ Проверавати се треба не само зло, него и „добро“ моје, јер зло често бива очигледно, а добро може само да се чини „добрим“, а у ствари бива злим. Међутим, и зло тражи проверу; ни злу не треба „веровати“ на основу првог симптома „злог“. Људима затамњеним, какви ми јесмо, и добро може да изгледа као лоше, ако је оно повезано са болом, са муком или са повредом нашег самољубља. Овде се не говори о злој сумњичавости и подозрењу, него о благом, стваралачком неповерењу према себи, и према свему што нас окружује у свету.

Грех нам, готово увек, изгледа као нешто „слатко“; не смије се веровати тој слаткости, јер је она најгорчи чемер и патња. А патња, пак, (нпр. у борби за чистоту тела и душе) нам изгледа неиздржива и одвратна; не смије се веровати ни том закључку; послије благе патње следи мир, који је изнад сваке радости.

Људи много, и често, и дуго, причају, и изгледа као да њихове идеје требају да служе благим циљевима; али, авај – колико се неистинитог, саблазног и – празног пролијева из њихових уста. Не треба веровати свим речима људи… Људи сами пате због речи које су сами говорили, и кају се због њих.

Да, није све што излази из човека (чак и при његовим најблагороднијим намерама!) благо. Много тога бива непотребно, бескорисно, грешно, и оно је такво не само за онога ко то непотребно изводи из себе, него и за онога ко то непажљиво прима. Продубљујући своју љубав према људима, никада не треба заборављати да су сви људи болесни, и да међу њима треба живети у потпуно трезном стању, не само у односу према себи, него и у односу према свима који нас окружују… Само ако се испоштује прво, бива и посљедње.

Неповерење, наравно, не треба гајити према самом човеку, него ка његовом тренутном стању. Степен поверења треба непрестано мењати, сразмјерно са стањем просветљености човека у Богу. Ако човек којег волимо и којем смо увек до сада веровали изненада пијан стане испред нас и почне да нам даје које-какве савете… хоће ли ишчезнути наша љубав према њему? Ако га ми дубоко волимо, наша љубав неће ишчезнути, неће чак ни ослабити. Али ће поверење ишчезнути, и не само према речима, него и према осећањима тог човека, док се налази у таквом стању.

Опијеност вином код људи бива много ређе, него опијеност неком другом страшћу: гневом, злопамћењем, парељубљем, славољубљем… Страсти на вољу човека делују као вино и изопачују сву његову душу. Опијен неком страшћу не влада собом, човек престаје да буде оно што јесте, постаје „игралиште демона“; такав је чак и онај који у од страсти слободно време бива испуњен стварном дубином и чистотом Христовом, онолико колико је она могућа у границама наше земаљске, личне и наследне греховности.

Светлијем стању човека припада и савршеније поверење… На пример: хоћу да проповедам, или да примим Св. Тајне, али осећам да је моја душа пуна сметености и страсти… У том случају морам поступити по Јеванђељу, тј. морам оставити свој дар код жртвеника и поћи да се помирим са душом, „са братом својим“; другим речима – умиротворити себе, ући у небески живот. То је образац праведног и благог неповерења у себе, у име Христове љубави према самом себи. Моја егоистична љубав, напротив, би желела да презре, да не примети моје недостатке и да оцени моју душу као „достојну“, чиме би јој неправедно указала поверење, и дозволила тако њеном греховном стању да се излије на свет, или да се без покајања приближи Богу, Његовој пламеној купини. Дозволила би – не по заповедима Божијим (које, у суштини, и јесу „изуј чизме своје“, т.ј. грешно стање душе), него – по својој самовољи… И опржио бих се непрелазним законима Божије чистоте.

Несумњиво је да се ја морам непристрасно односити према себи и према другим. Али, хоће ли то значити да ја „суд творим“ над неким, упркос Речи: „не судите, да вам се не буде судило“? Неће, уопште. Расуђивање је знак изласка човекове душе из младалачког узраста. Такво расуђивање је „мудрост“ за коју је речено „будите мудри као змије“. Расуђивање је венац љубави, и Св. учитељи Цркве га чак – о, тајна! – сматрају вишим од „љубави“, вишим, наравно, од „човечије“, неразумне, често чак и погибељне љубави. Расуђивање је небеска мудрост у животу, духовни разум љубави, који јој не одузима силу, а даје јој со.

„Не мећите бисера вашег…“ – то није одсуство љубави (Реч Божија само о љубави и учи!), него мудрост љубави, знање виших закона неба, које се излива на сав грешни свет, али се не меша ни са чим грешним. „Не мећите бисера вашег…“ је заповед о неповерењу у љубави, заповед која води ка љубави, заповед која љубав чува.

Архиепископ Јован Шаховској

Извор:
ПРИЈАТЕЉ БОЖИЈИ